Пророковић за "Новости": Од "Телекома" до "Трепче"

Монографија Џофа Бериџа "Дипломатија: теорија и пракса" један је од најбољих радова преведених на српски језик о процесу преговарања. На Бериџово дело се наслонио и покојни Живорад Ковачевић у свом "Међународном преговарању". Политички преговори су озбиљна ствар, они се одвијају по одређеним правилима, неопходно је студиозно и сериозно припремати сопствену позицију. Део свог радног века сам провео припремајући преговоре са косовскометохијским Албанцима. И научио да имамо озбиљног супарника. Наравно, не у Приштини. Албански преговарачи су само крајњи извођачи радова. Они до бесвести понављају оно што су морали да науче напамет. Њихову позицију спремају аналитичари из Брисела, повезани са НАТО и ЕУ. Због тога и наивно и невероватно делује изјава једног од водећих представника Срба у Приштини: "Доведени смо у јако тежак положај, упркос жељи да сарађујемо са албанским представницима. Али ми немамо с ким да разговарамо."

Албанци се на Косову питају мало или нимало, чак и у најновијој кризи која се тиче покушаја отимања "Трепче". Њима је, наравно, у интересу да приграбе све од српске имовине што је надохват руке. Уколико преузму "Трепчу", убрзо ће кренути нови талас расељавања Срба са северног Косова. У каквим год да је проблемима, овај комбинат (тако је у називу остало још из неких претходних времена) нешто ради, запошљава раднике и исплаћује плате. Без њега, тешко је очекивати да се српски корпус дугорочно одржи јужно од Лепосавића. Оно што НАТО није постигао војном интервенцијом, сада се покушава неким другим средствима.

Циљ је да се Србија натера на одрицање од своје имовине на Косову и Метохији, било да се ради о државним предузећима, банкама или улагањима кроз инвестиције развојних фондова осамдесетих и деведесетих година. Све то треба да буде избрисано.

Међутим, целу ову причу треба посматрати из мало ширег контекста. Пре свега из угла последње рунде преговора између Београда и Приштине о телекомуникацијама. Директор Канцеларије за КиМ Марко Ђурић је после свега рекао како је Србија "стављена пред ултиматум". Од Србије се тражи да једноставно преда имовину "Телекома". Не треба ни сумњати да ће се овако установљено правило примењивати и за све остале случајеве, од ЕПС-а до спорних приватизација које је у нашој јужној покрајини спроводио опскурни Јоаким Рикер. Циљ је да се Србија натера на одрицање од своје имовине на Косову и Метохији, било да се ради о државним предузећима, банкама или улагањима кроз инвестиције развојних фондова осамдесетих и деведесетих година. Све то треба да буде избрисано. Па тако и "Трепча". А после "Трепче" да се не поставља питање одговорности за неред који је у правном и економском смислу прављен пуних 17 година. У том случају нико не би одговарао за нелегалне концесије. Србија би изгубила свако право да икада у будућности тражи обештећење.

Посматрано из тог угла, јасно је да све што се дешава није само у интересу Албанцима. Већ и спонзора "косовске независности" који желе да са себе скину сваку одговорност (јер, на крају, Србија ће својим пристанком легализовати све криминалне радње међународних представника), и правну, и моралну и политичку.

Због тога се није смео потписивати Бриселски споразум. Нити без икаквог плана и у средњорочном оквиру припремљене позиције улазити у преговоре. Косово јесте једно од највећих геополитичких жаришта у Европи и пре или касније мораће се отворити нова рунда преговора о статусним питањима. Само, полако. Нити је сада тренутак за тако нешто, нити је Србија у позицији да очекује позитивне исходе ако безглаво утрчи у тај процес. Не треба нигде журити. Сачекати да се неке околности промене (а управо се мењају) и створи амбијент који је повољнији за одбрану наших интереса, па онда разговарати. Све остало је политички авантуризам са исходима који ће нас у будућности пуно коштати.

Зато, српску имовину на КиМ треба по сваку цену бранити. Без икакве драме и пренемагања. Напади на "Трепчу" су покушани и 1999. после доласка Кфора, и после доношења закона о приватизацији на КиМ, и током "Ахтисаријевог процеса" и после "проглашавања независности". И сви су одбијени. Да ли је због тога било последица по Србију? Или по Србе који живе на Косову? Није. Неће их бити ни сада ако се слично поступи.

Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе