Долазак Барака Обаме на место председника САД 2009. године пропраћен је овацијама у већем делу света и растом оптимизма Американаца. Нобелов комитет отишао је толико далеко да је Обами доделио престижну награду унапред, само због тога што је изабран. И тако се компромитовао. Током трајања његовог првог мандата, често су се по европским земљама могли срести амерички туристи са мајицама из председничке кампање и слоганима "Промене" и "Да, можемо".
Промена на челу тадашње једине светске суперсиле јесте била огромна. Иако Американци воле да држе лекције другима о људским правима и слободама, до пре свега пола века је у многим државама САД и даље било расизма. Расна сегрегација постоји и данас, без обзира на то што медији улепшавају слику. У врло популарној и често цитираној студији Дагласа Мејсија и Ненси Дентон из 1988. године се наводи класификација о 20 облика и пет група постојеће сегрегације. Пред законом су црнци једнаки са белцима, али у пракси то често изгледа другачије. Избор Обаме, гледано из тог контекста, јесте био историјског карактера.
То се осетило и у самим САД. После свих гафова Џорџа Буша млађег и бујања антиамериканизма у целом свету, грађани ове земље поново су били поносни на свог председника. Због тога Обама је релативно лако победио и на изборима 2012. године. Међутим, пред историјским судом, када буде разматран учинак првог црнца на челу САД, боја коже неће имати никакву важност. Ту ће се искључиво анализирати његове одлуке и последице тих одлука.
На унутрашњем плану, после Обаме америчко друштво остало је подељено и посвађано. Још од времена Никсона то није било овако изражено. Криза је дубока и свеобухватна. На спољном плану, последице Обамине политике по међународну безбедност су још горе. Истина, јуна 2009. амерички председник је одржао надахнут говор у Каиру, обећавајући "ресетовање" односа са муслиманским земљама. Недуго затим и "ресетовање" односа са Русијом. Ипак, све је остало на великим речима и сасвим супротним деловањем. Убрзо је организовано "арапско пролеће", уследили су немири на целом Блиском истоку, Египат и Тунис су се нашли на почетку грађанског рата, а у Либији је до њега и дошло, и тај рат и даље траје. Као и у Јемену. Врхунац кризе се догодио у Сирији, после чега је, последично, започела темељна дестабилизација Турске. О Ираку не треба трошити много речи.
У Европи, опет после много оптимистичних најава о успостављању новог оквира за ширење трансатлантског партнерства, дугорочни легат Обамине политике остају ескалације две кризе. Прве, мигрантске, која настаје као последица дестабилизације Блиског истока и друге украјинске, коју је Вашингтон произвео како би геополитички изоловао Русију. Због тога још од завршетка Хладног рата никада нису били гори односи кључних европских земаља са Москвом, мада до сада нико није рационално објаснио зашто то треба Бриселу и какве користи Европа има од свега. Посматрано из тог угла, Обамина политика је била гора и од Бушове, пошто су отворена многа кризна жаришта којима се није могло, знало или умело управљати. Последице су очигледне.
Поставља се питање и да ли је Обама могао другачије, пошто је његов потпредседник био Џозеф Бајден, а државни секретар Хилари Клинтон. Какве промене у спољној политици су могле да се изведу са таквим људима? Никакве. Он је доста тога најављивао, али готово да ништа од тога у пракси није испунио. Наставио је да се креће по старим шинама, постављеним још за мандата Била Клинтона. Због свега, највероватније ће у америчкој историји остати забележен као један од најгорих послератних председника. После њега, Доналд Трамп ће моћи само да буде "стечајни управник". Што се светске историје тиче, она ће га памтити као слабог председника. Политичара који је изабрао лоша средства и катастрофално антиципирао дешавања у међународној арени. За време његовог мандата су САД престале да буду једина суперсила. Вратиле су се у статус велике силе, из којег ће много теже бранити своје интересе.
Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
Вечерње новости, 30.01.2017.
