др Зоран Миливојевић: Успон деснице у Европи

Србија, Македонија, Француска, Мађарска, Турска, свугде су у задње време на локалним или парламентарним изборима убедљиво победиле странке десне политичке оријентације. Када се томе дода поновна убедљива недавна победа ЦДУ/ЦСУ у Немачкој, победа представника опозиционе деснице на председничким изборима у Словачкој, те стабилна владавина деснице у Шпанији, Русији, Великој Британији, Шведској, Холандији, Пољској, Грчкој, доминација групације Европских народњачких партија у ЕП и ЕУ и успони десних странака на северу и центру Европе, онда се несумљиво ради о новом циклусу успона деснице у Европи. Томе у прилог као потврда иду и последњи успони крајње деснице у Француској (Национални фронт) и Мађарској (Јобик), koja би да је наступила обједињено (СРС, Двери, Наши,итд.) и код нас вероватно прешла цензус. Све прогнозе говоре да ће и наредне мајске изборе за парламент и институције ЕУ обележити доминација деснице и успон евроскептика који у основи наступају са националних и етничко-националних позиција.

Све прогнозе говоре да ће и наредне мајске изборе за парламент и институције ЕУ обележити доминација деснице и успон евроскептика који у основи наступају са националних и етничко-националних позиција.

Овакав резултат и нови успон десница може у доброј мери да захвали продубљеној кризи у Европи и еврозони и њеном продуженом трајању без озбиљних назнака о брзом и ефикасном изласку. Опоравак који се региструје је још недовољан, криза на југу Европе је и даље акутна, а незапосленост генерално висока. Наредни петогодишњи период у ЕУ ће бити обележен наставком изналажења ефикасних механизама и средстава за излазак из кризе и суштински опоравак. Биће потребна и одговарајућа институционална прилагођавања на нивоу ЕУ као целине, јер у периоду од 2008/9 када је криза отпочела није успостављен нови модел који би ефикасно заменио постојећи, исцрпљени неолиберални који је и довео до кризе. Истовремено левица у Европи није успела ни на идеолошко-политичком плану нити у практичној политици да у околностима кризе понуди неки нови концепт. Остала је практично преокупирана сопственим одржавањем на основама и позицијама из краја прошлог века. Покушај социјалисте Оланда после победе на председничким изборима у Француској да покрене и обједини левицу за превазилажење и излазак из кризе у ЕУ и еврозони, а на платформи супротстављања немачком концепту финансијске дисциплине, јачања регулаторних елемената у привреди и финансијама и институција државе, односно стезања каиша, веома брзо је доживео неуспех, а он сам пад популарности, што су потврдили и последњи резултати локалних избора и хитна реконструкција владе. То је на пример и у Србији доживео УРС, поборник стриктног неолибералног концепта, изборним дебаклом са програмом заснованим на дерегулацији и против стезања каиша.

Са новим успоном деснице иде и афирмација државотворних политика, националних држава, етничке и националне припадности, очувања националног идентитета и испољавања наглашенијег патриотизма. Главни постулати деснице: јачање државних институција; тржишна привреда, али и јачање регулаторних механизама и контроле; појачана дисциплина у јавним финансијама; строго дефинисана и контролисана социјална политика; наглашени државно-национални интерес и идентитет, укупно добијају на замаху. Наиме у условима кризе и недостатка нових модела десни методи управљања државом, привредом и финансијама се објективно показују као једино ефикасни и могући у спречавању даљих негативних последица. Отуда се доминација и нови успон деснице коме смо сведоци показују и као објективно условљен одговор на кризу.

Треба, међутим, рећи да доминација деснице и њен нови успон носе и изазове. Главни изазови на овом правцу развоја су резервисани за појаве екстремног национализма и ксенофобије који се већ бележе у различитим деловима Европе на етничко-националној основи и у односу на неке мањинске, имигрантске, стране етниче или специфичне друштвене групе или појединце. Карактеристичан је пример Украјине где је врхунац кризе и насилне промене власти у Кијеву обележио управо десни екстремни национализам (Десни сектор и др.) као непосредни креатор амбијента и извршилац саме промене. Као одговор на то етничко-национални основ условио је и наставак процеса у Украјини одвајањем Крима и процесима на истоку земље који су у току и који, како изгледа, воде у нове расплете са могућим додатним последицама и сукобима управо на етничко-националној основи.

Да ли ће у околностима новог успона деснице са једне и афирмације етничко-националног и државотворног на тим основама са друге стране доћи и до нових турбуленција у Европи остаје да се види.Са таквим могућностима, међутим, треба рачунати убудуће, јер су економска криза у Европи и Украјина отворили Пандорину кутију како је то већ у разним приликама на релевантним нивоима констатовано. Нови изазови су већ практично на сцени: предстојећи референдуми у Шкотској и Каталонији, оглашавање Гагауза, Венета, Јужног Тирола, Корзике, постојећи познати замрзнути конфликти: Придњестровље, Нагорно-Карабах, Грузија. Посебно питање представља даљи однос према исламским тенденцијама на европским просторима и новим имиграционим притисцима са простора БИ, Африке и Азије на Европу, што постаје актуелно како због политичких одвијања на тим просторима тако и због даљег заоштравања економско-социјалних питања ван Европе у условима продужене кризе и фактора глобализације.

Мајски избори у ЕУ за њене инстутиције и њихови резултати и даље одвијање украјинске кризе утицаће сасвим сигурно и на укупно стање у Европи и судбину поменутих и сличних изазова имајући у виду управо најновија искуства из Украјине кроз новонастала фактичка стања (Крим) и текући расплет на истоку те земље на бази конкретних етничко-националних претпоставки, као и текуће тенденције у политичким кретањима са успоном деснице генерално у Европи.

Дипломата у пензији