Домаћи дискурс о Европској Унији и европској интеграцији Србије, развијао се бар десет година. На „путу ка ЕУ“, политички ставови су били час рационални, час страсни, а јавност је, како изгледа, ову дебату доживела као прилику да прихвата ставове који јој се допадају. Међутим, сами ставови су се мењали, нарочито кад је постајало извесније да нема експресне „евроинтеграције“. Избор наведених ставова, осврт је на деценијски критички однос аутора различитих идеолошких и вредносних погледа према ЕУ и српској „евроинтеграцији“.
“Уколико Европа остане тако бирократска, каквом се показала последњих година, људи на чију се љубав не одговара топлим осећањима ће потражити замену. И прво најбоље, односно најгоре, решење је, наравно, национализам. Јер нема много великих љубави и опасно је промовисати европску идеју без довољно енергије.”
Зоран Ђинђић, из књиге „Европа с душом“, УЕФ и Фондација „Конрад Аденауер“
“У 2003. очекујем закључивање Споразума о стабилизацију и придруживању. Након пар година спровођења овог Споразума наша земља ће добити статус “кандидата за пријем у чланство ЕУ”. Сигуран сам да, уз доста воље и рада, Србија може постати пуноправни члан Европске Уније до 2010.”
Мирољуб Лабус, Програм за Европску Унију 2002.
“Прошла година била је успешна за европске амбиције Србије. Постављени циљеви могу да помогну одржавању тог елана, и у том смислу можемо да посматрамо ‘Агенду 2014′. Али, као политички циљ, она није реална.”
Слободан Антонић:
Управо је Европа измислила осигуравајућа друштва. Можда би први европски корак Србије и требало да буде – да се осигура. Неко овде треба да седне и да озбиљно размисли: шта ако ова ствар са ЕУ пропадне?
Волфрам Маас (немачки амбасадор у Србији), Моје вијести, 12. 2. 2010.
“Како сада стоје ствари, ЕУ се неће проширивати пре 2018., а за нас то може да значи и много касније. И пошто је придруживање на дугом штапу, нема ни унутрашњих импулса да се убрзају промене које би нас једног дана квалификовале за ЕУ.”
Мирољуб Лабус, Ekonom:east, 24. – 30. 6. 2010.
“Можда ја то погрешно видим, зато што не живим у централној Европи, али ми се чини да сама Европа и идеја Европе постаје све више и више сужена на протоколарно, на бирократско, на процесуално. У самој Европи је присутан дефицит европског идентитета, а да би нама Европа дала мало више наде, она мора да створи ту позитивну енергију.”
Зоран Ђинђић, из књиге „Европа с душом“, УЕФ и Фондација „Конрад Аденауер“.
“Европа никада није била наивна и невина. Европска Унија није само доброхотна. То понајбоље знају они који су трпели од европске колонијалне ароганције. Тако је било некада – тако је и сада. Европа Уније задржала је империјални и колонијални рефлекс. Одатле тоталност тројаке европске претензије на махове добија тоталитарне претензије.”
Милош Кнежевић, „Европа различитих могућности“, Двери српске, 8. 4. 2008.
“Србија доиста свим срцем жели у ЕУ. Толико свесрдно, да неће ни да размишља шта ће да уради ако се то изјалови, што је сасвим у складу са српским менталитетом – “неће ваљда” и “лако ћемо”. Али, то доиста није европски резон. Управо је Европа измислила осигуравајућа друштва. Можда би први европски корак Србије и требало да буде – да се осигура. Неко овде треба да седне и да озбиљно размисли: шта ако ова ствар са ЕУ пропадне?”
Слободан Антонић, „Србија и Европска Унија“, Политика, 27. 6. 2006.
“Иако је настанак Европске Уније био, пре свега, заснован на сарадњи Немачке и Француске, много тога је и даље било, али и данас јесте, под утицајем Вашингтона и политике двоструких стандарда. Само проширење је увек било искључиво из политичких разлога, а не зато што је нека држава испуњавала одређене стандарде.”
