Када су у октобру 2008. године Црна Гора и Македонија признале једнострано проглашену независност косовских Албанаца, неколико тадашњих српских званичника бурно је реаговало говорећи да се ради о „забијању ножа у леђа“. Ова метафора у свим балканским језицима означава кукавички чин, нешто срамно и недостојно!
Зато се може поставити питање: зашто су ти исти српски званичници изгласали одлуку о увођењу санкција Белорусији у јуну 2012. године? Србија је тада „забила нож у леђа“ другоме, понела се кукавички и срамотно. Изговор за увођење санкција Белорусији пронађен је у придруживању одлуци коју су донели органи ЕУ, због „кршења међународног и хуманитарног права у Белорусији“.
Као да Србија такође није била довољно кажњавана претходних деценија због оцена органа ЕУ. Иза формулације о „кршењу међународног и хуманитарног права“ углавном се крију политички притисци и политички интереси. ЕУ има своје политичке интересе у Белорусији, то није никаква тајна, али не постоји ни један разлог због којег би се Србија придруживала оваквом потезу Брисела.
Правно – Србија није чланица ЕУ и не обавезују је овакве одлуке; политички – Србија, односно најпре СР Југославија, још од распада СССР има сјајне односе са Белорусијом и не постоји ни један разлог због којег би их требало кварити; економски – белоруско тржиште представља важно извозно тржиште за велики број српских предузећа, а поред тога, ова земља је и чланица Царинског савеза, заједно са Русијом и Казахстаном, па Србија не само да има значајне економске интересе да унапређује своје односе са Белорусијом већ мора бити и свесна да нарушавање односа са Белорусијом, може угрозити и српске економске интересе на руском и казахстанском тржишту; на пољу културе – српско-белоруска сарадња се одвија уз обостране симпатије и разумевање, јер се ради о два слична, братска народа.
Због свега наведеног, а у светлу предстојеће планиране званичне посете председника Србије господина Томислава Николића Минску, упућујемо апел Влади Републике Србије са захтевом да се одлука од 8. јуна 2012. године о увођењу санкција Белорусији – поништи.
На крају, треба поставити и питање политичког легитимитета донете одлуке, с обзиром да је то био потез „техничке владе“ у периоду непосредно после избора, када се преговарало о новој скупштинској већини, и када се о овако важним питањима, као што је увођење санкција, по правилу не расправља.
Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе
Никола Живковић, књижевник и преводилац
Александар Павић, политички аналитичар
Жељко Цвијановић, уредник портала „Нови Стандард“
Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Миле Милошевић, политички аналитичар
Жарко Пецић, пуковник у пензији, бивши начелник Војне гимназије
Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе
