Константин Родофиникин је био шеф руске мисије у Србији 1808-1813. године. Његова мисија се у одређеној мери може рачунати и као почетак руско-српске војно-политичке сарадње у савременој историји. Истина, Србија тада није била међународно призната, али су деловање руске мисије у устаничким годинама и потези који су вучени у потоњим деценијама допринели да се наш статус најпре легитимизује (у Обалској комисији која се бавила питањима везаним за Дунав Србија је постала чланица и пре него што је "једногласно призната" од стране великих сила), а затим и легализује.
Константин Родофиникин (1760-1838)
Историчар Душан Бабац је отишао још даље у прошлост и у најновијој монографији обрадио биографије близу седамдесет српских официра (многи се успели и до највишег чина) који су службовали у царској Русији. Пронашао је чак десет српских војсковођа које су предводиле руске снаге уз генерала Кутузова у чувеној Бородинској бици. У тренутку када наше две земље почињу са војно-политичком сарадњом, поједине данашње чланице НАТО нису постојале ни као географски појмови. Србија и Русија иза себе имају два века војно-политичких односа које су обележили разни успони и падови, али су се у дугом историјском континуитету развијали и у многим историјским периодима показали обострано корисним. НАТО с тим има мало везе.
С друге стране, расположење Срба према НАТО, које је изразито негативно (према појединим истраживањима чак и до 85 одсто грађана има неповољно мишљење о овом војном савезу), нема апсолутно никакве везе са Русијом. Поготово нема везе са референдумом на Криму и заоштравањем на релацији Вашингтон-Москва које је потом уследило.
Који су то разлози због којих је Северноатлантска војна алијанса тако непопуларна: НАТО нас је бомбардовао осиромашеним уранијумом, направио нам материјалну штету од неколико десетина милијарди долара, организовао против нас бесомучну пропагандну кампању у западним медијима и предводник је пројекта геополитичке изолације Србије услед које смо изложени дугорочној дестабилизацији која траје већ пуне две деценије. То су све ствари које је тешко, готово немогуће превазићи докле год о судбини земље буду одлучивале генерације које су се директно среле са последицама деловања НАТО против Србије. И како год се Русија постављала, слика о НАТО у српском друштву ће се мењати споро или никако.
Ово треба имати у виду када се у јавности говори о "Србији између НАТО и Русије". Последњих месеци се често, а у наредним ће то бити још чешће, вешто потура оваква теза. Тобоже, Србија треба да бира између НАТО и Русије. Али такав приступ је потпуно погрешан. Односи НАТО и Русије су лоши, са тенденцијом даљег погоршавања. Текући интереси и једних и других, а пре свега НАТО (односно САД као стуба Северноатлантске алијансе), јесу да све политичке активности сагледавају кроз призму њиховог међусобног сукобљавања. Међутим, наш интерес није да се хватамо у то коло. Однос према Русији треба градити без обзира на НАТО, имајући у виду наше интересе, добре и лоше стране сарадње из различитих историјских периода и могућу обострану корист. Однос према НАТО је оптерећен великом хипотеком из блиске прошлости, о којој се, ма колико то представницима овог војног савеза било непријатно, пре или касније мора отворено и дуго разговарати, без обзира на Русију.
Србија је стара европска земља, Срби су народ с дугом државотворном традицијом, и без обзира на тешке муке које преживљавамо и околности у којима се налазимо, наше односе са другим актерима морамо сагледавати из угла историјских искустава, а не туђих сучељавања. У супротном, уколико упаднемо у замку покушаног наметнутог опредељивања "НАТО или Русија" све се може завршити као у филму "Три карте за Холивуд". За почетак, зато нам је боље и прецизније да почнемо говорити о односу Србије и Русије, односно Србије и НАТО. И да избегавамо формулације у којима се користе одреднице "или" и "између".
Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
