Громогласно је најављен "нови Маршалов план" за балканске земље. Довољно да се почне са причом како нас ЕУ није заборавила и новом пропагандном кампањом како ћемо у блиској будућности живети боље. Међутим, посматрајући још увек оскудне податке о томе шта се под овим подразумева и како све треба да буде реализовано, овако "на прву лопту" би се дало закључити како смо далеко од било каквог "Маршаловог плана".
Маршал и Кенан на време су схватили да се у западноевропске земље мора поприлично инвестирати како већина њих не би завршила у совјетској интересној сфери. Заводљивост комунистичких идеја је била велика, социјалистичке партије су јачале на целом континенту, а без обзира на то што се касније показала нефункционалном, планска економија је у првим послератним годинама почела да доноси неочекивано добре резултате.
Привреда Совјетског Савеза је расла, а инфраструктура се обнављала. САД су од 1948. до 1951. године уложиле у Западну Европу око 13 милијарди долара, што је и по данашњим мерилима огроман новац. Тада је био несразмерно већи, јер је бруто друштвени производ САД почетне 1948. године износио 258 милијарди долара. Улагано је у инфраструктуру, али пре свега у свеобухватни развој привреде, што је ратом разрушеној Европи дало кључни подстицај да постане оно што данас у економском погледу јесте. Холандија је тада повукла 1,2 милијарде за три године. Пример Холандије је важан, пошто би се она донекле могла упоредити са посматраним "западнобалканским" државама по броју становника (мада не и по величини територије, што би онда значило да је Балкану неопходно обезбедити више новца, али то питање можемо и занемарити).
Када би се исти стандарди применили данас на балканске земље, а као репер узело послератно улагање САД у Холандију, то би значило да би ЕУ у наше подручје "новим Маршаловим планом" инвестирала око 500 милијарди долара. Са оволиким средствима, несумњиво, могао би се дугорочно планирати одрживи развој и Балкан би изгледао сасвим другачије већ за 10 година. Али ми ћемо тешко видети и стоти део ове суме. Зато ће и ефекти бити стоструко мањи.
Прво, ЕУ је спремна да улаже пре свега у инфраструктурне пројекте, мада је и ту непознато у које, осим ауто-пута Приштина - Београд.
Друго, у раст привреде је у постојећим околностима немогуће улагати више због структурних проблема. Када би ЕУ дозволила балканским државама да развијају високопрофитне секторе, наше компаније би врло брзо постале конкуренција немачким и француским. Суштина постојећих интеграција је супротна и темељи се на развоју нискокумулативних сектора и одржавању ниске цене рада у периферним државама. САД су имале сасвим другачију стратегију 1948. године и зато је Маршалов план успео.
И треће, новац за балканске државе биће прикупљан на донаторским конференцијама. Слично се ради већ две деценије, од самита у Солуну и резултати су поражавајући. Ако хоће да подржи Балкан, ЕУ мора као САД да определи средства директно из буџета. Све остало је шарена лажа. Или шаргарепа, да се покаже како "европерспектива" и даље постоји. А све у циљу истискивања растућих утицаја Русије, Кине и Турске у региону.
Заправо, то је и једина сличност са оригиналним Маршаловим планом. Јер, и он је био утемељен да би се спречило ширење утицаја СССР. Само, Американци су тада знали да им неће помоћи пропаганда и шаргарепе, већ суштинске одлуке и системски рад. ЕУ то данас неће да схвати. Можда и зато што нема Маршала и Кенана, већ углавном (част изузецима) другоразредне политичаре, који су уверени да ће посао завршити са једним ауто-путем и уз пуно пропаганде.
Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
Вечерње новости, 12.06.2017.
