Душан Пророковић: Геополитика Србије (III)

О геополитичком положају Србије и могућностима његовог поправљања

Оснаженој Србији се као решење за дугорочно поправљање геополитичког положаја намеће покушај везивања за евроазијство, односно позиционирање Србије као југозападне капије Евроазије. У том смислу неопходно би било укључити се у пројекат стварања Евроазијске уније, као и везивати се политички, економски и безбедносно за Русију и земље које су до сада показивале интерес за укључивањем у ову интеграцију или јој према свом географском положају припадају, као што су: Белорусија, Казахстан, Украјина, Јерменија или Узбекистан.

Оснаженој Србији се као решење за дугорочно поправљање геополитичког положаја намеће покушај везивања за евроазијство, односно позиционирање Србије као југозападне капије Евроазије. У том смислу неопходно би било укључити се у пројекат стварања Евроазијске уније, као и везивати се политички, економски и безбедносно за Русију и земље које су до сада показивале интерес за укључивањем у ову интеграцију или јој према свом географском положају припадају, као што су: Белорусија, Казахстан, Украјина, Јерменија или Узбекистан. Треба истаћи да постоји велики број ограничавајућих фактора који негативно утичу на могућност везивања Србије за евроазијство. Србија се не граничи са земљама које су показале јасан интерес за чланством у евроазијској интеграцији, а покушај везивања за Русију довео би до нових атлантистичких контрамера. Ипак, питање да ли би Србија успела да реализује своје чланство у евроазијској интеграцији је једна ствар, а покушај позиционирања Србије као југозападне капије Евроазије нешто сасвим друго. Самим покушајем позиционирања могао би се поправити геополитички положај, верификовати статус војно неутралне земље и тако разлабавити огроман притисак од стране НАТО-а (што је предуслов за размишљање и о приступању неком другом војном савезу у будућности), а доступност великих тржишта, јефтинијих ресурса, пре свега енергената, и нових технологија, утицали би позитивно на динамичнији развој. Ризик од могућих атлантистичких контрамера постоји, али на њега треба рачунати и припремити цео низ контрамера како би се тај удар амортизовао. На крају, осврћући се у српску историју, лако се могу пронаћи примери да би се такав ризик вишеструко исплатио и да би јефтиније било поднети атлантистичке контрамере због приближавања евроазијству, него прихватити садшњу улогу и позицију.

Останак у садашњој позицији гарантује даље таворење и континуирано заостајање за развијеним земљама, док везивање за евроазијство отвара могућност развоја и смањивања постојећих разлика. Везивање за евроазијство треба да буде повезано и са тражењем места за Србију у глобалној подели рада. Специјализација за одређену врсту делатности и даље производно и научно усавршавање обезбеђује Србији запажену улогу у економском смислу и могућност прављења искорака из непријатне, четврте групе најслабије развијених привредних система Европе. У економском смислу, Србија мора да тежи да према БДП према паритету куповне моћи (GDP Purchasing Power Parity) по глави становника престигне суседне земље-Мађарску и Хрватску, које се налазе у трећој категорији економски развијених земаља у Европи. У хијерархијској структури западноевропског економског система, Србија је предодређена да има 60-70% хрватског или мађарског бруто друштвеног производа по глави становника и даљим везивањем за западни систем овај паритет ће се само учвршћивати. Због тога је неопходно тражити алтернативу, везивати се за нова тржишта и тражити технологије за сопствени развој на другим странама, како би се земља позиционирала као специјализовани произвођач одређених добара и пружалац једне врсте услуга за много већу целину-Евроазијску унију. Такође, покушајем позиционирања Србије као југозападне капије Евроазијске уније, отвара се и могућност да Србија постане логистички и „комуникацијски левак“ за усмеравање роба и услуга из западноевропских земаља ка чланицама Евроазијске уније. Предности положаја Србије су очигледни, поготово уколико се ради о сектору услуга, па све западне компаније које би желеле да послују на великом евроазијском тржишту, то би могле да остваре преко Београда. Ово Београду даје на значају и обезбеђује му ново место на пословној карти Европе. Уместо дубоке европске финансијско-економске периферије, Београд постаје финансијско-економски центар средње величине и значаја у континенталним размерама.

