“Ваш министар Јеремић и наш министар Давутоглу су најбољи ортаци”, рече ми, пре пар дана, у Истанбулу један од водећих турских колумниста, новинар листа Хуријет.
Заиста се надам да ће наши званичници научити неке лекције од Турака.
Не мислим на лекције о слободи штампе : самом (опозиционом) Хуријету турско министарство финансија потражује четири милијарде ( !) долара пенала ; два њихова новинара су у затвору а трећи се управо спрема ; премијер Реџеп Ердоган је пре два месеца затражио од власника медија да « контролишу колумнисте », а власт оптужује опозиционе новинаре да су « подизвођачи Израела » и « сарадници ПКК », курдске терористичке организације.
Не мислим ни на « превелики верски нагласак у турској спољној политици », како тврде критични турски аналитичари, који кажу да је у Турској дебата о « неоосманизму » присутна и значајна, иако тај термин није популаран.
Али мислим да од Турака можемо да научимо лекцију у три корака:
1) Суочавање са стварношћу. « Напредујемо ка ЕУ попут корњаче » и « сви смо изгубили ентузијазам », каже ми један турски аналитичар, иначе раније страствени поборник европских интеграција. Анкара мора да се суочи не само с разним политичким условљавањима, већ и са сада потпуно отвореним непријатељством тежњи да постане чланица ЕУ. Турска званично сигурно неће одустати од “европских интеграција”, али свима је јасно да од чланства неће бити ништа.
2) Дубока анализа и проучавање стратешких алтернатива. То је управо оно што је још 2001. године урадио садашњи турски шеф дипломатије Ахмет Давутоглу у својој студији « Стратешке дубине « . По први пут од 1923. године, Турска је стратешки утемељила « независну спољну политику », и она је заснована на политици развоја односа и утицаја не само према Западу, већ и према Црноморској регији, Блиском и средњем Истоку.
3) Стварна примена промена у спољној политици. « Од 2008. године, турска спољна политика се и практично променила », каже колумниста Хуријета. « Није тајна да Турска жели да буде велики регионални играч, а сада има и материјалне ресурсе за тако нешто », додаје он. Ако сте « мост » између култура, цивилизација, геополитичких интереса, бићете интересантни и поштовани «само ако сте изградили јаке темеље с обе стране моста», чуо сам од министра за европске интеграције и главног преговарача са ЕУ, Егемена Багиша.
Време је да у Србији констатујемо смрт политике « безалтернативности » – не да би бежали од неког, већ да би оснажили себе.