У низу контроверзних изјава око Србије и српско-хрватских односа које је новоизабрана хрватска председница Колинда Грабар Китаровић упутила јавности, веома значајно место заузима она којом је издвојено од Србије апострофирала Војводину у контексту односа са суседима. Добро би било ако би се заиста радило о лапсусу, како тврди један број аналитичара и коментатора. Али овакав приступ Војводини, односно суверенитету и територијалном интегритету Србије, има одређени политички континуитет на који се изјава госпође Грабар Китаровић, нажалост, надовезује. Подсетимо се само бившег немачког амбасадора Цобела који је на сличан начин својевремено политички иступао. У ЕП поједини посланици из редова наших суседа стално држе актуелном Војводину и њен положај у оквиру Србије, што потврђује и последња дебата на његовим радним телима око резолуције о напретку Србије. Није страно ни да сепаратистичке тенденције у самој Војводини имају по правилу прећутну подршку одређеног страног фактора који из уских националистичких интереса тежи ревизији граница утврђених после Великог рата. Све то скупа налаже опрез, јер су упркос закључцима Бадентерове комисије из 1991, када су утврђене границе нових држава после распада бивше СФРЈ, питања граница међу њима остала отворена. Најновији спор између Црне Горе и БиХ у вези с коначним утврђивањем међусобне границе (Суторина) то најбоље потврђује.
За Србију су ова питања посебно значајна. Упркос чињеници да је чланица УН са утврђеним границама, Србија је држава којој де јуре и де факто ни до данас у добром делу међународне заједнице нису потпуно признате и гарантоване спољне границе. У њеном случају ни закључци Бадентера нису важили. Пример КиМ то најбоље потврђује. У овом контексту изјава госпође Грабар Китаровић, којом одваја Војводину од Србије, добија на тежини имајући у виду између осталог да она долази из структура НАТО који је противно међународном праву и мимо УН, војном интервенцијом на СРЈ 1999. омогућио једнострану сецесију КиМ, а коју и данас свесрдно подржава. Србија због тога с правом може да сумња у искреност једног дела међународне заједнице и одређених политичких структура у суседству, када је реч о њеним коначним границама. Офанзивна деловања појединих политичких представника у ЕП из суседних земаља око питања мањина и Војводине, какво су манифестовали на форумима ЕУ, потврђују потребу за опрезним приступом, посебно када су на делу процеси у којима суверенитет и територијални интегритет имају важну улогу.
Примера ради, питање границе на Дунаву између Србије и Хрватске је већ сада отворено. На страни Србије је међународно право на основу правила одређивања граница држава на рекама цртом средине матице реке. Хрватска инсистира на катастру према коме потражује одређене територије на српској страни обале Дунава. Због тога је и преговоре са Србијом за приступање ЕУ условила поштовањем/применом арбитражног права, што је на њен захтев уграђено у преговарачки оквир, при чему је имала у виду и свој случај разграничења са Словенијом у Пиранском заливу.
Из ових разлога је изузетно важан ангажман Владе Србије на спољном плану. Посебну тежину има онај у вези са Косовом и Метохијом који је конкретно манифестован последњих дана посетом КиМ, ставовима око „Трепче” и припремама за сусрет 9. фебруара у Бриселу ради наставка дијалога са Приштином. Јер од исхода преговора око КиМ у великој мери зависиће заокруживање питања спољних граница Србије и њихово будуће коначно утврђивање уз одговарајуће међународне гаранције.
ПОЛИТИКА
