Чији ће дух Војислав Коштуница видети у поноћ када пролећни ветар затресе врата његове викендице у Белановици и када бивши шеф државе, усамљен, изађе напоље? Воја се вероватно неће изненадити јер већ зна ту иронију судбине, али ће његово лице попримити израз који се може протумачити на два начина: као излечени фацијалис или као осмех.
Ако је Тито то називао несврставање, Коштуница је, приземљен испод цензуса, оставио политички тестамент који ће за све будуће владаре постати обавезна лектира. Војине неутралности за сада се Вучић држи као боце за инфузију. Потом је Коштуница само нестао. Да, тек када је политички умро, схватили смо његову визију. Тако типично за нас. А то што је отишао у миру и тишини тако је типично за њега. Фото: Политика
Уљез у његовом дворишту, са чином маршала, од њега ће најпре затражити боцу вискија, како би повратио циркулацију. Потом ће, као што је то учинио незаборавни Слободан Алигрудић, тумачећи лик ауторитарног оца у филму „Сјећаш ли се, Доли Бел”, одржати породични партијски састанак, на којем ће делити бомбоне и шамаре, објашњавајући како се преживљава између чекића и наковња. Тај стисак геополитичари називају избором између Запада и Русије.
Ако је Тито то називао несврставање, Коштуница је, приземљен испод цензуса, оставио политички тестамент који ће за све будуће владаре постати обавезна лектира. Војине неутралности за сада се Вучић држи као боце за инфузију.
Потом је Коштуница само нестао. Да, тек када је политички умро, схватили смо његову визију. Тако типично за нас. А то што је отишао у миру и тишини тако је типично за њега.
Доскорашњи лидер ДСС-а, који емитује умор општег смера, политички маркетинг увек је сматрао ђаволском работом. Не схватајући да се политички лидери и политичке идеје промовишу као производ – афричка шљива, рецимо – његове кампање подсећале су, махом, на округле столове Кола српских сестара.
И, да се разумемо. Његовим одласком, као једног од последњих великих лидера из деведесетих година, и званично је објављено да су политички диносауруси изумрли. Зато се он више никада неће вратити. Не да би противуречио еволуцији, већ геополитици.
Јер, Воја добро зна да би његова поновна реинкарнација на државном врху за три дана од Теразија створила Евромајдан. Зато је и Коштуничин одлазак тако дирљив. Мелодраматичан. Јер га нећемо гледати у неком другом филму.
Највећи проблем Војислава Коштунице јесте заправо тај што му људи много више верују него што за њега гласају. На председничким изборима није прошао добро, али је његова подршка Томи Николићу вероватно била пресудна да Борис, у другом филму, оде међу Зелене.
На парламентарним изборима, Коштуница је прошао нешто више катастрофално, али његова идеја неутралности, којој су Срби дали нешто више од четири одсто гласова, сада одржава Београд у позицији да може да тражи кредите од ММФ-а, да улази у дилове са шеицима, а да се истовремено, у скорој будућности, вози руским брзим пругама и да, при том, Мајкл Кирби не унапреди Вучића у диктатора.
Наравно да су, после објављивања резултата избора, у неколико западних амбасада имали разлога да отворе шампањац. У депеши послатој из америчке амбасаде у Београду 2009. године, коју је објавио „Викиликс”, председник ДСС-а је етикетиран као Носферату.
Том етикетом је затворен читав политички круг лидера који је победио Милошевића, увео демократију, постао звезда међународне политике да би на крају западне амбасаде у њему виделе „краља поноћи”.
И они који који су се клели како је Воја заправо Шешељев брат близанац, само у два броја већем црном смокингу, па му висе рукави, сада сабирају утиске. Греше и они који сматрају да је Коштуница све време на земљи Србији обитавао као Слоба без грешке који се преселио на Дорћол и ушао у тело доктора права.
Проблем Коштуничиног схватања америчке и европске демократије јесте тај што је он веровао у њу као сваки млади интелектуалац, заробљен у маршаловој соби, који је кришом слушао Радио Лондон и читао дела Слободана Јовановића.
