Слободан Рељић: Време евроцинизма и разоноде

Слободан Рељић

Прошлонедељни састанак СНС и ДСС, ипак је донео један леп резултат. Уместо да без паузе слушамо пароле агенције Ђелић-Делевић о Европској унији, европским перспективама, европском путу, дарежљивости предприступних фондова, мало се јавно расправљало о тој накани која има “већинску подршку” у Србији.

Тако смо се подсетили да и кад би нама утопљеницима Европљани, а чији је брод све бушнији, ипак пружили руку спаса, до Уније ми допливати не можемо за деценију-две. Вероватније две. А дотад, не би ваљало да земља Србија, што рече Вучић, увози парадајз, паприку, кромпир, бели лук. Чак се и Јелена Триван сложила да би на путу за Унију у скромном завежљају, у коме ће бити тек да преживимо на путу, боље било да носимо своје поврће. Иначе, и у овој расправи на различите начине је тумачена криза у Унији, што је и нормално за земљу која је “изашла из кризе”. И дошло се и до тога да је парола “Европска унија нема алтернативу” – нонсенс који, лепо се чуло, ипак обожавају (одређени) страни амбасадори. Отприлике, као што нам је некад у Југославији (Социјалистичка Федеративна) “братство и јединство” било “зеница ока нашег”.

Ипак, као најзначајнији проналазак ове јавне сеансе ваљало би означити сензационално откриће јавности ДС-ове “звезде у успону”, шефице клуба посланика “за европску Србију”, кандидата за потпредседника Странке, госпође Наде Колунџије: да нама Европска унија “није циљ, него средство”. Кад је Нада (како ју је током читаве двочасовне ТВ-дискусије недељног сутона звао Ненад Поповић, потпредседник ДСС) то рекла, направивши позу гимназијске професорке ликовног која је сазнала нешто изван свог делокруга, па укоревајући двојицу “младаца” из опозиције који ништа не разумеју, окренуо сам се по соби не верујући својим ушима. Зидови и лустери су злокобно ћутали, а мој мали бели пас ме саучеснички погледао, преврнуо очима, спустио реп и решио да се искључи.

"Ми хоћемо да будемо већи пријатељи Унији него својој деци, да покажемо лојалност какву Унији не показује ни једна садашња чланица, те да "Голијата" наговоримо да буде наш Велики брат, а да му успут, враголасто и симпатично, из предприступног џепа мазнемо неку бомбоницу."

“Професорка” је ту субверзивну мисао тако одлучно поновила да су ми одмах на ум пали онај слон и миш под којима шкрипе и љуљају се мостови, а мишу је слон само средство, јасно. Али, то је ипак само виц. Тако нешто ни Езоп никад не би претварао у басну, а камоли да би историчари могли да о томе саставе “историјску читанку” која би међу малим народима, и у све мањим модерним државицама, била велики бестселер. Јер, истини за вољу, велики у историји уопште нису били ни тако доброћудни, ни тако наивни како је нама Нада представила Унију.

Замисли докле може еволуирати мисао “ЕУ нема алтернативу” кад се разрађује у партијским кружоцима! За претпоставити је да се та изненадна “претња из Београда” сад већ пажљиво разматра у Бриселу. Они се, наравно, ужасавају што их понекад САД очигледно третира (иако се та реч није отела ни лакомисленом Бушу јуниору) као средство за остваривање интереса западне цивилизације, а доживели би као тешко понижење да у неком трену или некаквој ситуацији буду “средство” Русије или Кине, а да се не кажемо да би умрли од смеха кад би им таквом улогом припретио неки Тунис, Јужна Кореја или Белизе. Али “демократска” Србија, то је већ нешто друго.

Странка која је некад важила за најинтелектуалније политичко друштво на овим просторима, толико је порадила на сопственој деинтелектуализацији да у презиру према знању, што иначе и није страно модерној демократији, надмашује све своје ривале.

Из ДС-а до јавности сада само стижу фризиране чињенице, фразе и пароле, фазони и досетке, које се опет изговарају са проповедничких висина. Има се утисак да је колективна свест ДС-а пронашла да је сасвим довољно да се спикерски обраћа јавности.

