Један од закључака дугог и обимног истраживања о геополитици Балкана на коме сам радио пре шест година гласио је: босански муслимани први су кандидат за највеће губитнике у регионалним размерама.
Знао сам да ће бити приговора за претеривање и субјективност, па сам због тога морао да образложим своје ставове на неколико стотина страна. Ипак, највише сам се уздао у време. Како буде пролазило тако ће и неумитни историјски процеси добијати све видљивије облике. Нисам морао дуго да чекам. Својом одлуком о ревизији тужбе против Србије Бакир Изетбеговић је у доброј мери потврдио моје тезе.
Босна и Херцеговина данас се налази у најдубљој кризи од рата. И та криза се није могла избећи, нити се више може контролисати. Да није било Изетбеговићеве одлуке, нешто друго би представљало окидач за нове напетости. То су само последице. Узроци су две ствари. Прво, нефункционалност БиХ као државе у сваком погледу. БиХ је вештачка творевина која је могла постојати док је трајао један глобални поредак. Сада се поредак мења и нестабилности су очекиване. Није први пут у историји Балкана да се нешто овако дешава.
Друго, покушај стварања бошњачке нације на начин како је то чињено у последњих четврт века представљало је зидање куће на клизишту. Бошњаштво је затворено само у муслимански корпус, њега нису прихватили ни Срби ни Хрвати, чиме је прича о изградњи било каквог заједничког идентитета једноставно пропала.
Швајцарска, Белгија и Велика Британија опстају и због тога што су народи у овим земљама изградили наднационалне идентитете са којима се донекле поистовећују. Како да се Срби у БиХ макар и делимично поистовете са бошњаштвом? Како, када се бошњаштво темељи на стереотипу о великим жртвама које је муслиманско становништво преживело због "великосрпске агресије". Бошњаштво би да сачува БиХ у постојећим границама, али са Србима који ће прихватити на себе кривицу да су "геноцидни". Или без Срба. Хрвати ту, такође, сметају, али су за ово објашњење они мање битни.
Иначе, велика страдања су утицала да многе нације заокруже своје народотворне процесе, давала су историјске печате обликовању колективне свести. То се покушава и у Босни. У том контексту је сребренички мит један од стубова бошњачког народтворног процеса, па се и на свако негирање геноцида тако бурно реагује.
Бакир Изетбеговић данас понавља тезу о томе како је на БиХ извршена агресија и онда је даље разрађује у обраћању међународном суду у Хагу. Међутим, та конструкција попушта, а како време пролази биће све склонија паду. До рата у БиХ је дошло због унутрашњих размимоилажења, а не због спољне агресије. Томе су допринели и муслимани, те је велики део одговорност на њима самима, а злочина и злочинаца је било на свим странама. То је још један проблем за бошњаштво.
Централни идентитетски стуб је почео да трули. Он не може издржати испит чињеница, времена и историје. Изгледа је ово добро антиципирао и Алија Изетбеговић, који је у последњем обраћању јавности октобра 2003. године из кошевске болнице поручивао како се мора чувати мултиетничност. Рат је прошао, требало је завршити и са пропагандом. А тек се није смела на темељима пропаганде писати нова историја и судбина целог народа за то везивати.
Алијини наследници то нису схватили. Цео пројекат бошњаштва увели су у жестоку кризу из које се више не може извући. Бошњаци ће, заправо, морати да траже нове идентитетске стубове. Мораће негде да скрену свој народотворни процес. Куда? Назиру се две опције. Могућ је заокрет овог процеса ка Србима и Хрватима и покушају стварања наднационалне колективне свести (то је оно "босанство" које заговара Мухамед Туњо Филиповић), али то је мало вероватно. Као и форсирање грађанског опредељења.
Више вероватна је могућност све снажније и жешће идентификовање са исламом. Форсирање великог страдања у контексту религијског. Може ли данашња БиХ тако нешто издржати? Једнозначно: не може. За тако нешто Бошњаци неће добити подршку ни од данашњих савезника. БиХ ће се распасти, а бошњаштву ће остати територијално мања, географски изолованија и ресурсима сиромашнија држава. И препуна вехабија.
Вечерње новости, 25.02.2017.
