За Србију је важно да јача своје везе са званичном Москвом. Гледајући из угла историје, може се приметити и једна закономерност: када год је Русија јачала, Србија је имала комотнију позицију. Ипак, предстојећа посета Владимира Путина Београду није важна само за Србију. Чак напротив. Можда је она много важнија за Русију, самог Владимира Путина и европске земље.
У разним анализама и коментарима, публикованим код нас и у иностранству, много је простора потрошено да би се указало због чега је Србији важно да гради што је могуће боље односе са Русијом. У том контексту су навођена питања енергетске безбедности, Косова и Метохије, инвестиција, кредита, извоза пољопривредних производа и тд. Да, за Србију је важно да јача своје везе са званичном Москвом. Гледајући из угла историје, може се приметити и једна закономерност: када год је Русија јачала, Србија је имала комотнију позицију. Ипак, предстојећа посета Владимира Путина Београду није важна само за Србију. Чак напротив. Можда је она много важнија за Русију, самог Владимира Путина и европске земље.
Са једне стране, ескалација украјинске кризе је показала Русији да без јаког присуства на Балкану не може да рачуна ни на дугорочну стабилност на сопственој југозападној граници. Још од Николаја Данилевског и времена после Кримског рата, велики број руских теоретичара је указивао на ово. Како се постсовјетска Русија повлачила са Балкана, тако су други пребацивали тежиште геополитичке борбе на Крим, у Чеченију, Дагестан, Абхазију, источну Украјину... Да би Русија имала стабилно непосредно окружење и остварила кључан утицај на постсовјетском пространству, она мора укључити Балкан у ову рачуницу.
Са друге стране, Владимир Путин је одавно прерастао формат „домаћег политичара“. Без обзира на (оправдане) критике које стижу са разних страна, „Путинова Русија“ је успешан пројекат. Стање у земљи је данас у сваком погледу неупоредиво са оним од пре четрнаест година. Од система у банкроту, Русија је постала држава са осмим највећим бруто друштвеним производом на свету; од државе која је имала низ проблема са бујањем сепаратизама на својој територији, постала је стуб интеграције у средишњем делу Евроазије; од земље са безбедносним апаратом који није био у стању да се избори са Џохаром Дудајевим, уздигла се до трећег највећег „трошаџије“ за војне намене у свету, који развија нова, високо софистицирана оружја и одржава свој стратешки арсенал; после две деценије популационог суноврата, од 2011. је демографска кривуља променила правац кретања-број становника се у последње три године континуално повећава. У самој Русији, Путин је поставио шине по којима се држава може успешно кретати у наредној деценији.
Међутим, остало је отворено питање његовог позиционирања на међународном плану. Посебно после ужасне кампање коју западни медији спроводе од прве половине 2014. године са циљем дискредитације руског председника. Шта може Владимир Путин сада може да уради?
Извесно је, он се поставља као лидер који промовише алтернативну политику. Који се залаже за изградњу алтернативног система. Пратећи међународне активности председника Русије, видљиво је да он полако стаје на чело свих оних који се залажу за стварање мултиполарног света. Зато му је и посета Београду важна. Јер, мултиполарни свет се неће правити само кроз инфраструктуру БРИКС-а, већ и преко европских држава и политичких снага које желе да виде Европу као један од полова у новом светском поретку. Европу која је мање војно, финансијски и политички зависна од САД. Европу која ће сарађивати са Русијом и са њом правити велики заједнички економски простор од „Лисабона до Владивостока“. Долазак у Србију, једну од ретких европских земаља која је одолела америчком притиску и одбила да уведе санкције Русији, јесте и слање такве поруке. Путин не жели да одустане од стратешког партнерства са европским земљама, без обзира на све што се десило претходних месеци. А да ли ће Европа то тако и разумети? Уколико не буде разумела, сама ће бити највећи губитник. Јер, Путин има избор у свом покушају прављења алтернативног система. У томе су га већ подржали Кина, Индија, Бразил, Аргентина, Иран и низ других земаља. У овом случају, Европа нема избор. Осим уколико не жели да постане периферија „атлантског света“, дугорочно супротстављена Русији, са отвореним фронтом према радикалном исламу у њеном комшилуку.