Овакво постављање Србије, јачање улоге у региону и покушај позиционирања као југозападне капије Евроазијске уније, свакако би изазвао и контрареакције осталих великих и регионалних сила и суседних земаља. Српско јачање за њих је претња и то би покушали да осујете. Контрареакција би била усмерена преко суседних држава, чији геополитички интереси би послужили као средство у рукама атлантизма, континентализма и неоосманизма. У том случају могуће су различите комбинације, а највероватнији су покушаји: потпуног атлантистичког преузимања утицаја над Бугарском средствима „меке“ или ако је тако немогуће, средствима „тврде“ моћи; атлантистички покушај стварања хоризонталне геополитичке осовине Софија-Скопље-Тирана; већи притисак на Црну Гору и могуће инсталирање америчких војних снага на територији Црне Горе како би се спречило јачање српског присуства у Црној Гори; пактирање атлантизма са неоосманизмом и подршка изградњи Зелене трансверзале; ослањање Хрватске и Мађарске на средњеевропски континентализам, како би обе земље оснажиле своје присуство у Војводини; пружање подршке отварању великоалбанске идеје; могућа војна акција Хрватске против Републике Српске и прекидање територијалног континуитета српског ентитета у БиХ код Брчког.

На овакав начин, паралелним повезивањем са Румунијом и Грчком, Србија треба да пошаље и још једну поруку Бугарској. Наиме, уколико не уђе у савез са Србијом, Бугарској алтернативу представља повезивање са (БЈР) Македонијом и Албанијом. То је претња за српске интересе и у том смислу Србија мора вршити притисак на Бугарску да ове атлантистичко-неоосманске пројекције одустане. Уколико не одустане, Бугарска ће се суочити са озбиљним регионалним противсавезом који ће је практично опколити са свих страна (јасан је Грчки интерес да се супротстави заједно са Србијом стварању бугарско-македонско-албанске хоризонтале; Румунија овим не би била „витално“ угрожена, али како је већ раније образлагано, имала би своју рачуницу да у трилатерали са Србијом и Грчком учествује на неколико начина).

Због тога је неопходно организовати читав низ активности, којима би се неповољан расплет унапред спречио. Српско везивање за евроазијство иде преко Бугарске и унапређење односа са Бугарском мора бити приоритет српске дипломатије. Стварање српско-бугарског војног и трговинског савеза и ширење свеобухватне сарадње на свим нивоима и у свим областима је од обостране користи (предуслов за ово је, наравно излазак Бугарске из ЕУ и НАТО, што није немогуће у догледној будућности, о чему је такође било више речи у претходним поглављима). За Бугарску не постоји други начин да се супротстави неоосманистичком експанзионизму, осим преко савеза са Србијом. Чак ни чланство у НАТО и ЕУ није никаква гаранција територијалном интегритету Бугарске у будућности. Бугарска је најсиромашнија земља ЕУ, са огромним падом наталитета и великим одливом становништва (поред Естоније и Молдавије, Бугарска је земља са најгорим демографским показатељима у целој Европи; ови подаци су много гори него у случају Србије). Бугарску треба усмеравати ка Србији и честим контактима са Румунијом и Грчком. Бугарска политика је осетљива на могућност стварања велике антибугарске коалиције и реаговала би на свако додатно приближавање Београда, Букурешта и Атине.