Него, где је та мисао уопште нађена? Кад је мали Давид одлучио да успостави равноправност са Голијатом, како Библија сведочи, он се морао упустити у неизвесну борбу у којој је употребио велико лукавство и вештину. Али, то свакако није оно што “демократска Србија” немерава у односу на ЕУ. Ми хоћемо да будемо већи пријатељи Унији него својој деци, да покажемо лојалност какву Унији не показује ни једна садашња чланица, те да “Голијата” наговоримо да буде наш Велики брат, а да му успут, враголасто и симпатично, из предприступног џепа мазнемо неку бомбоницу. Ничег таквог нема у Библији. Јер тај стари свет, примитиван каквог га је Бог створио и склон да верује како је важно бити баш Јеврејин (уместо да буду паметни па се сви “учлане” у Египћане), таквим делима се не би хвалисао. То је сад, срећом, у Србији превазиђено, те се делује “само дипломатским средствима”, а ако би неком овде на ум пало нешто друго, могао би га и наш министар одбране позвати на “консултације”.

Једино што ми, као модел овом “Надином контрапримеру”, пада на ум је “случај Астерикса” који је римске цареве на оригиналан начин претварао у средство за “бољи живот” храбрих Гала. То је била невиђена вештина коју су, тек добра два миленијума после (тачније 1959.), свету “открили” духовити Рене Гошини и цртач Албер Удерцо. Можда су “во времја оно” Гали о томе да су римске легије “њихово средство” нешто и знали, али Римљани сигурно нису имали појма. Додуше и ту има један детаљчић који ће идеју наше “професорке европејског средства” искомпликовати. Не заборавите, Астерикс је имао свој чудесни напитак, продукт своје алхемијске индустрије, и то технолошко знање му је давало ту одлучну предност за претварање Царства у средство, а Надини Срби не само да немају никакво технолошко чудо у резерви, него се Нада нада да ће нас управо Европљани просветлити у свему, па и томе како да их претворимо у средство. Нада звана Оптимизам. И, обратите пажњу колико је Србија направила културолошких корака од седам миља: то не говори Срећко Шојић, који би се можда негде у бескрају уметничке вечности могао срести са чика Астериксом и оним бајом Обелиском, не, то је код нас постало својина организованих владајућих група.

"Није да странка на власти (а то значи десет година при моћи, утицају и парама) не може "привући" солидну "масу" оног што би се данас могло крстити интелектуалцима, али ДС је своје поруке јавности профилисао искључиво као "објаве великих успеха", те би свако проблематизовање тих резултата само кварило идиличне слике."

А то са “циљем” и “средствима” је, наравно, везано за оног Фјорентинца Макијавелија. Николо је у невеликој књижици “Владалац”, написаној још пре 5 векова, објашњавао да циљ оправдава средства, али ако владалац има на уму интерес своје заједнице. Наравно, ваља разликовати Макијавелија, он је један, од макијавелизама, јер је то изузетно дело толико пута интерпретирано и модификовано за одређена времена и одређене случајеве. Једном се, сетиће се пажљив читалац, и Ђинђић “поклизнуо” на Макијавелија, али то се битно разликовало од овог Надиног претварања “циља у средство”. Зоран Ђинђић је знао о чему прича и проблем је могао да буде само у томе што је своја научна теоријска знања неопрезно покушао да повезује с политичким прагматизмом, што су политички противници и неспутана јавност једва дочекали. Наду је, мора се признати, тешко упоредити са др Ђинђићем, без обзира што је она у одлучном моменту, “у прелазном року”, одлучила да појача ДС, а својим одласком дефинитвно сахрани “демократске иницијативе” Небојше Човића.

Истини за вољу, овај најновији “проналазак Наде Колунџије” није неки изузетак у деловању данашње Демократске странке. Та је “биљка” одрасла на плодном тлу. Странка која је некад важила за најинтелектуалније политичко друштво на овим просторима, толико је порадила на сопственој деинтелектуализацији да у презиру према знању, што иначе и није страно модерној демократији, надмашује све своје ривале. Из ДС-а до јавности сада само стижу фризиране чињенице, фразе и пароле, фазони и досетке, које се опет изговарају са проповедничких висина. Има се утисак да је колективна свест ДС-а пронашла да је сасвим довољно да се спикерски обраћа јавности.

