Лишавање руских посланика права гласа у Парламентарној скупштини Савета Европе изненадна је шанса која се указала овој институцији. Наравно, како ће се све завршити, зависиће пуно од постављања руске Думе и њених депутата, али, овакав шок је требао одавно једној од најстаријих европских организација. Углавном, одлука Парламентарне скупштине Савета Европе ће највише штете донети онима који су за њу гласали. Зашто нису лишени права гласа посланици из држава које су признале тзв. Републику Косово? Зашто Парламентарна скупштина није стала у заштиту одбране територијалног интегритета Србије, на исти начин на који стаје у одбрану Украјине? И Србија и Украјина су чланице Савета Европе, са истим дужностима и обавезама.
Лишавање руских посланика права гласа у Парламентарној скупштини Савета Европе изненадна је шанса која се указала овој институцији. Наравно, како ће се све завршити, зависиће пуно од постављања руске Думе и њених депутата, али, овакав шок је требао одавно једној од најстаријих европских организација.
Чему данас служи Савет Европе? Посебно је питање: чему служи Парламетарна скупштина овог тела? Лепа је замисао била да се Савет Европе употреби после окончања Хладног рата као место за преношење различитих искустава између западних и источних држава Европе. Још лепша је била замисао да се ова организација фокусира на питања људских права, демократизације, миграција, правне сигорности и тд. Од свега је могло бити и користи за све чланице. Међутим, Савет Европе је одавно постао инструмент за притисак Запада на источноевропске државе.
Он је обична штака ЕУ, мада не би требало да има претеране везе са ЕУ. У Савет Европе улазе и земље које нису или чак никада неће бити у ЕУ. То је требало да буде и предност ове институције. Да покуша да постане центар за изградњу стандарда на којима ће се политички системи и друштвене вредности у европским државама развијати, без обзира да ли су поједине државе чланице ЕУ, или то нису.
Савет Европе је пропустио ту шансу, запловио у другом смеру, и како је време пролазило, све је даље био од свог основног циља, сврхе којој је требало да служи. Са једне стране, најчешћи извештаји које усваја Парламентарна скупштина, а тичу се стања људских права и слобода у земљама чланицама, постали су временом средство за „истеривање ђавола“ у оријенталном делу Европе. Када треба оцрнити каквог политичара, режим или државу у целини, само се пошаље иследник који се врати у Стразбур са припремљеним негативним извештајем. У већини случајева то је и бесмислено. Стање у једној држави по овим питањима треба детаљно пратити, па упоређивати, посматрати све то из ширег оквира међународних односа, а не овако како се најчешће у Стразбуру ради. То што слобода штампе у Азербејџану није једанака слободи штампе на Исланду, не значи да одређени помаци у Бакуу нису направљени у последњих десет година. И те помаке треба охрабривати и подстицати. Промене су процес, најчешће дугорочан.
Савет Европе је престао да се бави западноевропским земљама. Као да су у том делу света сви проблеми решени и да о њима не треба расправљати. Оваквим приступом, органи Савета Европе су постали пуко средство за испуњавање политичких циљева ЕУ. Односно, оних циљева око којих унутар ЕУ постоји сагласност.
Са друге стране, Савет Европе је престао да се бави западноевропским земљама. Као да су у том делу света сви проблеми решени и да о њима не треба расправљати. Оваквим приступом, органи Савета Европе су постали пуко средство за испуњавање политичких циљева ЕУ. Односно, оних циљева око којих унутар ЕУ постоји сагласност. Извештаји Дика Мартија само су изузеци који потврђују ово правило.
Зато, овакав какав је, Савет Европе одавно више није никоме потребан у источној Европи. Због тога се ни Русија сигурно неће претерано узбудити што је њеним представницима суспендовано право гласа. Али, Русија треба да се заинтересује за нешто друго. За предузимање широке дипломатско-политичке акције којом ће се покренути питање уређења и циљева Савета Европе у будућности. Ова институција се мора реформисати, морају се дефинисати нови циљеви, уредити нова организациона структура. Њено постојање мора имати неки смисао. Шок који је настао одлуком Парламентарне скупштине може бити лековит и делотворан. Само да се скупи довољна, критична маса, политичара и јавних радника из разних европских држава који ће ово питање покренути. Русија је способна, она има капацитете да овакву акцију поведе. Сада има и мотив да то уради.
А уколико не постоји спремност за тако нешто или је процена да би се превише снаге и ресурса морало употребити за постизање скромног резултата, онда треба почети из почетка и правити нову паневропску организацију која ће се сличним питањима бавити. Ако је Савет Европе у постојећем облику осуђен на тихо умирање, нека га замени нови. Овај стари нека остане дебатни клуб посланика из западноевропских држава, где ће наставити да се диве себи и са гађењем осврћу на комшије из оријенталног дворишта.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