На овакав начин, паралелним повезивањем са Румунијом и Грчком, Србија треба да пошаље и још једну поруку Бугарској. Наиме, уколико не уђе у савез са Србијом, Бугарској алтернативу представља повезивање са (БЈР) Македонијом и Албанијом. То је претња за српске интересе и у том смислу Србија мора вршити притисак на Бугарску да ове атлантистичко-неоосманске пројекције одустане. Уколико не одустане, Бугарска ће се суочити са озбиљним регионалним противсавезом који ће је практично опколити са свих страна (јасан је Грчки интерес да се супротстави заједно са Србијом стварању бугарско-македонско-албанске хоризонтале; Румунија овим не би била „витално“ угрожена, али како је већ раније образлагано, имала би своју рачуницу да у трилатерали са Србијом и Грчком учествује на неколико начина). Као и увек у дипломатији, стратегијама и доктринама треба утврдити да се са једне стране партнеру нешто понуди, али истовремено му, са друге стране треба и припретити (стратегија „штапа и шаргарепе“). Бугарска би од савеза са Србијом (и Црном Гором) који би био саставни део евроазијске интеграције или се чврсто ослањао на њу имала више користи него што тренутно има од чланства у ЕУ и НАТО, али ће управо због јаког утицаја ЕУ и пре свега НАТО на бугарску политичку класу и јавно мњење бити неопходно вршити притиске са разних страна и на разне начине како би ова земља променила своје постављање. Отуда и неопходност примене различитих стратегија и техника.

Јачање односа са Румунијом и Грчком и иницирање формирања Балканске трилатерале неопходно је из још два разлога (Балканска трилатерала би била институционализована мултилатерална конфигурација у коју би улазили Србија, Грчка и Румунија, са тенденцијом да се прошири за Бугарску после чега би и променила назив; Балканска трилатерала би имала важну улогу и у случају разраде атлантистичких планова о формирању Балканског савеза). Прво, што се Румуније тиче, учвршћивањем српско-румунских односа се потискује мађарски притисак у Трансилванији и Војводини. У циљу потискивања мађарског притиска Србија и Румунија треба да формирају и засебну трилатералу у коју би још ушла и Словачка (такозвана Транспанонска трилатерала). Учвршћивање српско-грчког савезништва важно је и због неутралисања албанског експанзионизма који прети обема земљама, супротстављања неоосманизму, али и ради покушаја стварања балканске вертикалне геополитичке осовине која би ишла од Атине, преко Солуна и Скопља, до Београда. Стварање ове верикале уједно је и најбољи начин спречавања албанског експанзионизма и супротстављања неоосманизму. Уз учешће у трилатерали са Румунијом, Србија и Грчка имају и обострани интерес да јачају и билатералне односе. Формирање Балканске трилатерале и балканске геополитичке вертикале вероватно не би значило и формирање чвршће интеграције између поменутих балканских земаља. Пре свега због тога, што би савез Србије, Бугарске, Румуније и Грчке, проширен за Црну Гору и (БЈР) Македонију могао да опстане само и искључиво као део евроазијске интеграције. Због великог утицаја осталих геополитичких концепција, ово се чини немогућим. Зато је поклапање интереса Србије са једне, и Грчке и Румуније са друге стране, боље и лакше утврдити потписивањем низа међусобних договора којима би међусобна сарадња била проширена и продубљена, а чиме би витални интереси ове три државе били заштићени. Питање чвршће интеграције и стварање заједничких институција не треба ни покретати, зато што би се све то коштало пуно, а вероватно завршило великим неуспехом. Политика стварања српско-грчко-румунске трилатерале је политика чврстих уговора, али појединачних уговора којима би се решавала конкретна отворена питања и задовољавали конкретни појединачни интереси. Иницијативу за стварањем чвршће интеграције Србија треба да усмери ка Бугарској. Ради се о две државе, отприлике једнаке и чак сличне, гледано из различитих углова, што интеграцију олакшава и чини је јефтином. Поред тога, не треба заборавити ни цивилизацијске факторе и однос Бугара према евроазијству, али и евроазијства према Бугарској! Евроазијска интеграција би могла да „изнесе“ стварање српско-бугарског савеза (када се говори о Србији има се у виду „проширена“ зона српских интереса на ЦГ и РС), економског и војног, док би све више од тога представљало крупан залогај.

У другом реду се налазе четири активности које Србија мора предузети да би се појачао утицај на југоисточном и југозападном правцу. На југозападном правцу, неопходно је да Србија врши стални притисак на црногорско руководство и помаже српско становништво у Црној Гори на сваки могући начин.Паралелно са активностима у Црној Гори, на југозападном правцу неопходно је повезати централну Србију са источним делом Херцеговине. Ова веза би ишла долином Дрине и преко Тјентишта и Гацког до Требиња.