Није да странка на власти (а то значи десет година при моћи, утицају и парама) не може “привући” солидну “масу” оног што би се данас могло крстити интелектуалцима, али ДС је своје поруке јавности профилисао искључиво као “објаве великих успеха”, те би свако проблематизовање тих резултата само кварило идиличне слике. А чему то? Заклоњен “медијским бедемима”, демократа плови у “светлу будућност” с црним наочарима и слушалицама кроз које свакако струје “рок-хитови” западних мега-звезда. Зашто прекидати ту холивудску сцену?

Заклоњен “медијским бедемима”, демократа плови у “светлу будућност” с црним наочарима и слушалицама кроз које свакако струје “рок-хитови” западних мега-звезда. Зашто прекидати ту холивудску сцену?

Пошто премијеру, министарки правде и осталим чиновницима Владе убедљив говор не иде од руке, распојаса се понекад Божа Ђелић, који је своја интелектуална знања бацио једне тамне ноћи у неки римски бунар на Калемегдану, “искипује” гомилу речи без покрића и онда се лопта опет дода гласноговорницима. Они су одређени да пуцају “за тројке”. Једно време се и Вук Јеремић толико јуначио око Косова и Метохије да је народ почео да га “одваја” од Странке и то је онда “жутим демократама” био јасан сигнал да се тај луксуз сме допустити само Председнику, а остали добију своје – да ћуте док им се не каже шта и како треба рећи. Ту и тамо, незван се извиче Горан Јешић, за кога више нико не зна да ли је “брисан” из централног страначког регистра, али ту наступи Бојан Пајтић на чијем лицу се може видети толико брига за “општу аутономну ствар” да нико нема срца да га још и слуша – и онда се и са севера навуку облаци, магле и варљиви мир. Горан Кнежевић је после преваспитања заћутао као повратници с Голог отока. “И тако”, да као закључак цитирамо генијалну мисао аутора, међу Србима најгледанијег, уметничког дела “Село гори, а баба се чешља”.

Нико се више и не чуди што се све то дешава у странци која је настала као друштво слободно-мислећих и слободно-говорећих људи. Чак је, у почетку, то била и њена највећа врлина. Наравно, после се схватило да је у модерној демократији важније организовано манипулисања масама, него интелектуално надгорњавање; Странка се и цепала и мењала, слободна мисао се селила на маргину, у кафански полумрак и у разуђено море интернета. А да ће све, кад Странка прође свој зенит, еволуирати до “портпаролске памети”, тешко је било замислити. Може се и у опадању бити “паметнији”, рекли би они “дрвени филозофи” које страначка организација презире, јавно укорева с времена на време и третира као фосилне остатке неки старих болести које су наизглед ишчезле, као туберкулоза рецимо.

Међутим, с обзиром на ентропичне резултате које овакав однос према интелектуализму получује, доћи ће дан кад ће Странка морати поразмислити и о томе. Али, то тада српско друштво неће много занимати, већ ће бити проблем Странке, Главног одбора и осталих страначких органа. Мада, будимо дијалектични, ако се Колунџијино претварање Европске уније у нашу сабљу димискију, или наш “рог обиља” (мислим да је она, ипак, пре мислила на ово друго) оствари, није немогуће да се једном заувек докаже оно што се засад само слути: да је сваки интелектуализам у политици само ђубре којег се “паметни политичари” што пре морају отрести и опуштено кренути на промоције музичких албума, спортских приредби, разноразних адвертајзинг сеанси, да се сликају са манекенкама и женама познатих спортиста. Ипак је пријатније видети политичара како у вечерњем оделу, италијанске производње, са свиленом машном, држи чашу жуте шкотске текућине с убаченим ледом унутра, него да навуче боре на чело и гњави нас светском кризом. Лепше, брате. Шта нас брига за туђе проблеме. Нама је и та криза била “шанса за напредак”, што смо ми судећи по саопштењима Странке добрано искористили. И Унија ће тако проћи. Јер у руке оваквијех јунака “биће свака пушка убојита”.