Синиша Љепојевић: Берлински клуб – повратак на феудалну Европу

Синиша Љепојевић

Немачка Влада, за сада још увек у тајности, припрема формирање нове контролне финансијске институције, назване Берлински клуб, која би могла пре свега земље евро зоне вратити у стање феудалне и вазалске Европе. Тај нови клуб би требало да се бави дуговима земаља Европе које су на ивици банкротства или су већ у суштини банкротирале. Уплитање Берлинског клуба би требало да значи наметање правила и кредиторима и земљама дужницима, с тим што би цена за земље дужнике било и одрицање дела сопственог суверенитета. Чланови Берлинског клуба би од државе дужника преузели право на управљање њеним финансијама и буџетском политиком.

У свету финансија, поред Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке, већ одавно постоје и два клуба, Париски и Лондонски. Париски клуб “брине” о кредитима које су државе дале другим државама, а Лондонски о дуговима држава према комерцијалним банкама. Сада се планира и трећи клуб, Берлински. Његов посао би требало да буде “брига” о дуговима држава насталим продајом њихових обвезница, бондова, контролисао би тржиште државних обвезница, и обавезама произашлим из те трговине и таквог задуживања. Ти државни дугови су у актуелној финансијској кризи један од кључних проблема, па би тако Берлински клуб за државе највеће дужнике био “главни газда”. Другим речима, Берлински клуб би преузимањем контроле над финансијама држава постао нека врста “принудног управника”. У основи, Берлински клуб би од држава дужника направио феудалне вазалске земље. Дужничке земље би изгубиле свој основни суверенитет. Многи то већ сада називају “финансијским ратовањем” у пост-глобализацији.

Према досадашњем плану немачке Владе, Берлински клуб би имао еуфемистички статус “међународног гаранта” дужничких земаља. Чланови тог Клуба би, на иницијативу Немачке и самим тим њеним избором, били регрутовани међу земљама чланицама Групе-20, а ослањао би се на инфраструктуру већ постојећих институција, Париског и Лондонског клуба и ММФ-а. У рад Клуба би посебно био умешан ММФ. Оперативни састав Клуба би чинили “особе или групе особа које познају регионалне карактере дужничких земаља”. Њихова именовања би била под ауторитетом Берлинског клуба. То би били принудни управници.

У свету финансија, поред Међународног монетарног фонда (ММФ) и Светске банке, већ одавно постоје и два клуба, Париски и Лондонски. Париски клуб “брине” о кредитима које су државе дале другим државама, а Лондонски о дуговима држава према комерцијалним банкама. Сада се планира и трећи клуб, Берлински. Његов посао би требало да буде “брига” о дуговима држава насталим продајом њихових обвезница, бондова, контролисао би тржиште државних обвезница и обавезама произашлим из те трговине и таквог задуживања. Ти државни дугови су у актуелној финансијској кризи један од кључних проблема, па би тако Берлински клуб за државе највеће дужнике био “главни газда”.

Још, међутим, није јасно како ће све то у детаљима да изгледа, али је већ сама идеја упозоравајући знак да је реч о кораку уназад у демократским достигнућима европске цивилизације. Јер, вођење економских и финансијских послова једне земље ће бити поверено непознатим технократама, за које нико никада није гласао, а не онима за које гласају грађани те земље. Демократија, као систем до сада познат ,не би постојала и претворила би се у фарсу. Намеће се, међутим, питање ко је то овлашћен и на основу којег права да уводи принудну управу над другим људима, у овом случају над сувереним државама које припадају онима који у њима живе а не неком другом удаљеном, који преко власти над другима покушава да спаси сопствену судбину.

Формирање Берлинског клуба је део ширег пројекта на коме интензивно, мада у тајности, ради тим немачких стручњака под директним ауторитетом канцеларке Ангеле Меркел.[1] Пројекат је радно назван “уређени национални банкрот”, а инспирисан је актуелном финансијском кризом у евро-зони и посебно у Грчкој. Иако је Европска Унија (ЕУ) донела план помоћи Грчкој и другим државама на ивици банкротства, у Немачкој се оцењује да то не може помоћи. Уствари, тај план уопште не вреди, тврди се у Берлину. Неопходан је далеко снажнији пројекат са обавезујућим и јасним правилима да би се избегле будуће кризе у евро-зони. Поред увођења контроле над финансијама дужничких земаља план немачке владе предвиђа и промене у структури враћања дуга и изласка из кризе. До сада су основни терет сносиле земље дужници и они који им помажу, а приватни инвеститори и банке којима се дугује су добијали свој новац. Суштина је, дакле, била у исплати инвеститора и њиховог ризика. Део терета дугова се сада, према плану немачке владе, пребацује и на те инвеститоре јер и они, тврди се, треба да плате цену за своје ризичне инвестиције. Тако би приход за инвеститоре који купују државне обвезнице тих земаља током решавања кризе био смањен за половину, јер, тврди Немачка, и они морају да плате цену. То је такозвани модел “шишања” (хаирцут).