У другом реду се налазе четири активности које Србија мора предузети да би се појачао утицај на југоисточном и југозападном правцу. На југоисточном правцу, то је обезбеђивање српских интереса у (БЈР) Македонији и везивање Македонаца за Србију. У том циљу неопходно је водити стрпљиву и опрезну политику и користити средства економске, културне и јавне дипломатије. Сваки нагли покрет у (БЈР) Македонији може изазвати подозрење Бугарске или чак Грчке, што би изазвало велику штету по укупне српске интересе. Србија треба да гарантује територијални интегритет и суверенитет (БЈР) Македонији, у постојећим околностима то је најбезболније и најмање конфликтно решење. Истовремено, Србија мора радити на овом подручју како би заштитила сопствене интересе и преко македонске територије имала гарантовану несметану комуникацију са Грчком.

На југозападном правцу, неопходно је да Србија врши стални притисак на црногорско руководство и помаже српско становништво у Црној Гори на сваки могући начин. Крајњи циљ Србије треба да буде припајање Црне Горе Србији на основу прецизног и јасног билатералног споразума којим би биле дате гаранције Црној Гори о њеним правима и привилегијама у заједничкој држави. С обзиром на велики притисак спољних фактора који би користили сва средства да спрече уједињавање Србије и Црне Горе, неопходно је приближавање између Београда и Подгорице организовати постепено и у етапама. На почетку, циљ треба да буде стварање Држане заједнице Србије и Црне Горе, која би функционисала као савез између две независне и суверене државе, имала сопствене институције, делокруг рада и надлежности и одређени буџет. Најбитнији посао Државне заједнице био би дефинисање јединствене спољне политике и политике одбране Србије и Црне Горе, као и координација међусобних активности. Јединствен спољнополитички наступ директно значи и јединствен приступ стварању интеграције са Бугарском. У односу према Црној Гори Србија треба да наступа отворено, искрено и чак да рачуна на то да ће у свему овоме претрпети и извесну штету (због усаглашавња ставова са Црном Гором Србија би, логично, морала да одустане од дела сопствених, унапред дефинисаних циљева који би се косили са црногорским интересима). Гледано из данашње, неповољне перспективе, оно што савезништво са Бугарском представља на истоку, то савезништво са Црном Гором представља на југу. При томе, за разлику од Бугарске, Црна Гора је историјска „српска држава“ и стварање српско-црногорског савеза је много извесније и лакше него у случају српско-бугарске интеграције.

Паралелно са активностима у Црној Гори, на југозападном правцу неопходно је повезати централну Србију са источним делом Херцеговине. Ова веза би ишла долином Дрине и преко Тјентишта и Гацког до Требиња. Источна Херцеговина има велики геополитички значај, а могућност јачања утицаја Србије код српског становништва у Херцеговини уопште није упитна. На крају, четврта српска активност на југу везана је за сузбијање албанског експанзионизма. Учвршћивањем позиције у (БЈР) Македонији, остваривањем стратешког партнерства са Грчком преко вертикалне геополитичке осовине и стварањем Државне заједнице Србије и Црне Горе, простор који насељавају Албанци већ би био стављен под одређену контролу. Тако би било спречено даље етнопросторно ширење албанског фактора. У случају тзв. Републике Косово, неопходно је да Србија води најтврђу могућу политику и не дозвољава било какву даљу легитимизацију овог ентитета на међународном плану. За Србију су од посебног геополитичког значаја северни и источни део Косова (не случајно, током Другог светског рата ове области Косова су биле унутар немачке и бугарске окупационе зоне), као и северни део Метохије, који морају бити стављени под контролу Србије било путем неких будућих политичких преговора и договора са Албанцима, било војним путем. Одржавањем северног дела Косова под српском контролом спречава се формирање Зелене трансверзале у дугом року, а српски повратак у источни део Косова спречава било какве сепаратистичке тежње у Бујановцу и Прешеву и могућност хоризонталног повезивања Бугарске и Албаније преко Метохије, Косова и најјужнијег дела централне Србије.

