О геополитичкој перспективи Србије
Постојећи регионални политички оквир је по Србију неповољан, а може се констатовати и да је дугорочно неодржив. Постојећа конструкција је утврђена тако, да би се олакшала контрола овог дела Европе од стране атлантистички оријентисаног НАТО-а. Са једне стране, у прављењу ове конструкције НАТО је учинио неколико системских грешака (легитимизација етничких чишћења, бесправно бомбардовање СР Југославије, проглашавање независности тзв. Републике Косово), због којих је унутрашња геополитичка структура усложњена, а међуетничка и међудржавна напетост порасла. Због овога се уопште не поставља питање да ли ће доћи до ескалације нових нептрпељивости на Балкану, већ само-када ће до њих доћи и како ће се манифестовати? Са друге стране, до половине ХХI века утицај атлантизма ће само опадати, а амбиције осталих геополитичких концепција расти. То ће узроковати и низ проблема у одржавању постојеће балканске политичке конструкције са којима ће се атлантизам суочити. Питање новог (гео)политичког уређења Балканског полуострва, односно пре свега-постјугословенског простора-неминовно ће се поново отворити. Посматрајући постојеће трендове, може се рећи да се ово трагање за новим облицима политичког уређења Балканског полуострва своди на две могућности: даљу дезинтеграцију постојећих држава или интегрисање овог простора у-ужу-Југосферу или ширу-Балканску унију.
Прво, даља дезинтеграција би додатно дестабилизовала цео простор. То можда може бити краткорочни или средњерочни интерес појединих геополитичких концепција (пре свега континентализма, у одређеној мери и атлантизма), али не може бити у интересу балканских народа. Даље уситњавање директно значи и још већу зависност, сиромашење и заостајање за развијеним светом. Због тога се овоме треба свим средствима супротставити. Друго, Југосфера представља атлантистичку замисао, па је због тога тешко спровести (уколико се са овим не сагласе и континетализам и евроазијство), а идеја о Балканској унији се већ показала у историји неспроводљивом. Србија има геополитички интерес да учествује у Балканској унији у којој би још учествовале и Румунија, Бугарска, Грчка, (БЈР) Македонија, Црна Гора, БиХ и Албанија (мада је тешко очекивати да један овакав пројекат буде реализован), а што се тиче Југосфере-тај концепт треба одбацити. Југославија се показала као немогућа држава и таква интеграција би могла да се одржи само преко српских интереса.
Успостављање новог геополитичког оквира на постјугословенском простору треба да води сасвим новим путем и у том правцу Србија треба и да се позиционира у будућности. У том погледу, посебну пажњу треба обратити на тзв. Западни Балкан. Наиме, Србија се може позиционирати као транзитна земља између Црног мора и Јадрана и у том смислу тежити формирању Државне заједнице са Црном Гором и царинског и војног савеза са Бугарском, али сви ови планови најлакше могу бити осујећени са албанске и/или хрватске стране.
Успостављање новог геополитичког оквира на постјугословенском простору треба да води сасвим новим путем и у том правцу Србија треба и да се позиционира у будућности. У том погледу, посебну пажњу треба обратити на тзв. Западни Балкан. Наиме, Србија се може позиционирати као транзитна земља између Црног мора и Јадрана и у том смислу тежити формирању Државне заједнице са Црном Гором и царинског и војног савеза са Бугарском, али сви ови планови најлакше могу бити осујећени са албанске и/или хрватске стране. Колико би интереса у осујећивању Србије имали Албанија и Хрватска, а колико би их у томе подстакле велике силе којима не одговара јачање Србије, друго је питање. Тек, до овога може врло лако доћи, пре свега због тога, што питање разграничења на постјугословенском простору и даље није решено. Промена некадашњих унутрашњих, међурепубличких граница у СФР Југославији, које су потом проглашене и међудржавним 1992. године је извесна. Национална питања су и даље отворена на постјуголсовенском простору. У крајњој линији, промена границе и самим тим принципа установљеновог закључцима Бадинтерове комисије, на основу чега је и дошло до растакања СФРЈ, се већ десила западним инсистирањем на стварању тзв. Републике Косово. Неодговорно је гајити илузију да ће се све завршити са проглашавњем тзв. Републике Косово. Питања које се постављају пред Србију јесу: шта прогласити циљем и како га достићи? Одговор на прво питање углавном је дат у претходним деловима анализе. Одговор на друго питање зависиће од низа конкретних ситуација, због чега је делимично и незахвално бавити се њиме. Ипак, неколико ствари се назире, па се према томе треба и определити, или барем о свему озбиљно поразмислити.
