Синиша Љепојевић: Куда води “Арапско пролеће”

Такозвано “Арапско пролеће” траје већ више од годину дана. То најдуже “арапско годишње доба” је премашило и некадашњих “Дванаест месеци зиме”[1] у једном другом делу света. И још му се не назире крај. Досадашњи биланс су две разбијене земље, разбијање треће је у току, хиљаде убијених и мучених, безвлашће и хаос, и унесрећени животи милиона људи који са тим немају никакве везе. И све то у име планове насталих у неким удаљеним, удобним местима и зарад интереса оних који верују да своје проблеме могу да реше генерисањем несреће других људи.

Синиша Љепојевић: "Све је, наиме, јасно. Реч је о америчком пројекту покушаја очувања моћи, и не само очувања, него и потребе да се порука моћи пошаље другима, контроли природних потенцијала и спасавања петро-долара као јединог ефикасног америчког производа”.

Све је, наиме, јасно. Реч је о америчком пројекту покушаја очувања моћи и не само очувања него и потребе да се порука моћи пошаље другима, контроли природних потенцијала и спасавања петро-долара као јединог ефикасног америчког производа. Ту су и правоверни савезници, Британија и Француска, пре свега, да својим подизвођачким способностима помогну жељама “великог заштитника”. Ништа ново и модел је већ виђен, а у арапским земљама је припреман најмање седам година. Основни инструменти су Међународни монетарни фонд (ММФ), невладине организације, наоружане локалне и групе плаћеника који путују од места до места и НАТО.

Прво дође ММФ да у интересу “структурних реформи” наметне мере које припреме терен. Кроз “реформе” се створе услови за социјално незадовољство које потом уобличе невладине организације и усмере против легалних власти, а онда власти реагују, дође до сукоба, и долази НАТО да убијањем тих истих људи спасава њихова демократска и људска права. Трагичне последице се потом прогласе као “велика победа” која те земље-жртве “води у заједницу демократских народа”.

Наспрам тога је реалност, а у случају “Арапског пролећа” то је, до сада, потпуно разбијена и уништена Либија и изнутра размонтиран Египат. Либија, некада земља са највишим стандардом међу Арапима, више не постоји као држава, у оном смислу шта та реч значи. Њеним простором хара неколико десетина приватних армија и сукоби су свакодневни. Нико не зна колико је људи убијено после “револуције”, колико их је у стотинама приватних затвора и да ли ће Либија икада моћи да се обнови као држава.

У ствари, у Либији је у току грађански рат. Египат, који је највећа и најмоћнија арапска земља, је изнутра потпуно разбијен. Живот је под контролом локалних банди, чији статус зависи од њихових веза са војним властима и исламистичким партијама које чине већину у парламенту, а земљом влада безакоње. И у Египту траје на известан начин грађански рат, протести су свакодневни, а број погинулих је премашио оне који су живот изгубили у протестима пре годину дана. У Сирији “Пролеће” још траје, скоро годину дана.

Кључно питање је сада: шта ће се даље дешавати, где ће “Пролеће” довести?

Ништа ново и модел је већ виђен, а у арапским земљама је припреман најмање седам година. Основни инструменти су Међународни монетарни фонд (ММФ), невладине организације, наоружане локалне и групе плаћеника који путују од места до места и НАТО. На слици: Око престрављеног нишaнџије тенка.

Велики број хроничара верује да је, у ствари, на делу реализација једног старог, више од десет година, америчког плана прекрајања карте Блиског и Средњег истока, углавном познат као “Нови Блиски исток”. Тај план подразумева и нове, другачије границе. Либија и Египат нису део прекрајања граница, али су морали бити елиминисани као могући и утицајни противници. Основу тог плана чини смањење досадашње Сирије, чији би један део требало да буде припојен Либану како би та земља-савезник била нешто већа. Планирано је и територијално разбијање Ирана и то пре свега на истоку земље. У том делу, на граници са Пакистаном, живи народ Балучи, који и сада има известан степен аутономије унутар Ирана. Балучи би требало да добију своју државу. Додуше, та држава би узимала и један део Пакистана, где тај народ, такође, живи.

