Спорна острва само су врх леденог брега и конфликти у њихово име имају упориште у разлозима енергетских интереса земаља Далеког истока, али и у интересу много веће силе као што је САД. Унутар ових острва налазе се велике резерве нафте и гаса. Главни вид борбе САД против Кине, која готово да је постала прва економска сила света, одвија се управо кроз настојање да се Кина удаљи од енергетске базе.
Урош Вукановић
Док се Србија још једном у низу налази посред политичких изборних калкулација, на другом крају света одиграва се процес који може затрести целу планету, па самим тим и Србију. У овом тренутку, оно што се засигурно затресло јесте море, и то Источно кинеско.
Ради се о територијалном спору који постоји између Кине и Јапана поводом острва Сенкаку, како их зову Јапанци, односно, поводом острва Дијаоју, како их зову Кинези. Американци за њих немају посебан назив, али, с друге стране, када су они бринули о лингвистици и уопште о свету идеја?! Прагматичност и владавина светом њихово је гесло – у тој улози и они ступају на позорницу када је реч о „спорним острвима“, како ћемо их из разлога неутралности називати у наставку текста.
Србија је о овоме најдетаљније могла да чита у „Политици“ ( издање из 13. 01.2014. год.), у чланку под називом „Кина послала бродове у воде око којих се спори са Јапаном“. У ствари, Кина јесте послала бродове (комада три), али са њима такође и авионе. При томе, ово је само један од поновљених инцидената у региону, судећи да се 29. децембра прошле године Кина такође усудила да зађе у територијалне воде Јапана са својим бојним бродовима – полажући, заправо, право на спорна острва. Тада су се бродови кинеске морнарице задржали око три сата у спорном подручју, а овога пута познато је да су бродови зашли у воде Јапана до 12 наутичких миља, задржавши се тамо нешто мање од два сата.
Јапански министар одбране, Ицунори Онодера, рекао је поводом ових инцидената: „Не можемо никада пренебрегнути понављајуће упаде у територијалне воде“, пренела је АФП. Јапански министар војни још је рекао: „Потребно је да на једној страни предузмемо дипломатске напоре. Такође, желимо да чврсто бранимо земљу и територијално море наше земље са Само-одбрамбеним снагама, у сарадњи са Обалском стражом.“ Премијер Јапана, Шинзо Абе, обећава финансијску политику комплементарну потребама јапанске војске, те најављује повећање буџетских расхода у војне сврхе.
Шири контекст
Спорна острва само су врх леденог брега и конфликти у њихово име имају упориште у разлозима енергетских интереса земаља Далеког истока, али и у интересу много веће силе као што је САД. Унутар ових острва налазе се велике резерве нафте и гаса. Главни вид борбе САД против Кине, која је готово постала прва економска сила света, одвија се управо кроз настојање да се Кина удаљи од енергетске базе. Сједињене Америчке Државе настоје да контролишу растуће апетите Кине преко Јапана. А Јапан, земља која и онако не располаже никаквим ресурсима, не може да дозволи себи губитак оваквих енергената, јер, просто, за Јапанце то значи и одрицање од егзистенције.
Приде, на спорна острва у малом делу полажу право још Тајван, који већ има један вишедеценијски идеолошки спор са Кином, и Јужна Кореја која хоће један малени део острва. Ово је само део све већег како далекоисточног тако и југоисточно азијског потенцијалног геополитичког жаришта. Јер, Кина је још прокламовала право на скоро свеукупну површину Јужног кинеског мора и наметнула државама попут Вијетнама, Малезије, Филипина итд, ограничено рибарење. Државе ограничене овом мером кинеских власти оштро протестују.
Све ово говори у прилог томе да је геополитичка ситуација у региону Далеког истока веома напета и у вези са осталим геополитичким заплетима, те да може бити искоришћена као полигон на коме ће се сударити интереси много већих држава него што су то тренутно највидљивији актери – Кина и Јапан.
Хоће ли политички цунами погодити Источно кинеско море?
Овде се свакако мисли на то хоће ли на крају царовати политички дијалог или политичко насиље? И ваља поразмислити: ако буде царовало политичко насиље и цунами доиста погоди Источно кинеско море, којим ће се све правцима развити таласи; колика ће им бити разорна моћ?
Кина још увек нема ту војну или конкретније војно-морнаричку снагу која би јој дозволила да зађе у озбиљнији оружани сукоб у Источном кинеском мору који се може проширити и на Јужно кинеско море. Само један носач авиона, који је Кина купила од Украјине, свакако јесте довољан за Јапан, па и за земље југоисточне Азије, али не и за САД.