Као што је већ подвучено, два највећа проблема у непосредном балканском окружењу, за Србију представљају албански и хрватски фактор. Цела филозофија атлантизма (а дефинитивним повратком на велику геополитичку сцену средином 1990-тих овоме се придружио и континентализам), темељно спровођена кроз низ разрађених планова у последње четири деценије, а која је за циљ имала сабијање српског утицаја и контролу српског етнопростора састојала се у одржавању албанског и хрватског фактора у непријатељству са Србима. Овако су према Србији отворена два активна геополитичка фронта-са јужне и западне стране, са циљем да производе геополитичка жаришта на тлу Србије и да тежиште свих дешавања у наредним деценијама увуку дубоко у територију Србије. Да ствари буду драматичније, одвајањем Црне Горе и инсталирањем жестоко антисрпске политичке класе у Црној Гори, атлантизму и континентализму је пошло за руком да ова два фронта донекле споје, или да барем, створе погодан оквир да се они споје у догледној будућности. У најмању руку, тешко је очекивати да Србија може било шта да уради све док је „разапета“ на две стране, а тек ће бити тешко очекивати било шта уколико дође до спајања зона геополитичке контроле албанског и хрватског фактора у области црногорског приморја. На крају крајева, и историјска искуства нас уче да је Србија могла да води активну политику само када је један од ова два фронта био затворен, или најблаже речено-када су се ствари на барем једном од фронтова одвијале у лако предвидљивом оквиру и биле „под контролом“ (овде треба додати да је дуго „јужни геополитички фронт“ представљао простор сукобљавања српских и османских интереса, а „западни“ српских и аустроугарских). Због тога, у свакој рачуници која се прави, а која се тиче геополитичких перспектива Србије, неопходно је размотрити и овај проблем. Јер, зашто би уопште Бугарска улазила у било какву интеграцију са Србијом, када је Србија у незавидној ситуацији, принуђена да се брани? Да ли се може очекивати да би Бугарска пристала да помогне Србији да се одупре албанском и хрватском фактору и по коју цену? Зашто би евроазијска интеграција под своје окриље примала чланицу која ће је коштати-у сваком погледу? Да ли земље Евроазијског савеза имају мало својих проблема, па су заинтересоване још и да се укључе у решавање српских? Српске проблеме неће нико други решавати, њих мора решавати Србија. Ово, наравно, не значи да Србији нико неће помоћи. Савезници се могу пронаћи! Међутим, то је друга ствар. Прво и основно је да се Србија мора оријентисати ка затварању једног од два активна геополитичка фронта и предлагати одржива решења, која ће савезници моћи да подрже и за које ће имати интереса!