Још, међутим, није јасно како ће све то у детаљима да изгледа, али је већ сама идеја упозоравајући знак да је реч о кораку уназад у демократским достигнућима европске цивилизације. Јер, вођење економских и финансијских послова једне земље ће бити поверено непознатим технократама, за које нико никада није гласао, а не онима за које гласају грађани те земље. Демократија, као систем до сада познат, не би постојала и претворила би се у фарсу. Намеће се, међутим, питање ко је то овлашћен и на основу којег права да уводи принудну управу над другим људима…

Једно од објашњења немачке владе за такве планове је и то да се жели избећи да убудуће порески обвезници сносе сав терет, а посебно они у Немачкој који се у овом времену кризе све више појављују као “благајници” и “повериоци” дугова у евро-зони. Такав статус Немачка више не жели. Истовремено, све још ради у тајности и веома пажљиво како Немачка не би послала нежељени сигнал да не верује ономе што је до сада урађено, а таква порука би значила и потпуно неповерење Берлина у евро валуту и коначно Европску Унију. То се жели избећи мада се у Берлину и не крије да је досадашњи документ Пакт стабилности и раста (Тхе Стабилити анд Гроњтх Пацт), у ствари, безвредан.

За сада Немачка за своје планове има одлучну подршку Француске и Холандије, чији су представници већ укључени у рад са немачким стручњацима, али није извесно каква ће бити коначна судбина тог пројекта. Медијско “паковање” и припрема јавности су већ почели и тај посао је поверен бирократији Европске Уније. Тако је 14. јула ове године у Бриселу саопштено да су министри финансија земаља ЕУ почели расправу о реформи како би се увела већа контрола потрошње буџетских средстава чланица Уније. Досадашње мере нису биле ефикасне, тврди се, па су буџетске тешкоће неких чланица нанеле огромну економску штету свима у ЕУ. Поучени тим искуством министри ЕУ су се, наводно, сложили о пооштравању контроле и увођењу санкција појединим земљама. Најзанимљивије је да би то требало да буду не само финансијске него и нефинансијске санкције. Које би то могле бити нефинансијске санкције? Јасно је по чијим се то идејама воде разговори у ЕУ.

Разумљиво је да је Немачка лидер у тражењу изласка из кризе у евро-зони изазване практичним банкротом не само Грчке него и још неких земаља: Шпаније, Португалије, Ирске и добрим делом Италије, мада се та земља упорно не спомиње. Немачка је најбогатија и највећа земља у Унији, па сходно томе сноси и највећи терет спасавања банкротираних земаља евро-зоне. Уз то, Немачка је и најзаинтересованија за спасавање евро валуте, јер то је пре свега њен пројекат и од евра је она имала највише и користи. Томе треба додати и немачки унутрашњо-политички значај евро-зоне. Проблем, међутим, није у томе. Проблем је што Немачка у тражењу изласка упада у клопку генералног модела који је и довео до кризе. Не мења тај модел, него кризу користи за његову још већу имплементацију. Поједностављено говорећи: тај модел се ослања на масовна задужења држава, па се онда преко тих дугова успоставља власт на тим државама. И то власт међународних корпорација и финансијера, чији су извођачи радова владе најмоћнијих држава па тако и влада Немачке. Не сме се заборавити да су многе земље садашњи дужници годинама биле под притиском, тих моћних земаља заштитница финансијера и инвеститора, да се масовно задужују, а они који то нису хтели извргавани су руглу и често врло брзо бивали “демократски” смењени. Јер, модел се темељи на потрошњи, а потрошња је финансирана задуживањима. Једно од објашњења Немачке је да је постало неприхватљиво да немачки порески обвезници исплаћују дугове других држава. Истина је, међутим, да немачки порески обвезници не дају паре, на пример, Грчкој и грађанима те земље, него исплаћују потраживања њихових банака које су по том моделу, поред осталих, давале кредите. Значи, грађани Немачке сада плаћају сопствене банке и њихов накарадни модел. Грчка не добија од тога готово ништа. Истина је да према новом плану немачке владе ти инвеститори у државне обвезнице других земаља неће имати приход као што је било раније, биће смањен за отприлике половину, али ће и даље имати зараду. [2] Предвиђено је, наиме, да се врати основна вредност уложена у куповину обвезница, а биће исплаћена и цена ризика коју ће платити земља дужник.

