Зближавање Русије и НАТО је императив времена

Дмитриј Рогозин и Фолкер Руе

Може се учинити неочекиваним то што стални представник Русије у НАТО и бивши министар одбране Немачке новоде истоветне аргументе када је реч о неодложним питањима безбедности у савременом свету. Међутим, обојица смо дошли до закључка да у овом тренутку светска историја отвара за Русију, Европу и Америку прозор могућности за стварање опште безбедности.

У оним регионима који су за све од животног значаја имамо заједничке интересе, с обзиром да се суочавамо са истоветним проблемима: тероризам, растућа опасност од примене ракета са атомским бојевим главама, даље ширење оружја за масовно уништавање, нестабилност на Блиском Истоку.

Зато је зближавање императив времена. Русија и Немачка у стању су да постану моторна снага тог процеса, а, поред тога, ми смо привржени општим вредностима и дужни смо да осигурамо слободан и безбедан живот људима у нашој заједничкој европској кући. Управо зато данас треба започети процес стварања услова за пуно чланство Русије у НАТО, са свим правима и обавезама које из тога проистичу.

Нешто слично већ је једном дискутовано 90-их година, непосредно пред распад Совјетског Савеза, али тада за то још није било време. Данас су се времена променила. Наравно, Русија још није сигурна да јој је и заиста потребно то чланство и она не зна које би предности од тога на крају имала. Први корак на путу такве врсте партнерства захтева јачање односа између НАТО и Русије.

Анкете јавног мнења показују да руско друштво не осећа страх од НАТО. Истовремено, Руси не гаје ни посебне симпатије према тој организацији. Чињеница да је НАТО приближио своју инфраструктуру руским границама не изазива посебно позитивне емоције. Како за руску елиту, тако и за целокупни руски народ суверенитет и независност земље су непромењиве вредности. Свако показивање мишића у близини руских граница буди историјско памћење и инстинкт отпора и самоодбране.

КОМПОНЕНТЕ КРИЗА И КОНФЛИКАТА

Дмитриј Рогозин

Централна Азија крије у себи све компоненте криза и конфликата: скоро неограничене енергетске ресурсе, велики потенцијал етничких и религиозних противречности, исламски фундаментализам, а такође неподударне интересе инволвираних држава. Ко год дирнуо у то буре барута, унапред ће бити поражен. Учинити Грузију чланом НАТО управо би било такво искушење. Притом, НАТО отворено признаје да Алијанса у том региону нема животно важних интереса који би се морали штитити војним средствима. Што се тиче Украјине, Европа све више размишља о јачању веза те земље са Европском Унијом. Другим речима, НАТО отвара своја врата за земље које за чланство још нису дозреле и које неће давати свој допринос осигурању опште безбедности и регионалне стабилности, а могу представљати терет за све стране.

Поставља се, међутим, питање: да ли би чланство Русије у НАТО било правилан циљ у време када се сама Алијанса налази на раскрсници а неки њени чланови осећају стални страх од „руског медведа“? За почетак, НАТО би требало да дође до новог политичко-стратешког консензуса. У противном никада нећемо бити јединствени по питању на који начин треба заједнички реаговати на изазове попут иранског нуклеарног проблема или како треба да тече интеграција Русије. Европа је данас поцепана по том питању. Неке источноевропске земље дефинишу своју безбедност пре свега као заштиту од Русије. Таква позиција не одговара интересима Немачке, која даје предност стратешком партнерству са Русијом, а не да јој се супроставља непријатељски.

Релативно велико ширење НАТО, неопходност да се има посла са таквим апсолутно новим изазовима као што су глобални тероризам или рат у Авганистану, изазвали су у Алијанси најширу дискусију. Каква би, на пример, требало да буде реакција на нове опасности које настају далеко од територије НАТО и како при том избећи настајање још једног Авганистана? Још једно је питање – може ли Русија приликом заштите од тих опасности деловати као партнер или чак као савезник Запада, или сама Русија као таква представља опасност по НАТО? Нови и конструктивни одговор обе стране на то питање од фундаменталног је значаја.

РУСИЈА ЈЕ ПОТРЕБНА НАТО

Фолкер Руе

НАТО не може изаћи на крај ни са једним од својих будућих задатака без Русије, утолико пре ако је сам противник Русије. Русија тежи да модернизује свој потенцијал, да прихвати економску и политичку праксу Европе и критички је проучи задржавајући свој идентитет и независност. Оба дела Европе била су у 20. веку вештачки одвојена један од другог, и сада би оба дела требало да решавају исте проблеме безбедности.

Глобалне опасности захтевају и глобални одговор. То заправо и јесте разлог због кога је неопходно преместити гравитациони центар партнерства у целини као и изградње односа НАТО-Русија. Њега треба преместити са Међународног секретаријата НАТО према Савету НАТО-Русија.

Неопходно је, уз поштовање свих правила, позвати Русију да заузме место за заједничким столом. То треба учинити не зарад тога да би се износиле грешке једне и друге стране, већ зато да би се могао водити стални и отворени дијалог и доносити заједничке одлуке. Тај дијалог требало би да се претаче у заједничке пројекте, на пример, на стварање заједничке противракетне одбране или на припрему заједничких иницијатива у области контроле над наоружањем. И наравно, узајамне гаранције у сфери безбедности, поверење и свакодневна практична сарадња помогли би да се елиминишу хроничне разлике између Москве и Запада, које само слабе обе стране.

Пре 65 година окончан је најкрвавији рат у историји Европе. И та питања која су важна за државе евроатлантског простора не могу бити решена ако се то поново покуша учинити уз помоћ застрашивања или елиминисања ове или оне стране из учешћа у том процесу. Чвршћи и, надајмо се, вечни мир у Европи могућ је једино на основу недељиве безбедности, а то је, с друге стране, предуслов за модернизацију Русије и процват Европе.

Дмитриј Рогозин је стални представник Русије у НАТО.

Фолкер Руе је до 1998. године био министар одбране Немачке, а од новембра 2002. Године до октобра 2005 био је председник Комитета за међународна питања (Бундестага).

Нови Стандард