Слободан Рељић:
“Пред нама је време озбиљног редефинисања наше спољне и унутрашње политике, у складу с новим чињеницама, којих смо постали свесни кад су нам пријатељи из ЕУ рекли: да им је жао, али да они имају алтернативу.”
Марко Живковић, „О настанку ЕУ“, Двери Српске, 14. 3. 2008.
“Европска Унија, као симбол вечито недостижног Запада, представља наш актуелни предмет чежње и фрустрације, коме се стреми без и трунке преиспитивања и калкулисања. Слушајући ових дана захуктали предизборни маркетинг, човек не може да се отме утиску како је учлањење у Европску Унију врхунски разлог нашег постојања.”
Јована Папан, „Европа, мрачни предмет жеља“, Двери Српске, 26. 3. 2008.
“Постављати идеју европских интеграција као кључну у времену свеопште националне и државотворне дезинтеграције, која је иницирана управо од евроинтегратора, својеврсан је апсурд без преседана. И дубока интелектуална патологија, свакако.”
Данило Тврдишић, „Евроунијатска шизофренија“, Двери Српске, 18. 3. 2008.
“Бриселске еврократе од нас крију да су Срби на „посебном третману” у ЕУ; овдашњи евроентузијасти скривају да нема шансе да Србија уђе у ЕУ, а да задржи макар и формалну сувереност над Косовом; евроскептици, пак, неће да нам кажу да је време да почнемо да се опраштамо од Уније.”
Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.
“Уместо демократских учинака у гломазном институционалном амбијенту Уније, препознају се ауторитарне и тоталитарне тежње. Еврократска бирократија губи контакт са реалношћу и самовласно преузима прерогативе власти. Истовремено, најснажније европске земље траже посебна права и положај, чиме у пракси стварају хијерархију, оповргавајући консензуални начин одлучивања.”
Владимир Димитријевић:
“Европска Унија је глобалистичка творевина, у којој Србе чека несрећа и пораз.”
Милош Кнежевић, „Европа различитих могућности“, Двери српске, 8. 4. 2008.
“Стратешки циљ је увући Србију на „евроинтеграцијски колосек”, на коме сваки следећи корак „природно” следи из претходног. Тако ће се на 125. кораку „природно” решити питање Косова, тако што ће Србија морати да призна његову независност. Она чувена жаба биће „природно” скувана, а да и не примети.”
Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.
“Oкапавање за Европом, понајвише за Србију, значи признање да нисмо способни, нити имамо идеју шта бисмо сами урадили са собом, па се због тога препуштамо вољеној родитељки да она размишља уместо нас.”
Јована Папан, „Европа, мрачни предмет жеља“, Двери Српске, 26. 3. 2008.
“У целој причи о ЕУ, као новом „бескласном друштву”, јасно се примећује, са здравим разумом неспојива, логика јурњаве дела наше елите за европском „шаргарепом”. Та шаргарепа се састоји од кредита и инвестиција пројектованих по неоколонијалном моделу који се примењује у земљама тзв. трећег света.”
Данило Тврдишић, „Евроунијатска шизофренија“, Двери Српске, 18. 3. 2008.
“Овдашњи евроентузијасти од нас крију да нема шансе да Србија уђе у ЕУ, а да задржи макар и формалну сувереност над Косовом. А овдашњи евроскептици неће да нам кажу да је време да почнемо да се опраштамо од ЕУ. И да је време да се суочимо са истином: ма колико то невероватно изгледало, и изван ЕУ има живота. И ма колико то невероватно изгледало, тај живот можда и не мора да буде толико лош?”
Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.
“Србија као да не жели да уочи елементарну истину да су у том бомбардовању активно учествовале поред САД и већина држава чланица ЕУ које су, узгред буди речено, већ признале независност Косова. Ипак, Србији то не смета да чланство у ЕУ истиче као свој централни спољнополитички приоритет.”
Филип Ејдус, „Е новине“, 12. 10. 2009.
“Европска идеологија на још неучлањеној периферији Европе је безалтернативни образац пожељног живота. То је пожудни поглед на гламурозну Европу из још-не-Европе; наиван поглед неутољених и неутажених жеља. Новоевропљани у транзиционим таласима проживљавају чари дивљег капитализма.”