САД улаже поприлично напора да Кину сатера у ћошак. Кина још увек нема ту војну или конкретније војно-морнаричку снагу која би јој дозволила да зађе у озбиљнији оружани сукоб у Источном кинеском мору који се може проширити и на Јужно кинеско море. Само један носач авиона, који је Кина купила од Украјине, свакако јесте довољан за Јапан, па и за земље југоисточне Азије, али не и за САД. С друге стране, већ је умрежено мишљење да једино што може покренути посусталу економију САД јесте ратна привреда, као у време Другог светског рата. Јапан, међутим, опет као у време Другог светског рата, налази се у великој енергетској оскудици. Јапан нема шанси против Кине која је историјски искомплексирана према Јапану – прејако би било рећи жељна освете (скоро сваке године народ Кине изломи или запали десетине јапанских локала, ресторана итд.) – али, опет на страни Јапана налази се САД. Питање је, пак, у коликој ће мери САД подржавати напоре Јапана; тешко је рећи да то може ићи мимо области уских геополитичких интереса САД. Јапан у једном тренутку може остати на цедилу. САД би и даље имале бар једног јаког савезника на Далеком истоку – Јужну Кореју. Па опет, и поред опипљиве могућности пораза, Јапан би могао закорачити у сукоб. Услед енергетске глади, Јапан се већ једном суочио са неизводљивим ратом и тако је добио бомбардовање Перл Харбура, недуго прекомпоновање Пацифика, ратне злочине и, закључно, Хирошиму и Нагасаки, што такође јесте ратни злочин – да не сметнемо са ума.
Разуме се, ако Кина, Јапан, САД, Јужна и Северна Кореја дозволе да их ухвати вихор рата, то се неће моћи одвијати без осталих великих сила, на пример, Русије, Велике Британије, Индије. За трен ока, плануће и остала геополитичка жаришта. Цивилизација би могла ризиковати трећи планетарни сукоб.
Договор?
Потребно је што више учинити у оквиру УН да се овај конфликт или реши речима или замрзне. Наравно, уз поштовање међународног права. Нема брзих решења, нити исхитрених потеза.
Свет треба да помогне. Ако не због народа Далеког истока, онда због себе, јер ће се евентуални оружани сукоб одразити на све. Потребно је што више учинити у оквиру УН да се овај конфликт или реши речима или замрзне. Наравно, уз поштовање међународног права. Нема брзих решења, нити исхитрених потеза. Ако је потребно, треба у расправу укључити све параметре: економске, енергетске, историјске, правне, геополитичке. Преко милијарду људи у сукобу никоме није потребно. Поред тога, договор и медијација не само да је правна техника блиска народима Далеког истока, него су је они и измислили. Медијација, поравњање, договор – све то извире тамо где Сунце испрва сија. У друштву далекоисточњака сматрало се као велика срамота када супротстављени субјекти не могу решити свој сукоб речима, него морају ићи пред суд, или далеко било, решавати то насиљем. Избегавање сукоба лежи у менталитету и Кинеза и Јапанаца.
More on the story
1) Историја спорних острва и право
Као најгласније оруђе међу аргументима за присвајање острва истиче се историја и право. Наиме, Јапан је око осамдесет година водио колонијални рат против Кине. Тај рат је завршен сломом јапанске војске и капитулацијом у Другом светском рату. Према Потсдамској декларацији, Јапан је био у обавези да врати све територије које је у империјалистичком периоду одузео од Кине, као и од осталих земаља далекоисточног и југоисточно азијског региона. Кина тврди да је Јапан у обавези да јој врати и спорна острва, али јапаснке власти су чврсте у настојању да докажу како спорна острва не важе у оквиру Потсдамске декларације, јер, пратећи ход јапанске историографије – Кина никада није вршила власт над овим острвима, с тога Јапан није у обавези да иста врати. Даље, Јапан је заузео спорна острва као њихов први суверен након Споразума из Шимуносекија, када је окончан рат између Јапана и Кине, којом је до тада владала династија Ћинг. Кинески историчари, ипак, кажу да је Кина владала острвима за време династије Ћинг, и то, још од 14-тог века. Неко време након Другог светског рата (1945 – 1972) острвима су управљале САД, које су потом вратиле острва на управљање Јапану. 1968. године на острвима бива пронађена нафта и гас – тада и први пут креће прича о територијалном спору која се захуктава у овим тренуцима.
