Председник Трамп је 2016 добио изборе најавом дисконтинуитета у унутрашњој и спољној политици, полазећи од основне поставке „Америка пре свега“ у условима неумитности глобалних промена и настојања да очува примат САД на глобалној сцени.Три су важне одреднице дисконтинуитета у спољној политици из те најаве: одрицање од мултилатерализма, као механизма за глобална решења и остваривање интереса САД; дијалог на глобалном плану са Русијом (и Кином); одустајање од интервенционизма. У досадашњем мандату у покушају да тај дисконтинуитет и оствари наишао је на озбиљан отпор структура и институција у земљи („држава у држави“) на бази подршке континуитету претходне политике. У којој мери је то изражено и актуелно показује извештај обавештајне заједнице САД Конгресу ових дана који је у доброј мери довео у питање спољну политику председника Трампа и отворио дилему шта је сада стварна спољна политика САД и који су јој домети.
Председникова премиса „Америка пре свега“ претпоставља непосредан интерес, као одлучујућу чињеницу за заснивање односа и обавеза САД у њиховим међународним односима. То је оставило мало места за филозофију и већ утврђене механизме и стандарде мултилатерализма који у приступу сарадњи на том плану имају обавезујући карактер. Отуда је у циљу дисконтинуитета председник Трамп одмах изашао из мултилатералних споразума о клими,са Ираном и трговини у Пацифику које је прихватила претходна администрација Обаме. Зауставио је и трговинске преговоре са ЕУ, прекомпоновао северноамерички споразум НАФТА,изашао из УНЕСКО-а и почео да преиспитује улогу ОУН,маргинализовао ЕУ на рачун билатерале са западном Европом,начео став о судбини НАТО,итд.Ниједан од потеза није наишао на потпуно одобравање политичких актера у САД,али и код кључних савезника.Напротив председник је остао усамљен на пример око споразума о клими и са Ираном које сви други актери и даље поштују,а обавештајна заједница у најновијем извештају Конгресу сматра и даље опортуним.
Намера о промени односа према Русији (и Кини) са пројекцијом дијалога у новим глобалним реалностима, у старту је оспорена од „државе у држави“ и искоришћена за отварање процеса преиспитивања и саме позиције актуелног председника, што и даље траје.Односе са Русијом сада карактеришу,санкције, нови хладни рат, трка у наоружању.Са Кином се ушло у трговински рат са неизвесним садржајем и исходом.
Залагања за поштовање суверености држава (говор у ГС ОУН 2018) и против интервенционизма („САД неће више бити светски жандар“) очигледно не могу да прођу.Војнополитичке стуктуре се противе повлачењу из Сирије и Авганистана.Најновији развој око Венецуеле са изјавом самог председника Трампа да се слање војске „не искључује“ практично враћа у живот Монроову доктрину којом су САД у 19 веку декларисале централну и јужну Америку као ексклузивну интересну сферу са правом на интервенције.
Све у свему председник Трамп није успео да пред кампању за нови мандат реализује дисконтинуитет са претходницима у домену спољне политике. Носиоци континуитета оличени у „држави у држави“ су се,бар до сада, показали стабилним и утицајним.
Ово се на неки начин потврђује и на примеру КиМ.Својим писмом председнику Вучићу 14.12.2018 председник Трамп је јасно потврдио нов приступ у прилог решавања проблема дијалогом и политичким средствима уз учешће САД.У том циљу администрација САД тражи да влада у Прштини укине таксе и омогући дијалог. Одбијање владе у Приштини на челу са Харадинајем и одсуство последица указују суштински на континуитет политике искључиво потврдом „независности Косова“ са променом методологије остваривања општом радикализацијом и мерама потврђивања „државе“(војска,таксе,услови са признањем независности одмах, дијалог два међународноправна субјекта, Трепча, итд), што не иде у прилог дијалогу и политичком решењу. На који спољнополитички став САД онда треба рачунати? Тим пре што је у овом контексту индикативна најновија оцена обавештајне заједнице САД да су у 2019 могући сукоби у региону на етничкој основи, који према актуелном геополитичком амбијенту не би могли да искључе Србију.
Политика, 7. фебруар 2019.