Лидер мале странке ДСС, групације из круга двојке, чији су чланови најдаље од Београда стигли до Белановице, код Воје на роштиљ, мислећи да су ваљда у прашуми, пажљиво се спремао да уђе у велику игру још од почетка деведесетих година. За такве амбиције имао је савршено покриће: његова академска каријера прекинута је грубо почетком седамдесетих година.
За разлику од много познатије групе дисидената с Филозофског факултета, који су били превише леви за Брозове догме о социјализму као добром зезању, па су трагали за фотороботом комунизма, али с људским ликом, „правници” су, осим смртне озбиљности и забринутости за будућност Србије у новом Уставу 1974. године, представљали класичну реакцију либерално-националног усмерења.
Дело „Страначки плурализам или монизам”, које је написао с Костом Чавошким, представљало је осамдесетих година култно штиво међу представницима грађанске и петиционашке интелигенције.
То што никада није сео са Слобом на канабе, за разлику од Вука и Ђинђића, који су правили и рушили пактове с рентијером Белог двора, један је од разлога што Воја постаје идеалан председнички кандидат.
Паре га нису занимале, па нису ни могли да га купе. Хајде, пробајте да купите човека који као врхунац хедонизма подразумева испијање ракијице у Белановици и кошење траве у дворишту.
Било је касно да га испрљају, па је врхунац Слобине пропаганде било протурање приче да има више од једне мачке. Чак девет љутих мачaка.
После октобарских промена, интересно партнерство Воје и Зорана Ђинђића временом се претвара у неразумљиву нетрпељивост, као још један доказ да се компромис у овим уклетим областима сматра људском слабошћу, за разлику од суфицита таштине и сујете два хипериграча неспособних да сваре један другог.
Иако је приговарао Ђинђићу на прагматизму, временом је и сам постао прагматични технолог опстанка на власти, који је успео да за три дана изабере Томислава Николића за председника Скупштина и затим га смени.
Човек који је некада свирао хашку фрулу, нарочито обраћајући пажњу на девету рупу на том традиционалном српском инструменту, током своје владавине, испоручио је највише хашких оптуженика под обландом добровољне предаје.
Председник СРЈ и у два мандата премијер, оснажио је економију, остварио суфицит у буџету, проширио инвестиције „Телекома Србије” у РС и Црну Гору, водећи се начелом да се очување свете српске земље одржава инвестицијама, а не тенковима. Али управо је он истовремено омогућио тајкунима да спроведу приватизације којима се, махом, бавила Верица Бараћ.
Иронија судбине и историје јесте да су током мандата интергалисте и умереног националисте изгубљени и Црна Гора и Косово. Али, остављајући Србији гасни споразум с Москвом, стратешки оставља евроскептике у игри на дуги рок.
Усвајајући Устав, оставља и Косово, макар на хартији, као хипотеку на још дужи рок. Еврофанатицима предаје власт на послужавнику, враћајући мандат народу, свестан да, као Носферату, нема шанси да води политику кад изађе сунце.
Ко ће сада заступати бар половину грађана Србије која је евроскептична у парламенту који је, гле демократије, стопроцентно проевропски, па макар добар део посланика, када се куне Бриселу, држи шипак иза леђа? Можда ће ваниниституционални фактор окупљања деснице постати Црква? И шта ће онда учинити? Окадиће Јелка Кацина?
Али то је и српска и Војина судбина. Политичар који је долазак на власти и одлазак с престола претворио у нормалност, био је обожаван, потом оцрњен. И, биће поново вољен. Изненађујуће много нарикача за човека од четири одсто. Толико о њему, толико о нама.
Политичар који је долазак на власти и одлазак с престола претворио у нормалност, био је обожаван, потом оцрњен. И, биће поново вољен. Изненађујуће много нарикача за човека од четири одсто. Толико о њему, толико о нама. Фото: Недељник
Александар Апостоловски, Политика