2) Економија
Ова сфера живота припада оним сферама које иду у прилог мирног решавања сукоба између Кине и Јапана које су економски веома упућене једна на другу. Кина је до сада у Јапан инвестирала неколико стотина милијарди долара, а Јапану је Кина највећи партнер када говоримо о тржишту за извоз јапанске робе. Међутим, и овде је Јапан у незавидном положају. Геоекономски, Кина може лакше да приступи много већем броју тржишта, док је Јапан у том погледу нешто ограниченији. Вероватно и у томе треба тражити разлоге нешто агресивније природе потеза кинеских власти. Можда је званични Пекинг проценио да је ово прави тренутак да Јапан, који је недавно пао са другог на треће место по светској економској моћи, присили на извесне уступке.
Али, не заборавимо и САД. Кина је изузетно економски и финансијски зависна од овог предводника Западног света. Клинч целе ситуације у светлу америчко-кинеских односа који се прелама на спорна острва је у томе што јака и енергетски подмирена Кина не одговара Америци, а с друге стране, економски и финансијски слаба Америка не одговара Кини, судећи да је тржиште Запада најперспективније тржиште Кине. Кина је највероватније преварена од стране САД, у смислу вероватно лажног злата које су САД депоновале Кини као гарант за своје дугове. Дугове које Кина Америци вероватно никада неће наплатити. Овај ненаплаћени дуг већ сада генерише глад која је највећи покретач рата, и због те преваре Кина се сада озбиљно спрема да се супротстави водећој сили света.
Дакле, према овоме, агресивност Кине је изнуђена и на неки начин као да јој се магловито назире алтернатива. Поменули смо већ да се чини како јако мале шансе за алтернативу у овом тренутку има и Јапан који оскудева у енергентима, те уопште у ресурсима. Па опет, чисто економски посматрано, рат је овде још неисплатив за сваку страну. И тачка кључања још није постигнута. Међутим, ка њој се тежи.
Премијер Јапана, Шинзо Абе, обећава финансијску политику комплементарну потребама јапанске војске, те најављује повећање буџетских расхода у војне сврхе. Буџетски систем Јапана већ неко време тежи ка повећању буџета у војне сврхе. Није ту само територијални спор са Кином, већ и са Тајваном и Јужном Корејом, а са друге стране са Русијом, на име Курилских острва, па и полуострва Сахалин.
Премијер Јапана, Шинзо Абе, обећава финансијску политику комплементарну потребама јапанске војске, те најављује повећање буџетских расхода у војне сврхе. Буџетски систем Јапана већ неко време тежи ка повећању буџета у војне сврхе. Није ту само територијални спор са Кином, већ и са Тајваном и Јужном Корејом, а са друге стране са Русијом, на име Курилских острва, па и полуострва Сахалин. Дигресије ради, буџетска политика Јапана и приходовање државе у великој мери се своди на јавно задуживање. Јапан је једна од најзадуженијих развијених држава. Али, због нас је важно поменути да задуживање развијених држава значи много више задуживање од унутрашњих актера као што су националне корпорације, а мање од међународних фондова и других држава, што је случај код нас и осталих држава у развоју. Занимљиво је још и то да од краја Другог светског рата, односно, од почетка Корејског рата Јапан почиње да везује своју наменску индустрију за САД. Пуно је заједничких уговора и кооперативних пројеката наменске индустрије између Јапана и САД. Дакле, поспешивање јапанског буџета у смеру наменске (војне) индустрије не значи само усмеравање финансија ка националној привреди.
3) Конзервативна партија Јапана
Либерално демократска странка (нека вас име не доведе у забуну) представља десничарску, реакционарну партију Јапана која је, ако изузмемо мало паузе, на власти од 1955. године. Основни принципи партије се своде на извозну економију, снажну сарадњу са САД и реформу администрације. Партија је прожета трима струјама које своје разлике махом изражавају у односу на унутрашње политичке конструкције. Током 60-тих и 70-тих година, партију је финансирала ЦИА не би ли јавно мњење Јапана, па и саму државу, што више удаљила од левичарских опција. Тренутни председник партије је Шинзо Абе који је уједно и премијер земље.
4) Шинзо Абе
Шинзо Абе је политичар коме се приписује снажна десничарска црта. Аналитичари у њему виде најрадикалнијег премијера у односу на све његове наследнике након Другог светског рата. Снажно подупире сарадњу са САД, али се исто енергично залаже и за сарадњу са Кином. Остала је забалежена његова крилатица да „односе са Кином не треба темељити на емоцијама“. Звучи познато? Елем, Шинзо Абе припада кругу креатора новог плана финансирања војске, а сам премијер недавно је предложио и промену уставне регулације јапанске војске која слови као „Само-одбрамбена снага“. Абе, који већ други пут за редом обавља посао премијера Јапана, такође је употпунио формални ранг ресора одбране – унапредивши га, дакле, на ниво министарства.
Текст је преузет са сајта Фонда Слободан Јовановић.