Милош Кнежевић, „Европа различитих могућности“, Двери српске, 8. 4. 2008.
“Европска Унија је глобалистичка творевина, у којој Србе чека несрећа и пораз.”
Војислав Коштуница:
“Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање, јер то за достижну будућност није реалан пројекат. Уместо тога, неопходно је сарадњу са ЕУ развијати кроз остварљиве споразуме од обостране користи.”
Владимир Димитријевић, „Евроунијаћење Срба“, 13. 4. 2008.
“Ограничавање слободе говора у ЕУ је веома озбиљан проблем који погађа све грађане Европе, и укључује многе европске институције. На пример, Европски суд правде недавно је одлучио да забрани позитивно писање о лековима који још нису одобрени. Постоји и апсурдно опширна Директива о подацима која забрањује свако електронско чување личних података особе која то не одобри, што у суштини забрањује да се на било ком сајту или документу помињу имена лица пре одобрења.”
Ненад Вукићевић, „ЕУ: под изговором укидања говора мржње – укидање слободе говора“, Двери Српске, 24. 8. 2009.
“Српски речено, ми смо у предсобљу предсобља ЕУ, а мала је шанса да добијемо и чланство. Да је у питању не статус „кандидата за кандидата“, већ и само моментално и пуноправно чланство, верујемо да нико озбиљан ко се бави државном политиком не би могао да пристане на трампу која тражи прећутно мирење са коначним отцепљењем дела суверене државе. То би било супротно виталним националним интересима, али и међународном праву и поретку оличеном у систему УН.”
Бранко Радун, „Европска Унија или европска уцена?“, НСПМ, 4. 1. 2008.
“Предвиђање Божидара Ђелића, потпредседника Владе Србије, да ће Србија приступити ЕУ на Видовдан 2014. представља велики „искорак у празно“. Разумемо потребу да политичари треба да уносе дозу оптимизма у друштвени живот, али ко гарантује да ће Србија тада приступити ЕУ?”
Мирослав Н. Јовановић, 25. 10. 2007.
“Европа је пуна неухваћених лопова и убица. Но, нико тамо не зауставља возове, не затвара школе и болнице, док све убице не буду ухваћене. Европа нам је драга, али нам је драг и здрав разум. Европа мисли да због једног генерала треба све да стане. Не у Европи, већ у Србији. Тешко да ће и један разуман човек из Србије бити одушевљен таквом идејом. Заправо, ни разумни људи из Европе не би требало баш да се таквом идејом поносе.”
Слободан Антонић, „Три скривене истине“, Политика,17. 4. 2008.
“Незадовољство је приметно и у обичном животу Европљана: невладине организације и либерални интелектуалци критикују недостатак демократске контроле европских институција, синдикати и левица оптужују Брисел да нарушава социјални мир и да од европског монетарног система највише користи имају најбогатији, европска десница и национални мислиоци у Европској Унији виде начин потпуног уништавања државних суверенитета, док обични грађани све више на свом новчанику осећају издржавање гломазне бриселске бирократије.”
Марко Живковић, „О настанку ЕУ“, Двери Српске,14. 3. 2008.
“Нисам сигурна да ће Србија икада да уђе у Европску Унију. Ја предвиђам да ће Србија да иде у том правцу до добијања белог шенгена, да грађани могу да путују и иду “трбухом за крухом” и највише до добијања статуса кандидата.”
Слободан Самарџић:
“Показало се да ЕУ не поседује одговарајуће механизме и инструменте за формулисање и вођење сопствене спољне и безбедносне политике.”
Весна Пешић, „Дубински проблем Србије“, Е-новине, 28. 8. 2009.
“Проблем је што овај евроентузијазам, када се изблиза осмотри, неописиво подсећа на југоносталгију, болесну жудњу за већ помало митском „земљом Дембелијом“, у којој и није морало много да се брине о сопственој судбини, о запослењу, лечењу, школовању или решавању стамбеног питања, јер је неко, тамо горе, имао магичну формулу и решавао проблеме уместо нас.”