У том контексту је неопходно размишљати о начинима нормализације и унапређења односа: српско-хрватских или српско-албанских. Свакако, идеално решење је да се направи некакав тројни договор, албанско-српско-хрватски. Овај договор би морале верификовати барем три велике силе, три велика геополитичка играча, чиме би он постао дугорочно одржив и тиме би се Балкан полако трансформисао у стабилан регион. Гледано са аспекта теорије, овај предлог се може даље разрађивати и понудити као оквир за будуће уређење постјугословенског простора. Ипак, гледано са аспекта политичке праксе, он изгледа мало вероватан и тешко остварљив. Због тога је сврсисходније размишљати о могућностима „затварања“ једног од два фронта. С тим у вези, вероватно се може очекивати усмеравање Србије ка Хрватској са више страна. Најпре, од стране спољних фактора. Покушај стабилизације српско-хрватских односа јесте и у интересу Русије, водеће земље евроазијске интеграције. Поготово уколико се у виду имају ставови већег броја утицајних теоретичара о стварању великог евроазијско-континенталистичког геополитичког савеза. Србија, као саставни део евроазијске интеграције, са једне, и Хрватска, као саставни део континенталистичке интересне зоне, са друге стране, тако би биле подстакнуте на унапређење међусобних односа. Основа тог унапређења вероватно би се нашла у културној блискости и повезаности, ширењу економске сарадње и повећању трговинске размене, али и новим енергетским аранжманима и усмеравању једног крака, или целог „Јужног тока“ од Србије ка Хрватској. Унутар Србије и Хрватске, такође постоје моћни политички и привредни лобији који би ову иницијативу подржали. Чак би се, вероватно, нашао и незанемарљив број црквених великодостојника унутар СПЦ који би ову идеју одобрио. Ипак, треба напоменути да постоји и читав низ ограничавајућих фактора, који доводе у питање било какво унапређење српско-хрватскоих односа. Прво, то је проблем неповољног постављања континентализма према српском питању. Хрватска, као проводник континенталистичких циљева би користила своју позицију за задовољавање сопствених интереса. Опет, задовољавање хрватских интереса значи даље инсистирање на експанзионизму и пребацивању геополитичког тежишта дубоко у територију Србије. Друго, у делу о цивилизацијским факторим детаљно је посматрана улога хрватског фактора у ограничавању српских интереса у дугом историјском континуитету. Ово је и разлог због којег постоји велика сумња у то да српско-хрватски односи могу бити унапређени. Хрватска је неколико пута у историји послужила као инструмент против Србије и то се сасвим сигурно може поновити по већ виђеним сценаријима. Треће, ппокушај прављења српско-хрватског договора сигурно доводи до отварања босанског питања.
Покушај стабилизације српско-хрватских односа јесте и у интересу Русије, водеће земље евроазијске интеграције. Поготово уколико се у виду имају ставови већег броја утицајних теоретичара о стварању великог евроазијско-континенталистичког геополитичког савеза. Србија, као саставни део евроазијске интеграције, са једне, и Хрватска, као саставни део континенталистичке интересне зоне, са друге стране, тако би биле подстакнуте на унапређење међусобних односа. Основа тог унапређења вероватно би се нашла у културној блискости и повезаности, ширењу економске сарадње и повећању трговинске размене, али и новим енергетским аранжманима и усмеравању једног крака, или целог „Јужног тока“ од Србије ка Хрватској.
Само отварање босанског питања за Србију није проблем. Париско-дејтонски мировни споразум је, како то сарајевски политиколог Нерзук Ћурак наводи „родно место опстанка босанскохерцеговачке државе-али и родно место њеног могућег нестанка“. Према томе, босанско питање ће бити, пре или касније отворено, и поред противљења дела утицајних међународних фактора. Проблем за Србију је у томе што, уколико се босанско питање отвори у циљу прављења српско-хрватског договора, онда ће Србија у потпуности морати да се повуче са Косова и Метохије, или ће, у најбољем случају, моћи да одржи у свом саставу северни део Косова (у овом случају би се пре радило о размени-Бујановац и Прешево за север Косова). Овакав расплет би вероватно подржали и атлантистички центри моћи, који би преко албанског фактора наставили да контролишу ситуацију у унутрашњости Балканског полусотрва, које би било под евроазијско-континенталистичком контролом. У том случају, Србија губи на јужном фронту, а да није сасвим сигурна колико може добити на западном. У случај решавања судбине БиХ укључило би се много фактора са сукобљеним интересима, па би српска страна вероватно морала да пристане на низ неповољних компромиса. Између осталог, српска страна би била уцењена претњама са југа, па би своје ставове током тражења решења за босанско питање морала да мења и уравнотежује према туђим интересима.
