Што се великих сила тиче, Црну Гору је добро имати за савезника у рату. Или, тачније речено, црногорске власти. Ретки су примери у историји који показују такав степен солидарности са кључним савезником. Некада са Русијом, а данас са САД. Истина, када се подвуче црта, утицај Црне Горе на коначан исход рата је занемарљив. Али, свако даје према својим могућностима.
Међутим, времена су се променила. Руси су ваљда мислили другачије, па су осамостаљивање Црне Горе здушно подржали. После тога и похрлили на јадранску обалу. Нешто су и инвестирали у крупне индустријске капацитете и сектор услуга, показујући заинтересованост да се сарадња шири. Да ли се радило о руској наивности, лошим проценама, или је тиква у односима Москве и Подгорице пукла због неког већег неспоразума (приватизација КАП-а, на пример!?), сада је мање важно. Тек, црногорске власти су се потпуно окренуле ка САД, показале решеност да се ослоне на овог стратешког савезника. Показујући једнаку лојалност, какву је некадашња Црна Гора исказивала Николају II Романову.
Зато је Црна Гора, и поред тога што њен туристички сектор зависи од гостију из Русије, увела санкције званичној Москви, одмах пошто су то учиниле и САД и ЕУ. А затим и убрзала процес приступања НАТО, не обазирући се на расположење јавног мњења, које већински показује сасвим другачије опредељење. Све се ово дешава у тренутку, када многобројне чланице НАТО и ЕУ, попут Мађарске, Грчке или Словачке, покушавају да "издвоје своје мишљење" и воде уравнотеженију политику према Русији. Црна Гора би уласком у НАТО данас, послала поруку како је више "пронатовскија" од држава које су већ дуго чланице ове војне алијансе. Ово звучи невероватно, али само уколико се не познаје историја Црне Горе. Имала је Русија 1904. и већих и значајнијих пријатеља, и потписане уговоре о војним савезништвима са другим државама, па јој нико осим Црне Горе није притекао у помоћ.
Са једне стране, велике силе са симпатијама гледају на овакве потезе малих држава. Поготово, ако, као што је у случају САД данас, на тако исказану љубав не морају да узврате. Ништа их не кошта. Међутим, мале земље све ово може да кошта. Француска већ неколико недеља покушава да избалансира свој наступ према Русији и некако обнови покидане везе. Један од начина како то може учинити, јесу и јавни позиви председника Франсоа Оланда да се заустави даље ширење НАТО. Што ће, ако буде реализовано, закочити пријем Црне Горе. Џаба онда и увођење санкција и улазак у конфронтацију са Русијом.
Црногорске власти су добиле моћног непријатеља, претрпеле економски губитак, а нису оствариле стратешки циљ. Шта ће се даље дешавати са везивањем Црне Горе за САД и њеним уласком у НАТО пре свега је ствар власти и грађана ове земље. То је њихов избор. За остале, важно је извући неке поуке о томе, како се мале државе морају понашати и постављати у међународним односима.
Не треба журити. Нити треба жртвовати сопствене интересе зарад туђих. У сложеној политичкој борби и усаглашавању интереса између Француске, САД и Русије, а због ескалације украјинске кризе, жртва може бити Црна Гора!
