Западни Балкан је измишљен појам. То није географска одредница. Никада у историји није коришћена. И не само то, већ се никада до сада, од увођења појма Балкан у науку и политику, није овај простор делио на југ, север, исток и запад. Једино је Јован Цвијић оперисао термином Централни Балкан, али искључиво у контексту одређивања стратегијски најважнијег подручја у овом делу Европе. Полемике су вођене о томе шта припада Балкану и докле се простире његова северна (или тачније речено - северозападна) граница (потреба дела хрватске и румунске елите да објасни како они нису Балканци у појединим историјским периодима била је праћена и политичком хистеријом), али не и о унутарбалканској просторној супкатегоризацији.
Одскора, у том простору више нема Хрватске. Сада смо "западнобалканска шесторка" и ту су, дакле, државе с којима ЕУ не зна шта ће. И још Косово, које ми формално још увек нисмо признали као државу (фактички смо далеко одмакли на том плану), али ЕУ јесте, па нам тиме условљава и придруживање.
Потреба установљавања самог појма и концепта западнобалканских институција и интеграција се јавља са циљем одржавања контроле над нашим простором од стране САД. На такав начин се управљало политичким процесима, усмераване су спољне и безбедносне политике балканских држава и њихова стратешка опредељења. Као средство је делимично коришћен НАТО, а у пуној мери ЕУ. Чланство у Унији требало је да буде обећана шаргарепа због које ћемо пристати на све што се од нас тражи.
А једна од ствари која је прва тражена јесте да се унутар "западнобалканског простора" разговора само у "оквиру евроинтеграција". Пошто ћемо сви у ЕУ, онда на том путу треба да сарађујемо. За ширу публику је такво образложење деловало логично. Појединци у оном стручнијем делу упозоравали су да такав приступ крије и многе замке, али ко је њих слушао.
Једна од замки је и да данас ми са својим комшијама разговарамо искључиво преко Брисела. Немамо директну везу. А и када дође до неких директних сусрета, опет то приљежни европосматрачи прислушкују или надгледају. Због тога се разне западне бирократе и дипломате често занесу па деле оцене шта ко треба да ради и како да ради на Балкану. И још прете санкцијама онима који их не послушају.
Последица свега је дуга контрола овог простора од стране САД. Секундарну улогу су у том процесу играле европске земље. Вероватно је тако и морало бити, пошто су у једнополарном свету САД остале једина суперсила способна да намеће своју вољу у свим регионима. Зато су и код нас креирали западнобалкански регионални безбедносни оквир.
Време једнополарности је прошло. Свет се мења, и тај процес је неповратан. Велики број показатеља потврђује ову тезу. Због тога се поставља и питање: може ли западнобалкански концепт опстати? Одговор је једнозначан: не може.
Западни Балкан није природна географска целина нити интеграција настала дугим историјским повезивањем, већ једна од политичких конструкција, која је требало да послужи одржавању једнополарне структуре светског политичког система. Пошто више нема једнополарности, неће бити ни западнобалканске конструкције. Сусрети који се одржавају у том формату ће вероватно још неко време потрајати. Али само као резултат политичке инерције.
Односи између балканских држава ће бити успостављани на нове (или неке старе, традиционалне) начине, са новим циљевима и у сасвим новим оквирима. И у том контексту, Балкан ће се сагледавати као целина. То је наша блиска будућност. Западни Балкан већ припада прошлости.
Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
Вечерње новости, 20.03.2017.
