Одлазећи генерални секретар Савета безбедности УН искористио је седницу посвећену здравственој заштити у оружаном сукобу да индиректно оптужи и сиријског председника Башара Асада и Русију, која му помаже, за акцију у Алепу. Подвукао је како стање у деловима града који контролишу побуњеници изгледа "горе него у кланици" и додао да "они који користе оружје за још веће уништавање тачно знају шта раде и знају да чине ратне злочине". Од постављања на функцију, ово је његово најоштрије обраћање јавности.
Дан после њега, у заједничкој изјави Барака Обаме и Ангеле Меркел се наводи како "оштро осуђују варварске авионске нападе Руса и сиријског режима на исток Алепа, са неколико стотина хиљада цивила, од којих су деца половина". Још су затражили да Русија и власти у Дамаску "имају посебну одговорност да се зауставе борбе у Сирији и да се омогући хуманитарни приступ УН опкољеној области". Извештаји из Алепа јесу драматични, било да их представљају западни, руски или арапски медији. Међутим, отвара се питање, зашто ни генерални секретар УН, нити водећи западни лидери нису овако реаговали када су се претходних година и месеци одигравале неке друге, једнако драматичне кризе у сиријском рату? Непочинства припадника Исламске државе у Раки нису названа "кланицом", када су побуњеници стигли до предграђа Дамаска није било речи о "посебној одговорности" и "хуманитарном приступу", о рушењу Палмире се писало неколико дана, а о голготи монаштва православног манастира Светог Ђорђа (Мар Ђорђес) ни толико. Да је разлог оваквих реакција надолазећа "хуманитарна катастрофа", чули бисмо их раније.
Оштре изјаве су, наравно, политички мотивисане, и указују на потпуно промашену стратегију западних држава у Сирији.
Оштре изјаве су, наравно, политички мотивисане, и указују на потпуно промашену стратегију западних држава у Сирији. Наиме, Алеп, други по величини град у Сирији, последње је упориште "сиријских побуњеника" спонзорисаних претходних година од стране Запада. Требало би простора да се широј публици објасни ко и против кога ратује у Сирији, али, да скратим, најједноставније (мада не и сасвим тачно) би било рећи како су до сада постојале три стране: власти Башара Асада, које су војно подржали Русија и у почетној фази Иран; побуњеници (неки их још означавају и као "демократска опозиција") које подржава Запад; и Исламска држава. Заједничко за последње две јесте што су за свој приоритет прогласиле свргавање Асада. Западне земље су пуно инвестирале у побуњеничке јединице, али, многе процене су на то указивале, оне представљају најтању карику на сиријском ратишту (мене, рецимо, подсећају на некадашњи ДОС, принудну коалицију 18 странака, само што су ови у Сирији још и наоружани).
Од почетка офанзиве Асадових снага побуњеничке снаге изгубиле у све територије, осим Алепа. И сада, уколико падну и у овом граду, они неће представљати никакав политички фактор.
Од почетка офанзиве Асадових снага изгубили су све територије, осим Алепа. И сада, уколико падну и у овом граду, они неће представљати никакав политички фактор. Потпуним војним поразом они ће бити искључени из неких будућих преговора о судбини земље. Отуда и забринутост Обаме и Меркелове, пошто ће се и САД и Немачка наћи у врло тешкој позицији. У Сирији би у игри остала само два актера: председник Асад и Исламска држава. Запад је рекао да са Асадом неће да разговара о политичком решењу, чак му се, ако добро тумачим речи Бан Ки Муна, прети међународним трибуналом за ратне злочине. А са Исламском државом неће смети да ступају у било какве јавне аранжмане (тајни већ постоје, о томе се већ може пронаћи поприлично података), што значи да њене припаднике неће моћи да доводе за преговарачки сто. Успостављањем контроле над Алепом од стране сиријских власти рат у овој земљи улази у сасвим нову фазу. Прво, Запад би тако остао без своје "пешадије" на терену, па би морале да интервенишу или неке од НАТО држава, што је мало могуће јер би тако дошло до директног сукобљавања са руском војском, или да се помире са поразом. И друго, полазна основа за политичке преговоре се сасвим мења. И то на штету Запада. Отуда и оштре реакције и напрасна заинтересованост за "хуманитарна питања". А судећи према развоју догађаја на ратишту, таквих ставова ћемо се тек наслушати.
Аутор је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
Извор: Вечерње новости