Ово је и један од разлога због којих се покушај нормализације односа са албанским фактором намеће као приоритет. Сасвим сигурно, гледано из данашњег угла, могућност нормализације и чак унапређења српско-албанских односа изгледа као немогућа мисија. Све оно што се дешава на Косову и Метохији последњих деценија (може се ићи и даље у историју, али нема потребе, нека се поглед ограничи на период од 1974. године до данас) личи на оне „скакавце“ Борислава Пекића. Косовски Албанци покушавају да избришу све трагове српског постојања, чак су се намерачили и на српску културну баштину, покрштавајући је у „косовску“, или у ретким случајевима, у „византијску“. Поред свега, питање уједињења свих Албанаца у једну државу виси у ваздуху. Албанско питање је отворено, у доброј мери је захваљујући Западу и решено. Шта стоји на путу уједињења Албаније и тзв. Републике Косово у ХХI веку? Политичко противљење Запада и евентуални дипломатски притисци!? Претња некаквим економским санкцијама!? Ако је Запад већ признао тзв. Републику Косово, онда мора прихватити и одлуку косовских Албанаца да се уједине са Албанијом, зато што је у том случају ова одлука њихово суверено право. Оно што Запад може учинити, јесте покушај контролисања овог процеса, што ће Западу помоћи да одржи утицај међу Албанцима и да их донекле и даље усмерава, али то ни на који начин неће помоћи Србији. Закључак који се намеће сам по себи, јесте да Албанци немају неких већих интереса за нормализацијом односа са српском страном, јер у предстојећим деценијама могу добити много више из конфликта са српским фактором, него из договора са српским фактором. Ово је тачно само уколико се српска страна посматра као статични објекат геополитике. Уколико Србија ништа не предузима, нити зна шта су јој смернице стратешког позиционирања, више је него извесно каква је судбина чека. Међутим, уколико Србија предузме низ мера које ће утицати на отварање значајно шире геополитичке перспективе, све се из корена мења. Српска тежња да Србија буде део контактне зоне између Црног и Јадранског мора, чиме би се зона геополитичке контроле Србије фактички протезала од Јадранског мора до границе са Бугарском, и истовремено инсталирање балканске геополитичке вертикале између Атине и Београда, директно води ка „геополитичком опкољавању“ Албанаца са свих страна. У таквом развоју ситуације Србија би могла према албанској страни да реагује на три начина (реакције Србије пре свега су везане за Косово и Метохију), док би Албанци могли да реагују на два начина. Шта Србија може да уради?
Прво, могућа је војна интервенција и војно запоседање Косова и Метохије или делова Косова и Метохије. Друго, могуће је инсистирање на поновном отварању статусних преговора о Косову и Метохији. И треће, могуће је покушати направити договор са Албанцима о подели Косова и Метохије. Шта могу урадити Албанци? Прво, могуће је покретање оружаног конфликта како би се Албанији припојиле још неке области суседних држава, али и како би се дестабилизовале суседне земље. Скоро је извесно да би у овоме Албанце подржао део спољних фактора, сваки због својих интереса. Друго, могуће је да би сами Албанци иницирали разговор са српском страном. Међу самим Албанцима се често помиње народна мудрост-чији је мач, онога и вјера-па је за очекивати да би се у новој ситуацији, када би мач (колико-толико дугачак, али ипак „мач“) био у српским рукама, отворио простор и за ову опцију.
Посматрано из угла српске стране, готово сва решења би водила ка подели Косова и Метохије. Ово је и став који добија све више присталица у Србији, унутар политичке елите, и који ће, како време пролази, постајати све прихватљивији за јавно мњење (ови закључци се темеље на личном утиску аутора, али и на основу увида у поједина истраживања јавног мњења у Србији у последњих десет година). Зашто? Прво, у случају војне интервенције, уколико би ратни циљ био враћање Косова и Метохије под потпуну војну контролу, Србија би вероватно у војни сукоб ушла неколико пута надмоћнија и брзо и лако би напредовала на терену. Међутим, то и не значи да би се војни сукоб завршио брзо и лако. И поред почетних успеха, Србија би могла остати „заглављена“ на Косову и Метохији, што би је и војно и финансијски исцрпло. Ово би водило и ка неминовној промени ратног циља, па би се он трансформисао у успостављање војне контроле над деловима Косова и Метохије, што би у суштини значило-поделу. Друго, отварање нових статусних преговора ће ометати све оне земље које су признале једнострано проглашену независност косовских Албанаца. Готово је немогуће да се ствари промене у догледно време и да велике и утицајне земље признају своју грешку и опозову одлуку о признавању тзв. Републике Косово. Због тога, чак и да косовски Албанци пристану на овакав расплет, он је у политичкој пракси неизводљив. Опет, излаз за обе стране је у подели.
