Иво Јосиповић је баш фини господин. Интелектуалац. Једном речју – благородан. Не само да воли музику, он је музичар. Додуше сад, на жалост свих нас, не стиже да компонује. Ради за домовину. Не само да је професор права, он, лично, писао је ону тужбу против Србије а за геноцид.
Иво Јосиповић је баш фини господин. Интелектуалац. Једном речју – благородан.
Не само да воли музику, он је музичар. Додуше сад, на жалост свих нас, не стиже да компонује. Ради за домовину.
Не само да је професор права, он, лично, писао је ону тужбу против Србије а за геноцид. Али, као што је објаснио у ТВ-интервјуу: драги Срби, ништа лично. Правници нису песници па да имају проблема са инспирацијом. Тражили су од њега да седне и пише. И он је сео. А то што је обелодањена у време бомбардовања Србије, нема везе. То се десило „онако“, колико се он сећа. Да ли би га као аутора тог дела погодило ако би се „оно од тужбе“, зарад виших циљева, повукло? Ма, хајде! Таман посла! Једино што је премијерка Хрватске, Јадранка Косор саопштила да Влада Хрватске никад о томе није ни реч прозборила. Никад се добри људи не питају о лошим стварима. Они на нашу велику жалост, само изражавају своје жеље, а други одлучују.
Не само да је Иво антифашиста, отац Јосиповић је био партизан. И баш му се допала идеја да Срби и Хрвати, некад браћа и јединствени у једној држави, сада државне границе прелазе с личном картом. Али опет, пишу хрватске новине, Влада Хрватске се изгледа противи таквој идеји. Они представљају оне који се не куну у антифашизам, чији очеви нису били на страни с оцем Јосиповићем, него су, што би некад рекли циници, партизанима дотурали муницију кроз пушчану цев. И они би Србе отрпели овог лета као „нужно зло“ у празњикавим туристичким објектима, али да се распојасају „као своји на своме“, да све заличи на оно како то некад бејаше, е, то не!
И, како је то овде лепо речено, добри Иво, није од оних који би Србима „досољавали на рану“, кад је у питању Косово и Метохија, али на питање како ће Хрватска после „новог турбо братимљење“ реаговати на ишчекивану пресуду хашког Међународног суда правде, уљудно је објаснио: да сачекамо шта ће бити. Стјепан Месић, такође антифашиста, никад не би био тако уљудан. Јесу Хрвати, са мало оне „фине“ злобе, у великој журби признали државу косовским Албанцима на, како наше власти одлучно кажу, српској територији и сад нема разлога за журбу. Они ће своју доследност да покажу кад буде требало. А ми ћемо опет моћи објавити да су регионални односи у великом успону (видети примере Калинића и Симовића), једино што, „по неким питањима“, са својим пријатељима не можемо наћи „заједнички језик“. А добро, никад ви не можете у свему да се сложите са својим суседима. И увек су вам најближи они који с неким другим из комшилука раде на том да вам се полупају прозори и потпали веранда. Логично.
Лепих ли разговора. Иво се тако лепо представио да би могао, злу не затребало, бити председник за обе државе. И, како ствари стоје, више би идеја које је покренуо било прихваћено у Србији него у Хрватској. (А по српском Уставу би имао и одрешеније руке. Могао би понешто од ових одличних замисли да спроведе у дело.) Све у свему, сјајан знак! „Снажна порука“, како би то рекли коментатори важних телевизијских мрежа. А ко би то могао и замислити пре само пола године! Како криминалци могу да зближе народе. У Бриселу ће, пословично опрезни, посумњати у искреност великог заокрета, али ће у сваком случају „поздравити напредак“. Једино можда укоре Мирка Цветковића који се држи видно уздржано. А по Уставу је јак скоро ко Јадранка Косор.
Иво се тако лепо представио да би могао, злу не затребало, бити председник за обе државе. И, како ствари стоје, више би идеја које је покренуо било прихваћено у Србији него у Хрватској.
Ипак, шта год се од ових Ивиних обећања остварило, па да се и не оствари ништа, није овај „историјски сусрет“ без последица. После овога, пророчанство Ангеле Меркел све је ближе остварењу. Хрватска је „отворила сва поглавља“ преговарања с Европском Унијом и на дохват руке јој је последњи вагон воза који се убрзано удаљава од европског југоистока. Још само да Ангела пружи руку Јадранки и да се ускочи. И неће Немцима нико моћи приговарати за Хрвате, јер земља је „решила сва отворена питања са суседима“. Свим избеглицама, које могу себи да направе куће и остваре „одржив повратак“, широм су отворена врата. Чак и ако су избеглице Срби! Јер, мора се показати поштовање према међународним конвенцијама, мора се „Амнести интернешнелу“ послати „неки јасан знак“… То Европа тражи.
Али, као што је рекао шјор Иво, они „службени Хрвати“ ће увек свима говорити све најлепше о својим суседима. Радиће и гласаће у међународним форумима, од ОУН до Савета Европе, како се од њих тражи и очекује, а говориће како припадници „цивилизованих народа“ уобичавају. Онако мало колонијално, с неке нејасне висине, али све најлепше. И то му можемо веровати. Једино је питање од коликог то може бити значаја за нас. Ко ће с неким односом битног уважавања слушати 28-ог члана Уније, кад се реч бар две трећине оних који су у садашњих 27 слуша само с куртоазним поштовањем и бонтон-разумевањем.
