Књиге имају своју судбину... Тешко да је овај Теренцијев стих Радјар Киплинг имао на уму пишући свој пикарски роман "Ким", оду британској Индији XIX века. Али шта је то заједничко за великог викторијанског писца, Америку, Европу, земље БРИКС-а и судбине Киплингових читалаца данас? Ово ремек дело викторијанске ере учинило је бесмртном "Велику игру", појам којим се описује борба Британског и Руског царства за стратешку превласт над Централном Азијом тог доба, а потом и све касније геополитичке борбе великих сила. И какве то везе има са споразумом о слободној трговини између САД и ЕУ? Вероватно никакве. Или, "у складу са способношћу читаоца", како каже остатак Теренцијевог стиха, можда ипак има...
Омот романа "Ким" енглеског писца Ричарда Киплинга, који аутор помиње у тексту.
Посматрајући свеприсутни оптимизам и велике речи који су пратили најаву почетка преговора о овом трговинском споразуму, савременик викторијанске епохе или европског "бел епока" могао би помислити да се време вратило век уназад, и да је вера у прогрес и перпетуални мир остала непољуљана. Ту су и назнаке "Велике игре", тек да дају обрисе познатог декора духу времена...
На самиту Г8, британски премијер Камерон је, након две године припрема, озваничио почетак преговора о "највећем билатералном трговинском споразуму у историји", ономе који је већ прозван ТАФТА, а чије је званично име Трансатланско трговинско и инвестиционо партнерство (ТТИП). Реч је о трговинском споразуму између САД и ЕУ, који би требало да створи највећу зону слободне трговине на свету, између партнера чији је обим трговинске размене само прошле године износио преко 600 милијарди долара. Овај би споразум обухватао скоро 50% светског БДП-а, 30% светске трговине и 20% свих страних директних инвестиција на свету. Према Центру за истраживање економске политике (CEPR), споразум би допринео расту привреде САД за 123 млрд долара годишње, а привреди ЕУ за око 154 млрд, док би остатак света могао очекивати додатних 129 млрд.
Преговори ће се водити у два основна правца, смањењу царина и хармонизацији прописа. При томе, највећи део био би посвећен смањењу или отклањању регулаторних беријера у већем броју области, попут аутомобилске, хемијске и фармацеутске индустрије, као и пољопривреде, отварању сектора услуга и подстицању инвестиција, све како би се покренуо посустали раст. У претходној години, дефицит САД у трговинској размени са ЕУ износио је око 107 млрд долара, па се очекује да би овим споразумом тај дефицит, услед раста америчког извоза, био смањен.
Међу онима који би имали највише користи од споменутог споразума је посустала европска аутомобилска индустрија. Још од 1995. год. аутомобилске компаније покушавају да излобирају заједничке прописе за САД и ЕУ у појединим областима, али су често ти напори били осујећени очекиваним великим трошковима који би пратили прилагођавање одређене инфраструктуре поменутим унификацијама (питање је колико је то кочење било изазвано и притиском моћних синдиката аутомобилске индустрије САД). Такође, фармацеутска индустрија би имала олакшан приступ на оба тржишта, па се сматра да би то допринело смањењу цена лекова.
Један од свакако геополитичких аспеката овог споразума је и претпостављено смањење зависности Европе од руског гаса. Страх који је покретао многе, мање или више химеричне пројекте, попут Набука; страх свакако оправдан, имајући у виду дугорочну стратегију Русије да енергетским пројектима у виду Северног и Јужног тока, веже битне државе билатералним интересима, разбивши монолитност "европске тврђаве" (или можда - мисао донекле јеретичка - и једног другог трансатланског јединства, не толико трговинског?). Тако у планове улази прича о америчком гасу из шкриљаца, који би смањио европску зависност од Русије и везао партнере за САД.
Реномирани минхенски IFO институт за економска истраживања је, у студији о аспектима овог споразума, закључио да би он више ишао у корист САД него ЕУ. Наиме, споразум би на дуги рок довео до раста од 13,4% дохотка per capita у САД, док би широм ЕУ тај раст био у просеку 5%, пре свега зато што САД неће бити суочене са смањењем трговинских токова у својим оквирима. Ипак, истраживање показује да би споразум донео преко потребан подстрек посрнулој ЕУ, па ова и није у прилици да бира.