Ипак, иако ће о решавању српско-алабанског конфликта на Косову и Метохији у скоријој будућности све више бити говорено кроз призму поделе, у овој ствари треба бити врло опрезан. Данас се Србији нуди подела тако, да би Србија могла поново успоставити контролу над северним делом, али би заузврат морала признати тзв. Републику Косово и успоставити званичне односе са овом „државом“ у границама које би обухватале око 93% територије АП Косово и Метохија. По Србију је то лоше и велики је број разлога, већ споменутих, зашто би то био катастрофалан потез. Дакле, од поделе не треба бежати, о њој се може размишљати, али да би се о подели разговарало са Албанцима, неопходно је да Србија поправи свој укупни положај. Уколико би се предузео низ описаних мера, тада би се разговори о подели водили у сасвим другачијем амбијенту него што је то случај тренутно. Србија би била у сасвим другој позицији и, иако би морала да учини низ непријатних уступака албанској страни, то сасвим сигурно не би морали да буду болни уступци. На крају крајева, уколико се такве процене буду правиле, зарад поделе на Косову и Метохији која би ишла у прилог српске стране, Албанци могу да добију компензацију на неким другим странама. У њиховом фокусу није само Косово и Метохија. Зато је боље говорити о новом разграничавању, а не о подели.
Ово је и разлог због којег данас треба, што је могуће дубље „замрзавати косовско питање“ и не чинити било какве уступке албанској страни. Што се данас више уступака направи, то ће се сутра сузити маневарски простор за наступ Србије. Свако ново разграничавање би значило ликвидацију државолике творевине косовских Албанаца. Косово је, гледано из сваког угла, питање српског идентитета и наставак постојања некакве „државе Косово“ је потпуно неприхватљиво. Према томе, Србија би о новом разграничавању могла да се договара са Албанијом. Овај договор би могао прерасти и у шире савезништво, уколико би Албанија пристала да се заједно са Србијом прикључи евроазијској интеграцији. То би онда значило један потпуно нови оквир за функционисање Балкана и дугорочно би стабилизовало регион у целини. Албанци би из свега могли да извуку и огромну корист и крену путем бржег привредног развоја. Ипак, ова идеја се данас чини тешко остварљивом, мада је не би требало искључивати и Албанији би нешто овако требало понудити.
Оно што је за Србију важно, јесте да се у оваквом развоју ситуације отварање босанског питања одвија на потпуно другачији начин. Пре свих, савезници из евроазијске интеграције би имали интерес да подрже обједињавање просторâ које насељава српско становништво и стварање противтеже великој албанској држави. Међутим, подршку би за ово Србија добила и са других страна. Заокруживање једног националног корпуса на Балкану отвара и захтеве других, па би српска тежња за присаједињењем Републике Српске била део решења, а не део проблема. Такође, овакав расплет једноставно „гура у наручје“ Србије и Црну Гору и (БЈР) Македонију и чврсто их везује за Београд у политичком, економском и културном смислу.
У оваквом развоју ситуације Црна Гора не би имала друго решење него да се прикључи Србији, што би сасвим сигурно био и став огромне већине становника Црне Горе. Укљештена између оснажене Хрватске на западу и амбициозне Албаније на истоку, Црна Гора би имала само два пријатеља-Србију и Јадранско море.