У трећем реду Србија се мора посветити свом западном суседу-Хрватској. Хрватска је принуђена да води агресивну политику према суседима-БиХ, Црној Гори и Србији (ова „принуђеност“ проистиче из физичко-географских карактеристива Републике Хрватске која је вештачки стварана држава). После масовног етничког чишћења Срба из Хрватске 1995. године Србија није у прилици да се у већој мери ослања на српско становништво у Хрватској. Уколико жели да одврати Хрватску од размишљања о ширењу хрватске зоне геополитичке контроле на уштрб српских интереса, Србија мора да буде значајно војно надмоћнија од Хрватске и отприлике на истом степену економског развоја. Такође, Србија може и да пактира против хрватских интереса, пре свега са Италијом, али донекле и са Словенијом (мада би српско-словеначка сарадња имала скромне домете због низа ограничавајућих фактора). Због тога је оправдано јачати билатералне политичке везеи све друге облике са сарадње са Италијом (донекле и Словенијом).

Поред ових активности, остаје и питање директног односа три геополитичке концепције-атлантизма, континентализма и неоосманизма према Србији у светлу позиционирања Србије као југозападне капије евроазијске интеграције, као и предузимања низа потеза на регионалном нивоу. Што се атлантизма тиче, мале су шансе да Србија ту било шта промени. Атлантизам има глобалне аспирације, и за америчко-британски савез који укључује и низ других држава у различитим деловима света Балкан је само једна од карика у конструкцији глобалног геополитичког ланца. На такав начин, атлантизам себи обезбеђује кљуну улогу у светском политичком систему и доминацију у различитим регионима света. Балкан је важна карика, али не и једина карика и не и пресудна карика. Уколико не успе да оствари доминацију над Украјином, или једним њеним делом, атлантизам ће се повући ка Мађарској, Румунији и Бугарској. Уколико Бугарска промени своје опредељење и приклони се новом стратешком партнерству и евроазијским интеграцијама, атлантизам ће учврстити своје позиције у Грчкој. Србија са својим постављањем мрси конце атлантистичким намерама у овом делу Европе, али се за САД и Велику Британију јавља велики број алтернатива како своје интересе могу заштити. Атлантизам није наклоњен српским интересима, иако Србија може бити радо виђен савезник атлантизму у борби против немачког утицаја на Балкану. Због овога ће атлантизам донекле имати обзира према Србији, али не и претераног стрпљења. У најкраћем, могло би се рећи да атлантизму треба Србија, али му не треба Србија која ће јачати у осетљивим зонама атлантистичких геополитичких интереса. А то су-јадранска залеђина (црногорско приморје, Конавли, Пељешац, ушће Неретве, Далмација), (БЈР) Македонија и простор које насељава албанско становништво. Гледано из атлантистичке перспективе, Србија може да чвршће везује Војводину за себе, јача своје присуство на Дунаву и донекле оснажи комуникацију на релацији Београд-Бањалука. Све преко тога је претња атлантистичким интересима, на шта се од стране САД и Велике Британије неће благонаклоно гледати.

Ипак, у постављању атлантистичких центара моћи значајну улогу игра и регионални геополитички оквир, а ту се за Србију налази велика шанса. Два кључна партнера атлантизма на Балкану су Румунија и Грчка, са којима Србија има традиционално добре односе, а у будућности може изградити и још боље. Са једне стране, Србија може представљати заступника румунских и грчких интереса у евроазијској интеграцији, док са друге стране, Румунија и Грчка могу одиграти улогу амортизера атлантистичког притиска на Србију. Колико то може бити ефикасно средство заштите српских интереса зависиће од конкретне ситуације, а Србија треба да чини све како би кроз низ конкретних ситуација пролазила што безболније. Уколико Србија жели да ојача своју геополитичку позицију и игра важнију улогу на Балкану, атлантистички притисак и чак разне контрамере које би биле предузимане против Србије се не могу избећи, али се донекле могу амортизовати и ублажити.