Нове границе би биле и у Саудијској Арабији и од тог краљевства би, према америчким плановима, требало да настану две државе. Једна на западу земље, као “Света држава” са Џедом (Мека) као главним градом, а остало би била “Саудијска Арабија”.

Прво дође ММФ да у интересу “структурних реформи” наметне мере које припреме терен.

Кроз “реформе” се створе услови за социјално незадовољство које потом уобличе невладине организације и усмере против легалних власти, а онда власти реагују, дође до сукоба, и долази НАТО да убијањем тих истих људи спасава њихова демократска и људска права.

Трагичне последице се потом прогласе као “велика победа” која те земље-жртве “води у заједницу демократских народа”.

У плану је и разбијање садашњег Ирака на три државе, на северу за Курде, у средини малу државу за Арапе суните и на југу за Шиите. У том циљу је Ираку и наметнут садашњи Устав који америчке дипломате у жаргону зову “југословенски”.

И на крају, предвиђено је и да се формира Палестинска држава, а Израел би био сведен на границе из 1967. године.

То је план и много тога што се дешава сугерише на почетак његове реализације, али ипак је неизвесно да ли је он могућ. Иако се у досадашњем току “Арапског пролећа” може стећи утисак да Америка може да ради заиста шта год жели, ипак је план на Блиском истоку “превелик залогај”. Подршка Британије и Француске у том плану није довољна и Америци је неопходна знатно шира сагласност, а тога нема и неће га ни бити, утолико пре што је цела концепција директно усмерена против стратешких интереса Русије и Кине.

Истовремено, многи су склони да верују да је “пролећно” увежбавање америчке силе међу Арапима пре свега усмерено ка Ирану. Главно одредиште је, тврде, Иран. И то не само због стратешке важности те земље, развоја нуклеарне технологије, њених нафте и гаса и иранског покушаја да елиминише петро-долар, него и због спасавања Саудијске Арабије, као главног америчког савезника и финансијера. Даљи развој Ирана би потпуно бацио у сенку Саудијце у целом региону. У тој функцији је, тврди се, и актуелни амерички рат против власти у Сирији. Побуна у Сирији која је, у ствари, сада више није ни тајна, америчко-британско-француски рат против те земље, у стопу прати заоштравање ситуације око Ирана. Процењује се да ће финале “Пролећа” у Сирији пратити и војна акција против Ирана.

У последње време се разоткрива да би цело “Арапско пролеће” могло, међутим, бити пре свега део америчко-западних планова освајања територија уочи жељеног и планираног новог “хладног рата”. [2] Америка жели нови “хладни рат”. У новим поделама света види се, наиме, излаз из дубоке економске и друштвене кризе. Није јасно како би тај “хладни рат” функционисао јер онај претходни, у другој половини 20. века, је имао неку врсту основе – дубоке идеолошке разлике и супротстављене погледе на свет. Утолико је нејасније ако се зна да су управо земље које би требало да буду с друге стране тог “хладног рата” истовремено највећи кредитори финансијски посрнулог Запада. Иако је тешко рационално судити о актуелној америчкој спољној политици, чињеница је да су немири на Блиском истоку већ увукли у, још увек политичку игру, и Русију и Кину, земље против којих би ваљда тај нови “хладни рат” био и усмерен. Већ сада је јасно да са Блиског истока ни Америка, ни Русија ни Кина неће изаћи као пријатељи.

Легендарни британски државник и премијер Харолд Макмилан је упозоравао да политику, ипак, одређују догађаји а не велики и амбициозни планови, па се тако намеће и питање да ли су сви ти амерички планови и реални, да ли су оствариви.

До које, наиме, мере уважавају Макмиланово упозорење јер догађаји на терену престижу планове и намећу своја правила.

Либија и Египат су релативно брзо срушени, али са Сиријом то иде знатно теже.

Не иде, међутим, све по плану. Легендарни британски државник и премијер Харолд Макмилан је упозоравао да политику, ипак, одређују догађаји а не велики и амбициозни планови, па се тако намеће и питање да ли су сви ти амерички планови и реални, да ли су оствариви. До које, наиме, мере уважавају Макмиланово упозорење јер догађаји на терену престижу планове и намећу своја правила. Либија и Египат су релативно брзо срушени, али са Сиријом то иде знатно теже. Ускоро, 11. марта, ће бити годину дана побуне и још ништа није решено. Истина, Сирија и њена власт су уздрмани, земља је због свакодневних диверзија и сукоба, махом у два града, изнутра блокирана, а Западна изолација се повећава. Председник Башар Асад је, упркос свему, још стабилан и за разлику од других “жртава Пролећа” није сам, уз њега је велика већина грађана, војни и безбедносни апарат, као и Русија и Кина. Један либански министар каже да ће Асад издржати све док Сирија има пара. “Док има пара”, каже тај министар, “не могу му ништа”. Процењује се да ће новца бити још најдаље шест месеци. А шта ако Асаду и његовој влади неко помогне? Али, признаје тај министар, “чињеница је да већина Сиријаца још увек подржава Асада и када би сада били избори гласали би за њега чак и они који су његови противници”.[3]

После скоро годину дана генерисане побуне и великог новца уложеног у плаћенике и активисте невладиних организација, Америка и њени савезници, Британија и Француска, у Сирији још нису успели. Утисак је, међутим, да је Запад већ прешао “црвену линију” и да неће моћи да прихвати пораз у Сирији.

Али, шта ће да уради?

После скоро годину дана генерисане побуне и великог новца уложеног у плаћенике и активисте невладиних организација, Америка и њени савезници, Британија и Француска, у Сирији још нису успели. Утисак је, међутим, да је Запад већ прешао “црвену линију” и да неће моћи да прихвати пораз у Сирији. Али, шта ће да уради? Употреба Савета безбедности Уједињених нација као у случају Либије није успела, а ни тренутна тактика сукоба и диверзија не доноси резултате. Масовна војна интервенција је мало вероватна, јер је компликована. Само бомбардовање из ваздуха и са мора није “ефикасно решење”, а и Русија у Сирији има поморску базу. Копнена инвазија је још мање вероватна, мада Турска, на пример, увежбава и ту евентуалност. Досадашњи извештаји француских и британских специјалних снага, чији припадници су унутар Сирије и координирају диверзије и агресивне акције побуњеника, као и њихову обуку, нису охрабрујући за масовну војну акцију. Не одустаје се, додуше, од плана да се у Сирију убаци велики број плаћеника из других арапских земаља, махом из Либије, па да они буду војска на терену којој ће НАТО помагати из ваздуха без обзира на став Савета безбедности. Запад, једноставно, не одустаје.

Иран је, кажу, главни циљ целог “Пролећа”.

Иако је ирански случај знатно другачији, много компликованији, примењује се исти модел. Утисак је да је “црвена линија” одавно прекорачена и нека врста агресивне војне акције Америке је готово неизбежна. Али, каква? Потенцијал за копнену инвазију на Иран Америка и њени савезници немају, а уз то Техеран има респектабилну војну силу и наоружање. Врло је вероватан “косовски сценарио”: да се изврше ваздушни напади и са бродова а да се истовремено активира домаћа “пета колона” коју чине етничке мањине у Ирану. Иранску популацију 40 одсто чине етничке мањине.

Америка већ дуго финансира и наоружава неколико тајних формација у тој земљи.

Занимљиво је да Американци “ослобађају” око 3.400 Иранаца у Ираку, чланова тајне организације Народни муџахедини Ирана, који су и раније обављали диверзије по Ирану. Њих је још Садам Хусеин прихватио у Ираку и живели су у засебном кампу северно од Багдада, а финансирала их је Америка.