Једино отворено питање у оваквом расплету остала би Босна, односно тачније, муслимански део Босне (под муслиманском контролом би остао само један мали део северозапада Херцеговине, око града Коњица, па је исправније овај територијални остатак под муслиманском контролом називати муслиманским делом Босне). Очекивано би било да се Србији прикључи Република Српска, а да Хрватска припоји југозападне делове централне Босне и западне Херцеговине које већински насељава хрватско становништво, као и делове Босанске и Цазинске Крајине који за Хрватску имају огроман геостратегијски значај (докле год не контролише ове делове Босне-Хрватска је лако рањива држава). У том случају, под муслиманском контролом би остало 26-28% садашње територије БиХ, што износи око 14.000 км2. На том подручју би живело око 1,5 милиона становника (густина насељености 110-115 становника/км2), без неких значајнијих природних ресурса, приступа мору или значајнијим речним транспортним коридорима, са катастрофалним геополитичким положајем. Због конфигурације терена (брдско-планинска подручја), слабе саобраћајне инфраструктуре и релативно велике густине насељености етнички хомогеног становништва (које је више пута у историји показало и велику борбену мотивисаност и ратну храброст), такву Босну би било немогуће освојити. Међутим, такву Босну би било лако изоловати у сваком погледу. Србија и Хрватска би могле да узму од БиХ наведене делове, али би за њих и даље остао да постоји проблем муслиманског дела Босне.
Са друге стране, муслимански део Босне би могао да се очува као држава, али поставља се питање са каквом перспективом. Муслиманска Босна је политички зависна и економски неодржива земља, систем са огромним друштвеним сукобљеностима и социјалним напетостима. Такав амбијент је добар само за развој екстремизма и верског фундаментализма. Ово може бити и контраргумент сваком помињању будуће поделе БиХ. Ипак, развој екстремизма и верског фундаментализма се у већој или мањој мери може у БиХ свакако очекивати, каква год да је судбина БиХ. Степен фрустрираности босанских муслимана је огроман, а он делимично има извориште и у контрадикторности коју су муслимани-Бошњаци сами себи наметнули. Они би, наиме, желели да БиХ буде јединствена, унитарна држава, под њиховом доминацијом, а при томе се они сами чврсто ослањају на ислам. Како би Срби и Хрвати могли тако нешто да прихвате? Одговор је једноставан-никако. Ако су желели да сачувају БиХ као јединствену и унитарну државу, босански муслимани су требали да истрају на концепту такозване „грађанске Босне“, а не „исламске Босне“ (постојале су политичке снаге, велике у сваком погледу, међу босанским муслиманима које су заговарале концепцију „грађанске БиХ“, али је политичко-интелектуална елита у Сарајеву дала предност Алији Изетбеговићу, због чега је у једном тренутку морао да се повуче Фикрет Абдић). Потпуним везивањем за ислам, муслимани-Бошњаци су утрли пут распаду БиХ.
У сваком случају, тражење одрживог оквира за муслиманску Босну неће бити лак посао, у то би се морали укључити и многобројни међународни фактори. Проблем донекле може представљати и реакција исламских држава на поделу БиХ. У јавности већине муслиманских земаља БиХ, у границама у којима постоји, се антиципира као „муслиманска држава“. У неким земљама ово се намерно чини. Свака подела БиХ могла би да буде схваћена као „отимање“ муслиманске територије у корист две суседне, хришћанске државе. Иако ово једноставно није тачно и нема пуно везе са истином, то може бити врло непријатно, и по Србији и по Хрватску. Због овога је битно да се у решавање босанског питања укључе и разни међународни фактори. Србији је пре свега у интересу да у цео процес буде укључена Русија, која има одличне билатералне односе са читавим низом муслиманских држава. Потребно је објаснити да подела БиХ није уперена против муслимана. Нова геополитичка композиција на Балкану би, у крајњој линији, омогућила и велико јачање исламског утицаја преко ојачале Албаније. Оно што муслимани-Бошњаци контролишу и на шта су пристали Париско-дејтонским мировним споразумом, то ће и задржати (могуће је да буде и нових промена границе, како би се задовољили поједини геостратегијски интереси све три стране, али вероватно у занемарљивом проценту у односу на укупну дужину међуентитетске и међукантонске границе), њихова права нико ничим неће угрожавати. Српска би само инсистирала на свим правима које јој овај споразум гарантује, а што би довело до фактичког спајања са Србијом. Уколико после тога боасански муслимани желе желе да наставе да живе у свом делу државе који би прогласили независним и назвали Босном-то им треба и омогућити. Уколико желе да се прикључе некој од суседних држава-то им треба омогућити.