Планови средњеевропског континентализма о остваривању контроле над Панонском низијом и доминацији у Подунављу такође су неповољни по српске интересе. За разлику од атлантизма, за континентализам је северни део Србије посебно занимљив и представља један од геополитичких приоритета. Све веће фокусирање Немачке на Војводину због тога може бити много непријатније по Србију и изазвати више штете него све контрамере које ће предузимати атлантизам. Посматрано са чисто теоретског аспекта, Србија би још и могла бити немачки геополитички савезник. Оба народа су изразито континентална, обе државе припадају „номосу земље“, а српско везивање за евроазијство могло би се уклопити и у ширу слику о стварању континенталистичко-евроазијског геополитичког пакта. У овом контексту, могло би се и закључити да би до некаквог договора о ширењу зоне геополитичке контроле континентализма на српски део Подунавља требало да дође.

Ипак, у политичкој пракси ствари стоје сасвим другачије. Немачко-српски односи су лоши и последица тога је да некаква озбиљнија сарадња између ове две земље не може бити успостављена. Србе је лако мотивисати за борбу против Немачке, а Немачка ће увек пре рачунати на све остале народе у српском окружењу, него на Србе. За Србију је врло битно да буде свесна овог односа. Чести су покушаји улепшавања слике српско-немачких односа и пласирања прича о могућој свеобухватној сарадњи у будућности. То је самозаваравање и не помаже реалном сагледавању стања. Односи су лоши у дугом историјском континуитету и могу постати још гори. Србији није у интересу да постану још гори и зато је неопходно предузети одређене мере према Немачкој. Са једне стране, неопходно је утврдити границу испод које Србија неће попуштати немачким притисцима под било којим условима. Чак ни по цену војног сукоба. У немачкој политичкој јавности често се може приметити презир према Србији, али се истовремено може приметити и да се српске војне способности обавезно прецењују. Ово је резултат жилавог отпора са којим су се немачке војне снаге сусретале на територији Србије у два светска рата. Можда се не може рећи да Немачка зазире од војног сукоба са Србијом, с обзиром на то да су немачке војне снаге неколико пута бројније и опремљеније од српских. Међутим, може се рећи да је Немачкој непријатно свако размишљање о могућем војном сукобу са Србијом. Због тога у утврђивању доње границе испод које се неће попуштати континенталистичким амбицијама треба калкулисати и са могућношћу пружања оружаног отпора. Само у том случају Немачка ће добро разумети намере Србије.

Србија треба да гледа да сваки могући сукоб са Немачком избегава и да се повлачи из сваке оне ситуације у којој осети да би могла доћи у беспотребан сукоб са Немачком. Сваки сукоб значи погоршавање односа, а то није у српском интересу. Српско-немачки односи су лоши, али они, иако лоши, могу бити подношљиви уколико не буде неких нових сукобљавања на разним пољима. За Србију је врло битно и да не подлеже атлантистичком притиску да улази у отворена сучељавања са Немачком. Атлантизам има интересе за тако нешто, али Србија нема интерес да буде било чије геополитичко средство, нити да се сукобљава са већим и моћнијим државама зарад туђих интереса. Гарант одржавања подношљивих српско-немачких односа вероватно би могла да буде и Русија

Са друге стране, Србија треба да гледа да сваки могући сукоб са Немачком избегава и да се повлачи из сваке оне ситуације у којој осети да би могла доћи у беспотребан сукоб са Немачком. Сваки сукоб значи погоршавање односа, а то није у српском интересу. Српско-немачки односи су лоши, али они, иако лоши, могу бити подношљиви уколико не буде неких нових сукобљавања на разним пољима. За Србију је врло битно и да не подлеже атлантистичком притиску да улази у отворена сучељавања са Немачком. Атлантизам има интересе за тако нешто, али Србија нема интерес да буде било чије геополитичко средство, нити да се сукобљава са већим и моћнијим државама зарад туђих интереса. Гарант одржавања подношљивих српско-немачких односа вероватно би могла да буде и Русија. У одређеној мери, можда би то могао да представља и пут за побољшање српско-немачких односа, али треба бити свестан да је тај пут дугачак и мукотрпан.