У “сиријском пакету” је и Иран. Иран је, кажу, главни циљ целог “Пролећа”. Иако је ирански случај знатно другачији, много компликованији, примењује се исти модел. Утисак је да је “црвена линија” одавно прекорачена и нека врста агресивне војне акције Америке је готово неизбежна. Али, каква? Потенцијал за копнену инвазију на Иран Америка и њени савезници немају, а уз то Техеран има респектабилну војну силу и наоружање. Врло је вероватан “косовски сценарио”: да се изврше ваздушни напади и са бродова а да се истовремено активира домаћа “пета колона” коју чине етничке мањине у Ирану. Иранску популацију 40 одсто чине етничке мањине. Америка већ дуго финансира и наоружава неколико тајних формација у тој земљи. Занимљиво је тако да Американци “ослобађају” око 3.400 Иранаца у Ираку, чланова тајне организације Народни муџахедини Ирана (ПМОИ), који су и раније обављали диверзије по Ирану. Њих је још Садам Хусеин прихватио у Ираку и живели су у засебном кампу северно од Багдада, а финансирала их је Америка. Истовремено, огромна је концентрација америчких ратних формација у водама код Ирана. Америка планира и пребацивање око 100.000 војника у Заливске земље, али не да би они извршили инвазију на Иран, него да бране Заливске савезнике у случају да Иран крене у инвазију.

Има много непознаница и неизвесности, али, чини се, Америка и њени савезници ће готово сигурно извршити ваздушне нападе на Иран. Вештим медијским манипулацијама је домаћа јавност на Западу доведена у стање да напад на Иран није уопште споран, него је само питање ко ће то да уради, Америка или Израел. Па се уместо суштинских питања јавности нуде готово свађе између Израела и Америке по систему “ми ћемо, ма не ми ћемо”.

И даље, међутим, нема одговора шта ће стварно бити, и свако тражење одговора на то кључно питање изазива зебњу и буди страх да би логика ситуација могла довести до велике несреће. Наиме, без обзира на све планове и жеље сам живот, саме околности имају своју логику, што би у случају и целог “Арапског пролећа” и Ирана могло да има пресудну улогу. Утолико пре што у свему томе нема јасне, стабилне политике и Западне владе се понашају као невладине организације: тумарају од једне до друге неистине и на томе граде “политику”. Ни у Америци, ни на Западу нема политичара са капацитетом да се супротставе тој логици, и то је већ сада пут без повратка.

Запад је вешт у изазивању кризе и проблема, али нема способност да изађе из кризног хаоса, што су показали сви новији ратни походи, од Космета до Либије.

Запад је вешт у изазивању кризе и проблема, али нема способност да изађе из кризног хаоса, што су показали сви новији ратни походи, од Космета до Либије. Отежавајућа околност је што се цели пројекат темељи на невероватним лажима и обманама, а то никада не може да доведе до жељеног циља. Уз то, по први пут су у америчке ратне експерименте уплетени и Русија и Кина. Могло би се тако десити да “Арапско пролеће” и Иран, уместо велике победе “демократско-ратног процеса”, постану почетак слома Америке и њених савезника. Уз вешту медијску манипулацију, то ће бити извориште новог “хладног рата” и поделе света.

Синиша Љепојевић је сарадник Центра за стратешке алетернативе.

Напомене:

__________

[1] Позајмљен наслов легендарног филма Крсте Шканате о стаљинистичком терору.

[2] О идеји новог “хладног рата” први пут је “шифровану” поруку изнео британски министар спољних послова Вилијем Хејг у интервјуу лондонском Дејли телеграфу 18. фебруара 2012. www.telegraph.co.uk

[3] Ауторов приватни разговор са либанским министром чије име аутор, из разумљивих разлога, не може да објави.