Реномирани минхенски IFO институт за економска истраживања је, у студији о аспектима овог споразума, закључио да би он више ишао у корист САД него ЕУ. Наиме, споразум би на дуги рок довео до раста од 13,4% дохотка per capita у САД, док би широм ЕУ тај раст био у просеку 5%, пре свега зато што САД неће бити суочене са смањењем трговинских токова у својим оквирима. Ипак, истраживање показује да би споразум донео преко потребан подстрек посрнулој ЕУ, па ова и није у прилици да бира. С друге стране, трговински токови у оквиру саме ЕУ би делом били преусмерени на другу страну Атлантика, па би дошло до пада трговинске размене Немачке са Британијом, Француском и Италијом. Такође, негативне последице би осетиле развијене земље, као што су Канада, Аустралија и Јапан, али и земље у развоју, и то не само оне повезане са САД, попут Мексика. Друге земље у развоју, у Африци, Латинској Америци и Азији биће такође погођене. Ово је истраживање било утемељено на економетријској анализи претходних трговинских споразума, као што су европски споразум о заједничком тржишту и НАФТА. Оно што се не да измерити економетријом је страх да би смањење интра-ЕУ трговинске размене, иако можда без значајнијих економских последица, могло поткопати политичко јединство ове творевине, коју на окупу данас, како се чини, више држи страх од последица него све друго.
Одређене бојазни постоје на обе стране, али тешко да би могле бити препрека главним циљевима овог споразума. Европа страхује од значајног увоза генетски модификоване хране из САД, па је за очекивати да ће око тог питања бити озбиљне дебате. Такође, регулаторне препреке на тржишту рада САД су мање присутне, па је један од страхова да би усклађивање ових стандарда могло значајније смањити заштиту европских радника, што би се свакако уклопило у постојећи тренд, или бар притисак у том правцу, у дужничком кризом погођеној Европи. У САД се да очекивати већи отпор снажних синдиката у аутомобилској индустрији, док Француска настоји да изузме дотирану филмску, музичку и ТВ индустрију из досадашњих преговора. У оквиру СТО, још увек је актуелан највећи спор око огромних субвенција датих највећим ривалима, Боингу и Ербасу, који представља један од могућих камена спотицања.
Ипак, оптимисти најављују да је циљ да се преговори између САД и ЕУ окончају до краја мандата ове Европске комисије, који истиче 2014. године. Преговори између ЕУ и Канаде, свакако мање компликованији, трајали су знатно дуже, па је тешко очекивати да ће ови са САД бити бржи. Индикативно је то да је требало да се појави растућа сенка Кине и БРИКС-а и глобална финансијска криза, како би се приступило реализацији ове идеје. Уколико буде успешно постављена на ноге, ова би зона слободне трговине могла привући друге државе у успону, које би желеле да искористе велике могућност таквог тржишта. Међу првима се спомиње Бразил, један од џинова у успону групације БРИКС, тако да стратешки, а не само економски, мотиви овог споразума добијају на тежини.
Досадашњи оквир регулисања међународне трговине све се мање чини одговарајућим. Светска трговинска организација већ годинама не успева да се избори са споровима САД, Кине, Бразила и Индије око пољопривредних питања и приступа појединим тржиштима, што наводи земље на закључивање билатералних уговора. Успостављањем заједничког тржишта, САД и ЕУ ће довести остатак света пред свршен чин, наметнути стандарде и натерати друге да им се повинују.
Досадашњи оквир регулисања међународне трговине све се мање чини одговарајућим. Светска трговинска организација већ годинама не успева да се избори са споровима САД, Кине, Бразила и Индије око пољопривредних питања и приступа појединим тржиштима, што наводи земље на закључивање билатералних уговора. Успостављањем заједничког тржишта, САД и ЕУ ће довести остатак света пред свршен чин, наметнути стандарде и натерати друге да им се повинују. Током претходних година, ЕУ је успоставила одређене споразуме о (мање-више) слободној трговини са великим бројем држава, од којих су многе оне у развоју, па остаје да се види како ће на све то утицати стварање овог "супер-блока". Сасвим је извесно да би садашњи развој догађаја могао убрзати стварање других трговинских блокова. Кина је већ приступила реализацији ове идеје, окупљајући 16 азијских земаља, док се истовремено говори о трилатералном споразуму између ње, Јапана и Јужне Кореје, мада би политичко захлађење између ових држава могло окончати ову идеју и пре него што се приступи њеном спровођењу. Слични гласови чују се и када је Африка у питању.