Можда највеће шансе да предупреди неповољан развој околности по своју геополитичку перспективу Србија има у случају неоосманизма. За неоосманизам, Балкан представља центар геополитичких тежњи, простор којем ће Турска посвећивати све више пажње. У одређеном смислу, Балкан постаје место где ће неоосманизам бити потврђен као успешна геополитичка доктрина нове Турске или ће бити потпуно сахрањен као промашена концепција. Турска је земља у напону и са великим амбицијама, али је тешко очекивати да би Турска могла нешто више учинити на Балкану, уколико јој се организовано супротставе Грчка, Бугарска и Србија (тренутно, атлантизам успешно „наводи“ Бугарску на стварање савеза са Турском). Стварање грчко-бугарско-српског савезништва је сасвим могуће, с обзиром на претерано ослањање неоосманизма на исламистичку традицију. Неоосманизам као савезнике види Помаке, Албанце и босанске муслимане, што аутоматски изазива контрареакцију и стварање анти-неоосманистичког блока. Уколико Турска жели јачање свог утицаја на Балкану, она зато мора приступити договорима и са немуслиманским балканским земљама. У првом реду са Бугарском и Србијом.

За Србију, тренутно, донекле није спорно јачање турског утицаја међу Албанцима и босанским муслиманима, у одређеној мери то је чак и пожељно. После турског утицаја, најприсутнији је саудијски, вахабитски утицај у подручјима које насељава муслиманско становништво на Балкану, што је лоше. У сваком случају, боље је да јачају турски, него вахабитски упливи. Између два зла боље је изабрати мање. Спорне су намере неоосманизма за успостављањем Зелене трансверзале. Зелена трансверзала нарушава виталне српске геополитичке интересе и том пројекту се треба супротставити свим снагама. Дакле, једначина коју Србија треба да реши-јесте: како умерити јачање турског културно-верског утицаја међу балканским мухамеданцима (са циљем истискивања све присутнијег вахабизма), а да се истовремено не дозволи остваривање геополитичког пројекта Зелена трансверзала? Најпре треба покушати договором са самом Турском. Преко територије Бугарске и Србије, Турској се може гарантовати успостављање коридора ка западноевропским земљама. Тиме би Турска добила могућност јачања геоекономског положаја, а у геостратешком смислу, задовољила би се утврђивањем позиције међу Албанцима и босанским муслиманима и даљим ширењем културне и економске сарадње са овим ентитетима. Барем средњерочно, Србија би добила неопходан предах и могла би да се консолидује и поправи своју геополитичку позицију. Отварање могућности некаквог договора са Турском врло је битно и због позиционирања Србије према муслиманским земљама. После рата у БиХ, у највећем броју муслиманских земаља слика о Србији је лоша (у једном делу муслиманске јавности широм света Србија се повезује и са „анти-американизмом“ поготово од 1999. године, па је у том делу и нешто повољнија општа слика о Србији). Ово није у српском интересу и то треба поправљати. Турска није једина, велика исламска земља са којом Србија треба да остварује интензивнију сарадњу. Сарадња са осталим исламским земљама (а пре свега са Ираном), може бити корисна и у циљу ограничавања присуства и утицаја Турске на Балкану и помоћи решавању поменуте једначине.