Јована Папан, „Европа, мрачни предмет жеља“, Двери Српске, 26. 3. 2008.
“ЕУ је већ припојила огромне територије на Истоку, али није још стигла да их “провари.” Требаће много времена да се источноевропске земље интегришу у политички и економски поредак Уније, поготово имајући у виду финансијску, али и кризу целокупног политичког система унутар ЕУ. Питање је хоће ли сама ЕУ да опстане на дуже стазе.”
Небојша Малић, “Признање Косова ће бити услов за пријем у ЕУ”, Фонд Слободан Јовановић, 6. 4. 2010.
“Нема ни никаквих доказа да ће улазак наше земље у ЕУ смањити ниво корупције. На пример: 16. марта 1999. године, Европска комисија је била принуђена на колективну оставку због извештаја о финансијским проневерама.”
Дејан Мировић, „ЕУ – Србија“, Двери Српске, 1. 5. 2010.
“Ни једна земља није користила у преговорима гесло да ЕУ нема алтернативу, као што то чине представници актуелне власти у Србији. Због таквог гесла, сутра ће због неуласка Србије у ЕУ, одговорност пасти на Београд.”
Војислав Коштуница, председник ДСС, У Нишу, 24. 9. 2009. пренео Б92
“Европска Унија поставила је, пре нешто више од петнаест година, циљеве за које није обезбедила средства. Упркос томе, она је улазила у бројне спољнополитичке и безбедносне авантуре (СФР Југославија, Босна и Херцеговина, Косово, Украјина, Грузија, Конго, Израел и Палестина) које није могла сама да решава. Неуспеси које је овде бележила нису је подстакли да преиспитује своју улогу у свету који се пребрзо мења, или бар своје могућности и способности за тако велике подухвате.”
Слободан Самарџић, „ЕУ – светска сила за боља времена“, Фонд Слободан Јовановић, 24. 2. 2010.
“Политика „ЕУ нема алтернативу” настала је на председничким изборима 2008. године, који су се одржавали у време када је већ припремљена завршница једностраног проглашења независности Косова.”
Александар Никитовић, Данас, 16. 3. 2010.
“Пред нама је време озбиљног редефинисања наше спољне и унутрашње политике у складу с новим чињеницама којих смо постали свесни кад су нам пријатељи из ЕУ рекли: да им је жао, али да они имају алтернативу.”
Јована Папан: "Европска Унија, као симбол вечито недостижног Запада, представља наш актуелни предмет чежње и фрустрације, коме се стреми без и трунке преиспитивања и калкулисања."
Слободан Рељић, Фонд Слободан Јовановић, 11. 6. 2010.
“Партнерство са ЕУ не треба нужно везивати за приступање, јер то за достижну будућност није реалан пројекат. Уместо тога, неопходно је сарадњу са ЕУ развијати кроз остварљиве споразуме од обостране користи.”
Војислав Коштуница, SEEbiz, 12. 6. 2010.
“Показало се да ЕУ не поседује одговарајуће механизме и инструменте за формулисање и вођење сопствене спољне и безбедносне политике.”
Слободан Самарџић, „ЕУ – светска сила за боља времена“, Фонд Слободан Јовановић, 24. 2. 2010.
“Годинама се о Европској Унији говори као о магичном решењу свих српских мука. Убеђује се да је срећа ту, једну „шенгенску“ границу далеко, као да је чланство природно право Србије, а не процес на ком се мора радити. Непрекидно се лицитира датумима кад ће и Србија постати чланица те бајковите заједнице. Бајке, међутим, не могу да замене живот, ма колико да је развијена машта. Велика очекивања довела су до великих разочарења.”
Војислав Стевановић, „Живела еврофобија“, Econom:east, 15 – 21. 2010.
“Ових дана новине су објавиле да се Немачка противи убрзаном примању Србије у Европску Унију. А кад су међу противницима Немци, онда је то сасвим отрежњујуће. Време је да се сиђе са облака.”
Слободан Рељић, „Немачки торпедо“, Фонд Слободан Јовановић, 2. 6. 2010.