И, лепо је што су наши носиоци власти одлучили да помогну Хрватима да „ухвате последњи воз“. Лепо је што се не исцрпљујемо жељама о „цркавању комшијине краве“. Ми из „породици јужнословенских народа“ изделили смо се, заорали међе, подигли капије, обукли стражаре у нове униформе, направили печате и пасоше, “извесили” заставе и “складали” нове химне. Непобитна чињеница. Деобе још нису окончане, немају сви „чисте папире“, али биће и то. Сви одреда смо истакли јаке, безграничне и безусловне жеље „да се придружимо породици европских народа“. То нас је једино ујединило: сан о предприступним фондовима, идеја о „лебу без мотике“. Рекли смо им да их волимо више него себе. Побегли смо из федерације Јужних Словена, спалили све мостове, да би се сад сви придружили Унији. Свесни смо да су нам и многи Европљани несебично помагали да се „франкештајн на југоистоку“ упокоји.
Хрватска је „отворила сва поглавља“ преговарања с Европском Унијом и на дохват руке јој је последњи вагон воза који се убрзано удаљава од европског југоистока.
Ипак, евро-породица није свима узвратила исту, нити истоврсну љубав. Словенце су ужурбано вадили на палубу из балканског блата. Хрватима ће се пружити рука у задњи час, а нама осталим, овлашћени ширилац оптимизма и „чувар угаслих нада у кризном периоду“, Штефан Филе ће чврсто обећати „европску будућност“. Да имамо смисла за романтику, могли би о томе певати серенаде деценијама. Јер звучи баш утопистички, песнички такорећи: имати „обећану будућност“! Која је то филантропија! Па, то се они ни себи не усуђују безобално обећати.
И, није то она социјалистичка будућност, „црвена као комунизам њихових жеља“. Кад је растурана “Јужна Славија”, Европа је помогла да се ослободимо и тог баласта. Ово је другачије. Много другачије обећана будућност. И није онако комунистички обећавано исто свима. Нису ту заседали конгреси „свих народа и народности“, нису је говорници извикали на Првомајском митингу, него нам је доноси један бледолики чиновник као пријаву за порез или као позив за оставинску расправу. И све је онако и европски озбиљно и људски релаксирано. Без рокова и без журбе. 2025? Не, не, нећемо лицитирати датумима. Лицитираћемо условима, критеријумима, ратификацијама. Датуми нису важни.
Можда нисмо сви схватили, али стара Европа је опет уморна, и она ће своје границе (привремено наравно) утврдити тамо где су оне вековима и биле. Дунав, Сава, па негде тамо Крајином до Јадрана, па низ Јадран до Дубровачке Републике… Тако некако. Балкански резерват, подручје лимеса, и та подручја која се на дају лако ни формулисати а камоли довести у ред, биће простор за слободан лов великих интересената и локалних учесника: Отомана, Руса, појединих западних мањих и већих сила, Срба, Албанаца, Грка, Бугара, пословичних Словенаца… Хрвати ту неће бити битан учесник, јер ће их рано охладити слабо задовољавање „великих очекивања“ у “Еуропи”, понижавања њихове „тисућљетне културе“ и хронични недостатак народа који је део њиховог идентитета – Срба.
Ипак, евро-породица није свима узвратила исту, нити истоврсну љубав. Словенце су ужурбано вадили на палубу из балканског блата. Хрватима ће се пружити рука у задњи час, а нама осталим, овлашћени ширилац оптимизма и „чувар угаслих нада у кризном периоду“, Штефан Филе ће чврсто обећати „европску будућност“. Све ће бити као у „Црном Груји“!
Све ће бити као у „Црном Груји“!
Ујаци и сестрићи ће „пословати“ са „великим светом“, за идеале ће гинути будале, вазда ће се ту потпаљивати ватрице с једне па с друге стране, укореваће се само мали пиромани, биће „царинских ратова“, па ће се заказивати конгреси, конференције, консултације… Балканизоваће се Балкан, до судњег дана.
Србија и Срби, као највећи, имали би ту своју улогу. Могли би бити ту негде око „лидера региона“, али не онакви лидери и не онаквог региона како га њихови садашњи државни челници замишљају. Београд би, кад не би убрзано десетковао своје потенцијале, културне, стратешке и политичке, био изнад „просека“ региона и привлачио би – некако као и у времена оних царстава из XIX века – оне којих ће бити све више, а којима ће Уније и животарења у запећку великих бити све теже издрживо. Слушајући ових дана “великог везира” како распоређује регионалне улоге, у “пригодном” говору у Сребреници, рекло би се да је њему много јасније ко је ту ко и шта је на коме да чини. Тајеп Ердоган је у „свој тамни вилајет“ стигао с Босфора, одакле се много тога увек боље видело него с балканских висова, али ни он није могао да претпостави све подземне токове и буне новопазарских и иних муфтија и бегова. Али сад кад европски „симплон балканске наде“ одјури у своје рецесијске неспокоје, моћи ће се овде засести и натенане кројити и шити, цртати и брисати. Наслеђе деведесетих и прве деценије новог миленијума могао би бити само циничан назив: “Западни Балкан”. Они који су толико волели Запад моћи ће „обећану будућност“ да чекају на каквом- таквом Западу.