Александар Митић: Куд плови српски брод?

Русија је, према свим анализама, одиграла важну улогу у постизборном периоду у Србији, по први пут је разбила монопол утицаја који је Запад имао у Србији приликом формирања владајућих коалиција. То се види и по интензивним контактима који постоје између Београда и Москве у претходних неколико недеља – од хуманитарних, преко питања одбране, проналажења стратешких партнера у српској енергетици, па до политичких питања.

Српски стратешки брод се стално кретао у правцу Брисела, ка Западу, иако су се, када год је било речи о Косову, СОС сигнали стално кретали ка Истоку, пре свега ка Русији. Дакле, ишло се ка Западу, а када загусти, тражила се помоћ у Русији. Таква политика није искрена и није донела много тога доброг Србији. Време је за промене.

У руско-српским односима, изгледа, на помолу је нова етапа. Јасно је да је такве речи лако примити као дежурне фразе, јер, изговарају их сваки пут када на власт у земљи долазе нови људи, али хајде да погледамо чињенице.

Посета првог потпредседнка владе и министра одбране Србије Александра Вучића Русији открива релане перспективе сарадње у војној сфери. Москва може да помогне Београду да избије на солидна светска тржишта. Амбасадор РФ у Србији Александар Конузин каже да Београд може да рачуна на додатну помоћ осим кредита. Паралелно са тим фукционише руско-спрски хуманитарни центар, који постаје не војна база, како је из неког разлога сматрао Запад, већ реални полигон за пружање помоћи земљама Балканског региона, на пример, како су показали недавни догађаји – приликом шумских пожара.

На крају крајева, почетком септембра већ по други пут за пола године састаће се председници две земље – Владимир Путин и Томислав Николић. У резиденцији у Сочију шефови државе планирају између осталог разматрање документа о стратешком партнерству, који су, да кажемо узгред, биле замрзле претходне власти. И по најновијим информацијама, руски председник може да дође у Београд у децембру – управо на почетак радова на српској деоници Јужног тока.

Као резиме свему наведеном, цитираћемо један фрагменат из Политике: „Оваква концентрација информација о руско-српској сарадњи навела је неке да се запитају да ли то нова српска власт полако, али сигурно „брод“ окреће ка Русији“.

Тема нашег данашњег округлог стола је – Куд плови српски брод? Представљамо учеснике дискусије: доктор политичких наука, професор МГИМО Јелена Пономарјова и председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић.

Да ли верујете у могућност промене спољнополитичког курса Србије или бар његове транформације? Није тајна да се за време Бориса Тадића о важности Москве и Пекинга више говорило, али ипак је пажња била концентрисана на сасвим друге центре.

Стратешка оријентација Србије је претходних година била једносмерна – говори Александар Митић, – Српски стратешки брод се стално кретао у правцу Брисела, ка Западу, иако су се, када год је било речи о Косову, СОС сигнали стално кретали ка Истоку, пре свега ка Русији. Дакле, ишло се ка Западу, а када загусти, тражила се помоћ у Русији. Таква политика није искрена и није донела много тога доброг Србији. Време је за промене. Русија је, према свим анализама, одиграла важну улогу у постизборном периоду у Србији, по први пут је разбила монопол утицаја који је Запад имао у Србији приликом формирања владајућих коалиција. То се види и по интензивним контактима који постоје између Београда и Москве у претходних неколико недеља – од хуманитарних, преко питања одбране, проналажења стратешких партнера у српској енергетици, па до политичких питања. Дакле, промене су већ у току, али оне неће бити драматичне. можда и не треба да буду. Стратешки српски брод је боље окретати споро, али сигурно, у правцу много јаче, интензивније сарадње са Руском Федерацијом. Та сарадња би била још интензивнија, и њена перспектива боља, да је у власти и Демократска странка Србије. Међутим, она није ушла у власт јер се противи стратешком опредељењу за чланство у ЕУ. И управо ту лежи један од основних проблема за будућност српско-руских односа. Да ли је могуће помирити снажне економско-политичке односе између Србије и Русије са чланством у ЕУ? Ја лично мислим да ће то бити веома тешко и припадам онима који сматрају да би за Србију било много важније да уместо чланства у ЕУ себи ствара стратешке алтернативе.

Промене су већ у току, али оне неће бити драматичне. можда и не треба да буду. Стратешки српски брод је боље окретати споро, али сигурно, у правцу много јаче, интензивније сарадње са Руском Федерацијом. Та сарадња би била још интензивнија, и њена перспектива боља, да је у власти и Демократска странка Србије. Међутим, она није ушла у власт јер се противи стратешком опредељењу за чланство у ЕУ. И управо ту лежи један од основних проблема за будућност српско-руских односа. Да ли је могуће помирити снажне економско-политичке односе између Србије и Русије са чланством у ЕУ? Ја лично мислим да ће то бити веома тешко и припадам онима који сматрају да би за Србију било много важније да уместо чланства у ЕУ себи ствара стратешке алтернативе.

У промену курса, као и у његову озбиљну трансформацију ја не верујем, говори Јелена Пономарјова. Пре се може говорити о мањој корекцији. Европски чиновници данас диктирају Србији дневни ред. После инаугурације преседник Николић је разговарао са комесаром ЕУ за проширење Филеом, и разговор је текао у конструктивном кључу: шта треба Србија да уради да се ЕУ према њој пажљиво и брижно односи. Раније у току преговора са Ештон Николић је буквално изјавио да Србија нема другу будућнсот, осим Европске уније. Влада Србије је формирана недавно – да видим како ће она радити у том правцу. Још један моменат који нас наводи да се замислимо: главни политички саветник напредњака Николића у току предизборне кампање био је бивши амбасадор САД у Србији Монтгомери. Шта више, када је текао процес формирања владе Србије, активно учешће у њему је предузимала америчка страна. Почетком јула био је у посети заменик државног секретара САД за питања Европе и Евроазије Филип Гордон, који се састао са свим кључним фигурама српске политичке сцене. Све то говори о томе да Запад лобира своје интересе у овом региону. Мени се чини да је Русија требало активније да ради у спрском правцу пре него што је била формирана влада – обично се озбиљни споразуми склапају пре него што људи седну у фотеље. Са тим је повезан мој песимизам у погледу озбиљне промене спољнополитичког вектора. Упоредо са тим, не можемо да поричемо да је Србија била и остаје важан историјски савезник Русије. У том смислу Србија од Русије не може да одступи, као ни Русија од Србије. Мислим да Београд покушава да спроводи, како се данас обично каже, поливекторну политику. И руски вектор је један од главних. Наравно, Београд ће се трудити да гради добре односе са Москвом, али реч „добри“ прилично је клизава, иза ње треба да стоје конкретни кораци.

Низ економиста сматра да су главни узрок повећање пажње Србије према Русији тренутно финансијске потребе Београда. У сваком случају, однос Запада према овој балканској земљи зависи од њене косовске политике, а земља је у дуговима, потребна јој је модернизација, инвеститори са Запада долазе нерадо. Да ли се слажете са таквом „прагматичном“ тачком гледишта?

Интерес за интензивнију сарадњу Србије са Русијом је константа и апсолутни приоритет за национално оријентисане странке у Србији- говори Александар Митић, – Странке, попут Демократске странке Србије, због политике ближе сарадње са Русијом, су и под сталном изолацијом од стране Запада. Међутим, сигурно је да је за одређене политичке структуре у Србији, па и неке од оних које су у власти, питање односа Србије и Русије јесте везано за новац, односно чињеницу да Србија у време кризе у еврозони новац за обнову своје разорене економије може да пронађе углавном у Русији. Ипак, свести сарадњу Србије и Русије само на новац и економски интерес би било понижавајуће за овај однос који је изузетно дуг, свеобухватан и од фундаменталног значаја за кључна национална питања у Србији, а нарочито за питање Косова.

Ако се сетимо кредита који је Русија спремна да пружи Србији, то је наравно кап у мору финансијских проблема Србије – сматра Јелена Пономарјова. Власти желе да нормализују економско стање у земљи, али кредитима и новчаним улагањима то питање се не може решити. А шта нуди ЕУ? Ништа ново, узимајући у обзир да је ЕУ у кризи, и примање још једне слабе државе неће ни до чега довести. Шта више, не верујем да ће у скорије време Србију примити у ЕУ: то је шаргарепа на канапу којом маме Београд. Тако да ЕУ може да понуди опет кредитни систем, како би коначно и неопозиво навукла земљу на финансијску иглу. Како је писао у књизи Страц и море Хемингвеј: „Прво молиш на зајам, а затим молиш милостињу“. Тако Србија, ако крене путем ЕУ, претвориће се у земљу која ће вечито тражити милостињу.

Сигурно је да је за одређене политичке структуре у Србији, па и неке од оних које су у власти, питање односа Србије и Русије јесте везано за новац, односно чињеницу да Србија у време кризе у еврозони новац за обнову своје разорене економије може да пронађе углавном у Русији. Ипак, свести сарадњу Србије и Русије само на новац и економски интерес би било понижавајуће за овај однос који је изузетно дуг, свеобухватан и од фундаменталног значаја за кључна национална питања у Србији, а нарочито за питање Косова.

Неопходно је комплексно развијати руско-српску сарадњу у економској сфери, овде је реч о формирању нове платформе. То може да постане Јужни ток, пројекат који је важан како за Београд, тако и за значајни део Европе. Ухвативши се за Јужни ток, Русија би могла да понуди сасвим нови програм економског партнерства, на пример, отварање радних места у пратећим предузећима и у ћеркама-фирмама. При томе била би укључена и културна сфера – за рад у фирмама-ћеркама и пратећим предузећима потребно је учење руског. Срби су спремни и желе да га уче, ја знам то поуздано, али практично немају могућности. Русија би могла да направи читаву мрежу неких курсева руског, који би могли да пруже људима могућност да раде у мешовитим предузећима. Треба да постоји комплексан пакет економских мера: када би се повезале војна, економска, културна сфера, могла би да се реше насушна питања. То није брзи процес, али неки помак би се десио.

Јужни ток је сигурно најважнији енергетско-економски пројекат на Балкану у последњих 20 година, односно од распада социјалистичке Југославије – сматра Александар Митић. Он већ сада јача српско-српску сарадњу, односно сарадњу између Србије и Републике Српске, али ће такође укључити и остатак Босне и Херцеговине, Хрватску и Словенију. Самим тим, поред енергетског и економског, имаће и велики политички ефекат.

Глас Русије