Да ли ће Крим поделити Запад? Oво питање се отвара после најновијих реакција главних актера у западној алијанси, САД и Немачке, а поводом акција Русије на Криму и према Украјини.
САД су се определиле за тврд наступ директним претњама Русији да ће покренути све расположиве политичке и друге механизме (отказивање Г-8 и др.) и увести читав низ економских санкција (финансијски механизми, замрзавање добара, изоловање руског тржишта…). Бар према доступним информацијама, нема настојања да се ствари решавају дијалогом, уз анализу стварних околности и њихових последица. На овакав закључак упућују и информације из медија о телефонском разговору председника Обаме и Путина. САД овим потврђују да је расплет у Кијеву који је довео до формирања нових власти за њих прихватљив и у суштини главни пожељни правац коначног решења, као и да је нова екипа с премијером Јацењуком на челу – „прави избор“.
Овим се потврђују и „препоруке“ око политичких личности у недавно пресретнутом и објављеном разговору помоћника државног секретараСАД Викторије Нуланд и амбасадора САД у Кијеву, када је управо Јацењук поменут као први кандидат за будућег лидера Украјине. Имајући све ово у виду, став САД поводом догађаја на Криму и акција Русије логичан је и указује и на стратешки интерес Америке да се утицај и опоравак Русије као глобалног фактора на одређен начин контролише и директно сузбија – у овом случају преко успостављања власти у Украјини која није на линији руских интереса.
Насупрот томе, Немачка је реаговала другачије. Исказана је сагласност канцеларке Меркел и председника Путина, према саопштењу немачке владе, да се у решавање кризе укључи ОЕБС, уз формирање контакт групе, као већ опробаног механизма. Овде је реч о политички и стратешки рационалном приступу, имајући у виду размере кризе и могуће последице за интересе Немачке, али и Европу у целини. Овакав приступ Берлина указује и на његове специфичне интересе према Русији као значајном тржишту и главном снабдевачу енергентима, посебно у условима економске кризе и кризе еврозоне. Пошто сличну интересну стратешку ситуацију имају и неке друге чланице Европске уније, а Немачка је у овом тренутку свакако њен лидер, предстоји одређено одмеравање у оквирима ЕУ, што ће додатно утицати на генерални став западне алијансе према овим догађајима. Када је у питању ЕУ, не треба заборавити да је под њеним окриљем и уз потписе министарстава иностраних послова Немачке, Француске и Пољске са Јануковичем постигнут споразум о модалитетима решења кризе који је одмах сутрадан кијевски Мајдан грубо оповргао и довео на власт садашњу гарнитуру која, како се види, одговара САД. Дакле и овде се показује да има пукотина у алијанси које у одређеној мери илуструју и коментари из пресретнутог разговора Викторије Нуланд и амбасадора САД у Украјини.
Посебну пажњу заслужује и договор Меркелова–Путин о истражној комисији. Сама идеја указује да постоје одређене резерве у вези са карактеромдогађаја у Украјинипротеклих дана и недеља, као и потреба да се на основу стварних сазнања гради стратегија и дефинишу механизми изласка из кризе. Уколико се овај део договора и оствари, отвориће се и питање могућих корекција садашњег политичког расплета који се, бар кад је реч о новим властима у Кијеву, али и САД, сматра коначним.
Даље постављање главних актера према кризи и ставови западне алијансе су веома важни. Ако САД остану тврдо на својим позицијама, посебно у економској сфери, а споразум Меркелова–Путин, уз одговарајућу сагласност ЕУ, почне да се примењује, то би потврдило да у односу на Русију међу западним савезницима постоје пукотине. Истовремено би био потврђен значај специфичних интереса појединих актера на глобалној сцени какве су Немачка и Русија, уз достигнут степен мултиполарности у глобалним међународним односима.
Дипломата у пензији
Др Зоран Миливојевић
