Просвећени део српске елите коначно је могао да одахне. На саслушању пред надлежним одбром Сената нови шеф Пентагона Џејмс Матис је државолику творевину косовских Албанаца назвао "државом", поновио како Србија пре пријема у ЕУ мора регулисати своје односе са суседима (што значи признати тзв. Републику Косово) и још се осврнуо на повлачење америчких снага из Кфора.
Ето доказа да се ништа у политици Доналда Трампа према Србији неће мењати. И да остајемо чврсто на "Клинтоновом путу".
После победе Доналда Трампа на Балкану, међутим, више ништа није исто. А тек ће се пуно тога мењати. Матис је рекао неколико реченица и о нама, али је то била периферна тема, покренута пре свега у контексту останка или одласка америчких војника са Косова. Остали аспекти косовског питања уопште нису разматрани. Можда неће ни наредних месеци, пошто је, судећи према првим реакцијама, то далеко од приоритета нове администрације у Вашингтону. Зато је сасвим могуће да се по инерцији настави са досадашњом политиком.
У чему је онда разлика?
Прво, ако буде инерције, импулси ће бити слабији. Потпредседник САД Џозеф Бајден долазио је у Београд да притиска наше руководство око нових уступака Приштини, а још неколико пута се састајао са Александром Вучићем на разним међународним скуповима. Његов наследник то неће чинити. Притисци ће бити ређи и блеђи, па ће самим тим и утицај копнити.
Друго и далеко важније јесте да избор Доналда Трампа и све што се после тога догађа указују нам на дубоку кризу у којој се САД налазе. Она има своју социјалну, политичку и економску димензију.
Гледајући из данашње перспективе, криза је почела 2008. године и сада је на врхунцу. Оптерећене унутрашњим проблемима, САД више не могу да у спољнополитичкој арени наступају као, на пример, пре петнаест година. У светском поретку успоставља се равнотежа снага, и то ће се одразити на регионалну безбедност у свим крајевима света. Па тако и на Балкану.
Паралелно са опадањем утицаја САД овде ће расти утицаји неких других "великих играча". Код немачких и британских аналитичара већ преовладава блага хистерија када пишу о доласку Руса на наше просторе. Као да су тенкови Црвене армије већ негде на путу ка Београду. Ипак, у блиској будућности ја бих већу пажњу посветио јачању утицаја радикалног ислама међу Албанцима, јер је то вероватно и највећа претња целокупном региону. Ко ће штитити Албанце ако се Американци повлаче са Косова? Како ко схвата сопствену безбедност је ствар перцепције. Може Србија водити најмирољубивију могућу политику, ова генерација Албанаца јој неће пуно веровати. Где ће они наћи савезнике? Са ким ће се најбрже договорити?
Треће, таман и да Трамп успе да одржи САД као доминантног актера на међународној сцени (мада су му шансе мале), његов приступ према ЕУ је у великој мери различит од досадашњег односа. И супротно, однос Брисела према новом америчком председнику се разликује од свега до сада виђеног. САД и ЕУ улазе у период турбулентних односа, са врло неизвесним исходима по многим питањима (на пример, Трансатлантски споразум је вероватно мртав, као и транспацифичко партнерство).
Проблем за српске политичаре (а последично и за ширу јавност) је што су нам из Вашингтона претили штапом, а из Брисела махали шаргарепом, па се стицао утисак да уступцима које чинимо (а учинили смо их онолико од 2000. године) можемо заслужити некакву награду. Самозаваравали смо се. А често је било тешко (или немогуће) супротставити се координираној акцији САД и ЕУ. Сада ће се некакав маневарски простор отворити за одбрану сопствених интереса, али и створити околности за реалније сагледавање ситуације у којој се налазимо и рационалније постављање. Шаргарепа у међународној политици нема, као што у кафани нема бесплатног ручка.
Доласком Трампа за Србију се пуно тога мења. Више ништа неће бити исто, па таман и да нам пошаље Хилари Клинтон за амбасадора у Београду. Неких шанси да поправимо несносан положај ће бити. Колико ћемо их ми препознати и како ћемо их искористити су већ неке друге ствари.
Др Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
Вечерње новости, 09.02.2017.