То су Иран, Египат и Индонезија. Иран је највећа шиитска земља, наследник персијске државотворне и народотворне традиције. Иран је потенцијално, један од будућих полова мултиполарног света, мада је његов главни проблем неповољан однос сунитских и вахабитских исламских држава на Блиском Истоку које ће у свакој ситуацији покушавати да ограниче иранско политичко, војно и економско јачање. Стратешког партнера Ирана на Блиском Истоку представља Сирија, са такође значајним бројем шиита. Сирија има повољан географски положај и, за своју величину, велике резерве нафте. Такође, Сирија представља транзитну зону од Ирака ка Медитерану, због чега је геополитички интересантна за атлантизам и неоосманизам. Грађански рат у Сирији, који је почео 2011. године и стални западни притисци на Иран (пре свега амерички притисак) који трају у континуитету још од Исламске револуције ајатолаха Хомеинија 1979. године (од тада су крајње неповољни, а постојали су и раније, још за време Мохамеда Мосадега), свакако умањују капацитете званичног Дамаска и Техерана на спољнополитичком плану. Ипак, без обзира на то како се ситуација у Сирији буде одвијала, треба поновити да се, када говоримо о Ирану, ради о земљи и народу са једним од најдужих државотворних и народотворних процеса у светској историји. Иран ће преживети и постојећу кризу и пре или касније поново почети да игра значајнију улогу у међународној политици. Поред политичке, војне и економске сарадње са Ираном, Србија треба да покуша да отвори врата за јачање шиитског религијског утицаја међу балканским мухамеданцима. Шиитско тумачење ислама ће лако наћи своје поборнике на Балкану, зато што је оно донекле блиско и пријемчиво традиционалним вредностима које су међу балканским мухамеданцима развијани. И Иран и Сирија имају интерес за ограничавање турског утицаја, па им је у том контексту сарадња са Србијом корисна. Ширење сарадње са Ираном свакако представља изазов за Турску и тера је на улазак у низ договора са Србијом. Посебно је могуће правити низ аранжмана са Ираном, а зарад сабијања турских експанзионистичких тежњи уколико Србија наступа заједно са Бугарском према Техерану.

Од сарадње са осталим исламским земљама, Србија може покушати да учврсти своје односе са Египтом и Индонезијом. Обе земље су имале развијене и богате односе са комунистичком Југославијом, а после распада СФР Југославије су заузеле посебан став према „српском питању“. Ово се нарочито показало у случају Косова и Метохије, када су обе земље одбиле да признају једнострано проглашену независност косовских Албанаца, иако су биле изложене непријатном политичком притиску САД и радикалних исламистичких група.

Од сарадње са осталим исламским земљама, Србија може покушати да учврсти своје односе са Египтом и Индонезијом. Обе земље су имале развијене и богате односе са комунистичком Југославијом, а после распада СФР Југославије су заузеле посебан став према „српском питању“. Ово се нарочито показало у случају Косова и Метохије, када су обе земље одбиле да признају једнострано проглашену независност косовских Албанаца, иако су биле изложене непријатном политичком притиску САД и радикалних исламистичких група. Иако су последње политичке промене у Египту донеле одређена померања ка радикалном исламу, што представља огроман унутрашњи проблем, треба увек имати на уму да Египат представља последњу брану ширењу вахабизма на Медитеран. У Египту ће се вероватно водити битка за будућу границу вахабизма, а Србија је итекако заинтересована за њен исход. Поред интензивирања политичких односа, Србија треба да инсистира и на већој економској размени са поменутим земљама. Ово се посебно односи на Индонезију, која је кључна држава АСЕАН-а. Поред наведених исламских земаља, за Србију ће се отворити могућност повезивања и са средњееазијским муслиманским државама, које изражавају жељу да буду чланице будуће евроазијске интеграције-Казахстаном, Узбекистаном и Киргизијом. Што више по овом питању буде радила, Србија има веће шансе да поправи своје односе са босанским муслиманима и албанским Гегама или да их барем учини подношљивим.

Наравно, читав низ активности које треба предузети нису циљ саме по себи, као што ни поправљање геополитичког положаја није циљ сам по себи. Циљ је остварити предуслове за несметан дугорочни развој, повећавање укупне размене и обезбеђивање стабилности. Дугорочни развој се може обезбедити уз нове технологије и подизање нивоа научне сарадње са што је могуће већим бројем партнера; повећавање укупне размене се може остварити уколико Србија има несметан приступ морским лукама са којима је повезана добрим саобраћајницама и ако српски произвођачи имају приступ великим тржиштима; а стабилност се може обезбедити утврђивањем регионалног политичког оквира који се може одржати у дугом року. Ова последња ствар, утврђивање регионалног политичког оквира који се може одржати у дугом року, заправо је и кључна. Без тога нема ни дугорочне стабилности, па самим тим ни било каквог планирања развоја и повећања укупне размене.

Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе

(чланак представља исечак из закључних разматрања рада „Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку ХХI века“, који ће бити објављен у издању Службеног гласника и Геополитике)