Да се случајности не дешавају случајно, говори и чињеница да су почетком ове године Кина и Бразил договориле да ће у билатералној трговини користити своје валуте, што је само део приче започете најавом стварања заједничке развојне банке БРИКС-а ("која би парирала западним институцијама", према АФП). ОЕЦД је већ прогнозирала да ће се до 2060. год. САД наћи на трећем месту по снази своје привреде, иза Кине и Индије, док ће Бразил бити четврти. Истовремено, Азија ће преузети водећу улогу у светској економији, наговештавајући тиме почетак "азијског столећа". Данас, ЕУ је највећи трговински партнер Кине и Индије, док је Кина други највећи трговински партнер ЕУ. Успостављањем заједничког САД-ЕУ тржишта, према појединим проценама (свакако у домену нагађања), земље БРИКС-а би могле очекивати пад трговинске размене од 10% само са Немачком, не рачунајући ту и друге државе.
Какве све ово има везе са Великом игром XIX века? Напросто, као и тада, једна страна "не намерава да у новој глобалној економији преда део својих позиција земљама које се убрзано развијају и заузимају нова тржишта". У условима финансијске кризе, слабљења улоге долара као резервне валуте, страха од јачања глобалних такмаца, Вашингтон је решио да заигра најјачим фигурама (да ли у те фигуре спадају и топови, остаје да се види).
Какве све ово има везе са Великом игром XIX века? Напросто, као и тада, једна страна "не намерава да у новој глобалној економији преда део својих позиција земљама које се убрзано развијају и заузимају нова тржишта". У условима финансијске кризе, слабљења улоге долара као резервне валуте, страха од јачања глобалних такмаца, Вашингтон је решио да заигра најјачим фигурама (да ли у те фигуре спадају и топови, остаје да се види). ЕУ изгледа као равноправан партнер на први поглед (још 2007. Немачка нуди хармонизацију законодавства САД и ЕУ у трговинској сфери), али неусаглашеност заједничке позиције на нивоу ЕУ (традиционална немачка суптилност приликом доношења заједничких одлука све више долази до изражаја), непостојање заједничке спољне и одбрамбене политике, војна зависност од САД, говоре супротно. Недавни обавештајни скандали и оперетске реакције европских званичника, више у домену европског фолклора и намењено превасходно домаћој публици, могу само да потврде такав поглед на ствари. Уосталом, овај је споразум већ назван "трговински НАТО", па можда ту треба тражити обрисе Велике игре. Дакле, уместо пуке економије, да парафразирам чувени слоган јунака нашег доба: "It's the Geography, stupid!".
Темеље америчке спољне политике и њено промишљање света и своје улоге у њему, уз све повремене девијације, суштински представљају теорије Махана, Макиндера и Спајкмана о контроли поморских трговинских путева, Rimland-а и Heartland-а. Другим речима, Географија и Историја (тј. историјско искуство) одређују њене непромењиве дугорочне циљеве и - без имало театралности речено - њену судбину. И у том контексту треба посматрати овај споразум: као бојазан од "премештања центра светске моћи на Исток и покушај консолидације Запада". И као што је наследник Макиндера и Спајкмана и креатор модерне америчке спољне политике, Џорџ Кенан страховао да би "комбинација физичких ресурса Русије и Кине, са техничким вештинама и индустријским капацитетима Немачке... била моћнија од било чега другог што би се против ње могло мобилисати", тако је и овај потез САД покушај да се обуздају такмаци у виду Кине и БРИКС-а и да се обезбеди даља супрематија. Привлачење Немачке и њено дугорочно одвлачење од Русије (Северни ток је значајно пореметио status quo у Европи након пада Берлинског зида) само је једно од поља ове Велике игре - историјско искуство и "вечно враћање истог", чини се. И то нимало случајно у тренутку када су, бар према појединим мишљењима, руско-немачки односи на најнижој тачки у последње време.
Историјске аналогије су понекад опасне, често погрешне, али надасве корисне. Тако принстонски професор Харолд Џејмс даје занимљив поглед на предисторију Првог светског рата и то како финансијска глобализација може водити управо супротном од оног што се од ње очекује. И тада је финансијска криза из 1907. навела тадашњег хегемона Британију да промишља како може искористити финансијске полуге у повећању своје стратешке премоћи, кроз везивање поморске доминације и финансијског вођства у тадашњем свету, а у циљу онемогућавања својих такмаца. Трка која је тада отпочела завршила је за сва времена европски "бел епок" и довела на трон новог хегемона у виду САД. Узевши у обзир Џејмсова запажања о данашњим везама геополитике и националних финансијских политика, као и текст Јана Бремера и Нуријела Рубинија о свету без лидерства (A G-Zero World), којег чекају конфликти око међународне макроекономске координације, финансијске регулације и трговинске политике, чини се да се Велика игра враћа на велика врата. Ако је икада и престајала... Остаје да се надамо да ће бар изнедрити неког новог Киплинга, да књиге поделе судбину својих читалаца.
Текст је преузет из септембрарског броја магазина "Бизнис и финансије".