Разумљиво је да је Немачка лидер у тражењу изласка из кризе у евро-зони. Немачка је најбогатија и највећа земља у Унији, па сходно томе сноси и највећи терет спасавања банкротираних земаља евро-зоне. Уз то, Немачка је и најзаинтересованија за спасавање евро валуте, јер то је пре свега њен пројекат и од евра је она имала највише и користи. . Проблем је што Немачка у тражењу изласка упада у клопку генералног модела који је и довео до кризе. Не мења тај модел, него кризу користи за његову још већу имплементацију. Тај модел се ослања на масовна задужења држава, па се онда преко тих дугова успоставља власт на тим државама. И то власт међународних корпорација и финансијера, чији су извођачи радова владе најмоћнијих држава, па тако и влада Немачке.

Неопходне су, у ствари, радикалне мере које ће значити раскид са досадашњим моделом који је основни узрочник кризе. Упркос одлучној намери немачке Владе да уведе нове принципе, тешко је видети да је то нешто ново. То је само рециклажа већ постојећег модела. Неопходно је, у ствари, мало више искрености. С том искреношћу долази и подршка јавности и онда не би било проблема с унутрашњом политичком сценом. У случају Немачке, можда би много важније било да се јавности призна шта се десило са хиљадама милијарди долара које је Немачка као држава “изгубила” у Америци. То је за немачке финансије далеко већи проблем него помоћ Грчкој. Почетком деведесетих година прошлог века неколико кључних земаља ЕУ и Америка су, на америчку иницијативу, формирали један тајни фонд за финансирање превазилажења последица краја “Хладног рата” , распада Совјетског Савеза и сналажења у новим светским околностима. Потписан је уговор и у Америци донет закон о томе. У тај фонд је сакупљено 4.800 (четири хиљадеиосамстотина) милијарди долара (4,8 трилиона). Новац је био похрањен у Америци. Према уговору, и донетом закону, тај новац је требало да буде враћен власницима 1. марта 2008. године. Када је дошао тај дан испоставило се да тог новца нема, Америка потрошила туђе паре. (Није без значаја подударност тог датума и почетка светске финансијске кризе.) Један од највећих улагача у тај фонд је била Немачка, преко хиљаду милијарди долара. Од тада трају тајни преговори како да Америка врати новац Немачкој и то је највећи проблем који оптерећује односе две земље. Још ништа није плаћено. Зашто немачка јавност о томе није упозната, него се Грчка натура као основни проблем иако је Немачка обећала, значи још није платила, “само” 170 милијарди евра помоћи. Све то сугерише да Немачка, ипак, није искорачила из модела који је узрок а не решење кризе, без обзира на радне групе и стручњаке који раде на новим пројектима.

Да ли ће немачки планови и Берлински клуб успети? То је заиста тешко рећи упркос моћи Немачке и оних који је подржавају. Немачка и ЕУ, ипак, немају капацитет за тако велике одлуке. Барем не у миру.

У случају Грчке већ се спомињу и неки услови губитка суверенитета, као што је да та земља препусти контролу над источним делом Егејског мора, према Турској и Дарданелима. Контролу би преузели или НАТО или здружене снаге Европске Уније. Имајући у виду значај Дарданела за енергетско тржиште и Русију, онда је то рецепт за катастрофу.

Да ли ће немачки планови и Берлински клуб успети? То је заиста тешко рећи упркос моћи Немачке и оних који је подржавају. Немачка и ЕУ, ипак, немају капацитет за тако велике одлуке. Барем не у миру. Основни проблем је политички, јер читав пројекат отвара изузетно осетљива политичка питања. Тешко је, наиме, помирити принцип суверенитета држава чланица ЕУ са било каквом врстом утицаја споља, посебно у тако основним политичким областима као што су потрошња и пореска политика. О свему, ипак, на крају одлучују гласачи тих земаља, а од њих зависи и судбина политичара, а не од Брисела или Берлина. Чак и кад би нека земља пристала на услове Берлинског клуба, велико је питање колико би то трајало. Изазвало би, у ствари, далеко веће проблеме и нестабилност са далеко озбиљнијим последицама. На пример, у случају Грчке већ се спомињу и неки услови губитка суверенитета, као што је да та земља препусти контролу над источним делом Егејског мора, према Турској и Дарданелима. Контролу би преузели или НАТО или здружене снаге Европске Уније. Имајући у виду значај Дарданела за енергетско тржиште и Русију, онда је то рецепт за катастрофу.

Није, међутим, реално да Берлински клуб, читај Немачка, може на такав начин да успостави и стварну контролу над другим земљама. И што је најважније, таква контрола није довољна да се спаси евро валута, јер њени проблеми су далеко дубљи и већи. У Европи се, и без ЕУ, минулих векова, ипак, нешто десило и њена феудализација није реална. Ново губљење времена и почетак нове кризе.

Фонд Слободан Јовановић 22.7.2010.

Напомене:

[1] Основне информације преузете из интернет издања немачког магазина Der Spiegel (www.spiegel.de) објављеног 12. јула 2010.

[2] Више о томе на економском интернет магазину Zero Hedge (www.zerohedge.com)