Оваквим расплетом, сви би помало били и задовољни и незадовољни, али би на Балкану била успостављена равнотежа силе и страха. Што је најбитније, ова равнотежа би била дугорочно одржива. Она се не би само огледала на унутрашњем-балканском плану, већ и у односу великих и регионалних сила према Балканском полуострву. Преко јаке Хрватске Немачка би била знатно присутнија у овом делу Европе и обезбедила би себи луке на Јадранском мору. Турска би користила Албанију као кључног савезника на Балкану, а могла би да се ослања и на босанске муслимане без обзира каква формална позиција Босне била. Русија би се наравно стратешки базирала у Србији и у оваквим околностима имала би велики интерес да подржи сваки облик српско-бугарског приближавања, док би САД задржале контролу над кључни тачкама Балкана-у Румунији, Грчкој и пре свега-Македонији. Због посебног односа који имају атлантизам и неоосманизам, утицај САД остао би значајан и у Албанији, па би контрола Јадранског мора преко Отрантских врата била потпуна. Треба бити свестан да би се јавило много проблема приликом разграничења и утврђивања коначних граничних линија, то би вероватно довело и до серије несугласица, можда чак и оружаних сукоба нижег интензитета, али то нису проблеми који не би могли да се превазиђу, уколико би се постигао начелан (гео)политички договор да се оваквом начину резвезивања балканског чвора приступи, или уколико се преко низа догађаја дође до оваквог расплета. У сваком случају, за Србију би ово значило значајно порављање тренутног положаја и утврдило је као једну од најзначајнијих земаља Балкана, а свакако као кључног репрезента евроазијства у југоисточној Европи.
Коначним, поновним повезивањем са Црном Гором и Републиком Српском у једну државу, Србија би се простирала на око 120.000 км2 и имала око 9,5 милиона становника, и била би средњеевропска, подунавска, панонска, балканска, јадранска и медитеранска земља. Геополитички положај би био значајно повољнији, а оваква земља би имала и већи потенцијал за динамичан економски развој. Ово је и циљ према којем се Србија мора управљати. Право српског народа да живи у једној држави је природно. Како говорити стално о различитим облицима континенталних интеграција, а спречавати најприродније и најлогичније интеграције-међу припадницима једног народа! Зашто би Србији било битније да се пре и чвршће повезује са Естонцима и Португалцима, него са Србима из Републике Српске и Црне Горе. С обзиром на сва дешавања у првој деценији ХХI века Србија има и свако право да отвори ово питање. Да ли ће до реализације доћи, то зависи од пуно фактора, али овај процес је неопходнуто покренути. Због још једне ствари ово је такође неопходно: стварање велике албанске државе је у поодмаклој фази и најбољи начин да се томе направи противтежа јесте да се српске земље између себе све чвршће повезују. У том контексту треба и предузимати читав низ описаних мера и конкретних активности на унутрашњем и спољном плану у времену које следи.
Наравно, да би се размишљало о било каквом геополитичком заокруживању, спољнополитичким доктринама и различитим стратегијама, неопходно је најпре средити унутрашњи систем у Србији. Србија је у последње две деценије значајно осиромашила, остала је са скромним војним снагама, релативно слабим јавним системом и великим демографским падом. Стварање новог економског система води преко ослањања на сопствене ресурсе и државно инвестирање у капиталне пројекте (област енергетике, пољопривреде, инфраструктуре, прерађивачке индустрије, развој науке), а затим и на ослањање малих и средњих предузећа на велике индустријске системе у државном или мешовитом власништву. До технолошке модернизације може доћи само стварањем нових стратешких партнерстава, путем којих би Србија из четврте категорије, прешла у трећу категорију економски способних и технолошки опремљених држава. Током ХХI века, упозорава, данас већ легендарни Пјер Мари Галоа (некадашњи саветник Шарла де Гола), кључно ће бити научно умеће-развој нуклеарних технологија, слања нуклеарних отпадака у свемир, развој програма производње водоника из морске воде, који би се потом користио као гориво, десалинизација морске воде и њено коришћење за наводњавање... При томе, у случају малих држава (не само малих држава, али је у малим државама овај процес највидљивији) показало се да идеја о ширењу демократије и просвете ка широким народним масама постепено води ка одређеном умном медиокритету. Заједница се обавезно прилагођава најнижим способностима, па за разлику од најразвијених држава где се све више улаже у науку, развој и инвестиције, у малим и зависним системима долази до обрнутог процеса-просветни систем се деградира што за последицу има све веће заостајање за развијеним светом. Дакле, док ће велике и развијене државе размишљати о развоју нуклеарних технологија и десалинизацији морске воде, мале и сиромашне земље ће полако престајати да производе и оно што производе данас. Због тога, мале земље морају да размишљају о прикључивању већим системима, државама, савезима... Место Србије је у прикључивању једном од полова у којем ће имати тачно одређену, конкретну улогу. У том смеру треба онда прилагођавати и школски систем, научна истраживања и инвестициону политику.
Hајвећи проблем Србије представља драматичан демографски пад и смањивање броја становника. Уколико нема становништва, илузорно је правити било какве геополитичке пројекције и планове. Сличан процес је видљив међу свим европским народима. Демографски пад је мањи или већи, али је изражен, као и старење становништва и сужавање репродуктивне базе. Због тога се може и закључити да демографски пад има тек мало везе са економским условима и социјалним системом.
Земља са сређеним економским системом и (некаквом) технолошком опремљеношћу, способна је да повећа за око 50% бруто друштвени производ у односу на податке са почетка друге деценије ХХI века. У том случају, уз годишње издвајање 1,5-1,8% БДП за војне намене, могуће је модернизовати систем одбране за свега једну деценију. Уз ово, неопходно је и потпуно реконструисати систем јавне управе у Србији. Србија је по много чему остала „заробљена“ у 1974. години што је недопустиво. Потребан је нов систем локалне самоуправе, са већим бројем мањих општина. Затим, нов облик децентрализације и стварање државних округа према новим правилима и у новим границама. Поред система децентрализације, паралелно се мора спроводити и већ поменуто пресељење институција.
На крају, највећи проблем Србије представља драматичан демографски пад и смањивање броја становника. Уколико нема становништва, илузорно је правити било какве геополитичке пројекције и планове. Сличан процес је видљив међу свим европским народима. Демографски пад је мањи или већи, али је изражен, као и старење становништва и сужавање репродуктивне базе. Због тога се може и закључити да демографски пад има тек мало везе са економским условима и социјалним системом. Брига о себи и индивидуализам савременог човека, истиснули су бригу о заједници и породици, услед чега је дошло до свих побројаних ствари. А паралелно и последично, текао је и процес дехристијанизације европских народа. У Србији се то такође десило. Духовна пустош која је била приметна још у периоду комунизма, наставила се и под притиском либерализма. У јачању индивидуализма и вођењу само бриге о себи, као друштвено прихватљивог обрасца, треба тражити и главни узрок демографског пада. Враћање вери и православној саборности поставља се као једино решење овог проблема.
Враћање вери заправо се поставља и као један од предуслова за јачање геополитичког положаја земље. Фјодор Михајлович Достојевски је у „Браћи Карамазовима“ писао како се „не рађа вера услед чуда, него чудо услед вере. Кад реалист једном поверује, он баш услед свог реализма мора допустити и чудо“. Када остану без вере, православне нације остаће и без „чуда“, односно без својих идеала, идеја, тежњи и виших циљева према којима треба ићи. А то су све ствари које сачињавају реалну политику. Реална политика није живот без идеја, тежњи и виших циљева, који се своди на укалупљену свакодневницу чији ће се калуп свакако правити негде другде, на месту, одакле се и увози индивидулаизам и конструише нови друштвени поредак. То је наметнута политика, а циљ сваке наметнуте политике је везан за остваривање туђих снова, тежњи и виших циљева. Прихватање наметнутог система вредности прихватање је и наметнуте политике, због чега се губи сопствени систем и узрокује неспособност дефинисања сопствене политике. Да би дефинисали своју политику, Срби најпре морају да поверују. После тога све ће бити много лакше и до поправљања укупног положаја Србије доћи ће врло брзо.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
(чланак представља исечак из закључних разматрања рада „Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку ХХI века“, који ће бити објављен у издању београдског Службеног гласника)