Шта да радимо када Хашима Тачија не занима Вимблдон. За њега смо остали Србија Слободана Милошевића, иако смо за цео остали свет постали Србија Новака Ђоковића.
Шта да радимо када Хашима Тачија не занима Вимблдон. За њега смо остали Србија Слободана Милошевића, иако смо за цео остали свет постали Србија Новака Ђоковића. Зато и Тачи на Србе са севера Косова није гледао као на Нолетове саплеменике и пасиониране љубитеље тениса, већ као на деструктивни елемент са којим се треба разрачунати.
Да несрећа никада не иде сама, указало нам се и овај пут. У лику Њ.Е. Кристофера Дела, амбасадора САД у Приштини. Он много симпатише Тачија, и уопште га Ноле не занима. Ваљда је навијач Федерера? Зато је и он Србе са севера означио као деструктиван елеменат. Шта да радимо када тако функционише америчка дипломатија, у којој иначе све може да се излобира! Нама увек допадну најгори. Вокер, Холбрук, сада овај Дел. Штета! Да је само нама у Приштини неки амерички амбасадор који воли Ђоковића, где би нам крај био!?
Овако би отприлике изгледао карикатурални приказ дубоких анализа режимских аналитичара и новинара водећих српских медија и њиховог извештавања претходних месеци.
Колективно заглупљивање и исијавање неодговорности до крајњих граница, значајно су утицали да чак и велики број политички ангажованих људи дочека потпуно неспремно и са нескривеним изненађењем последња дешавања на Косову.
Мада се ништа изненађујуће није десило. Прегладавањем чланака једног броја српских аутора на неколико домаћих и иностраних интернет портала у последње две године, чак се може видети да је овакав развој ситуације био потпуно предвидљив. Зато се сада може и поставити питање: на основу чега се доносе одлуке у Србији? Веселих анализа о утицају Нолетове победе на Вимблдону на Хашима Тачија или сагледавања реалног стања ствари?
Шта је Хашим Тачи могао да уради, осим да покуша силом да заузме север Косова?
Са чим ће Хашим Тачи на следеће изборе? Оптужен као организатор трговине људским органима, на челу политичке организације чије припаднике и спонзоре ЕУЛЕКС приводи и испитује као осумњичене за ратне злочине или корупцију, без икаквог успеха у вођењу економске политике, суочен са скорим банкротом, он нема други излаз него да крене у кампању освајања српског Северног Косова.
Са чим ће Хашим Тачи на следеће изборе? Оптужен као организатор трговине људским органима, на челу политичке организације чије припаднике и спонзоре ЕУЛЕКС приводи и испитује као осумњичене за ратне злочине или корупцију, без икаквог успеха у вођењу економске политике, суочен са скорим банкротом, он нема други излаз него да крене у кампању освајања српског Северног Косова.
Комбинацијом употребе силе у успостављању приштинских институција и застрашивања српског становништва он ће се поново наметнути као кључни политичар у Приштини који може добити још један мандат од 4 године власти. Велики је број и оних који га сада наговарају да то учини и због историјских разлога. Ако окупира Северно Косово, остаће записан у историји као албански херој који је успоставио пун косовски суверенитет, ма шта то значило. У томе ће, као битан и дискретан амерички играч вероватно добити и безрезервну подршку Вашингтона. Тачи даљој радикализацији стања на северу нема алтернативу!
Самопроглашена држава косовских Албанаца данас је у катастрофалној ситуацији. На челу те „државе“ је Атифете Јахјага, за коју нико поуздано не зна одакле се појавила. Дипломате које службују у Приштини говоре како, када је амбасадор САД рекао четворици партијских шефова политичких партија са Косова ко је амерички фаворит за председника, нико од њих није имао појма о коме се ради. Зато су морали да позову министра унутрашњих послова Бајрама Реџепија, где је Јахјага била виши полицајски дужносник, да се мало распитају о особи за коју треба да гласају, на шта је овај, не знајући о чему се ради најпре питао да ли треба да је смени.
Самопроглашена држава косовских Албанаца данас је у катастрофалној ситуацији. На челу те „државе“ је Атифете Јахјага, за коју нико поуздано не зна одакле се појавила. Дипломате које службују у Приштини говоре како, када је амбасадор САД рекао четворици партијских шефова политичких партија са Косова ко је амерички фаворит за председника, нико од њих није имао појма о коме се ради. Зато су морали да позову министра унутрашњих послова Бајрама Реџепија, где је Јахјага била виши полицајски дужносник, да се мало распитају о особи за коју треба да гласају, на шта је овај, не знајући о чему се ради најпре питао да ли треба да је смени.
Председник косовске владе је човек окарактерисан као један од организатора трговине људским органима, једног од најмонструознијих ратних злочина на простору бивше СФРЈ. У опозицији седи један, који се и даље бори са оптужбама Хашког трибунала за ратне злочине, и други који је потпуно политички легитимизовао идеју Велике Албаније и који се много не обазире на жеље и политику међународних представника.
Бруто друштвени производ по глави становника је упоредив са пацифичким острвским државама, пензије су 60-ак долара месечно, а незапосленост тренутно вероватно прелази 50%. Буџет се пуни 1/3 из међународних донација, 1/3 од прања новца од шверца наркотика и 1/3 из неких одрживих и нормалних извора. Одрживи и нормални извори су у великој мери везани за приливе од албанске дијаспоре. Због великог пада долара (преко 1/3 донација долази у доларима), кризе у евро-зони, смањеног прилива новца од дијаспоре, групације која је такође тешко погођена економском кризом, и једностране одлуке о повећавању плата запослених у јавном сектору, прва упозорења да пренапрегнути косовски буџет може једноставно пући, могла су се чути још пре 2 месеца. Економски ентитет Косово ће банкротирати у наредних пола године, уколико у помоћ не прискочи неки нови донатор.
На Косову не постоје било какве претпоставке за одрживи развој и стабилизацију политичких прилика.
За младе људе на Косову, једини сигуран посао је прикључивање неком од криминалних гангова који се баве шверцом хероина (према проценама српских безбедносних служби доста се шверцује и марихуана, али то за албанску мафију више није приоритет, а све је већи уплив и у послове везане за кокаин, где је профит већи). Као и у случају Авганистана, програм одрживог развоја не постоји ни на Косову, и Запад је временом почео да толерише паралелне криминогене структуре које људима обезбеђују некакву зараду. Привидан мир ће на Косову трајати све док НАТО и ЕУ буду толерисали ове активности. Докле ће то трајати, не може се предвидети, али се може констатовати да активности косовских Албанаца широм Европе све више представљају сметњу и да ће НАТО и ЕУ у једном тренутку морати да реагују. Косовски Албанци у потпуности контролишу дистрибуцију и продају хероина на тржиштима Норвешке, Шведске, Данске, Финске, Пољске, Чешке, Словачке и Мађарске. Према једном извештају мађарске обавештајне службе (НБХ-Nemzetbiztonsági Hivatal) из 2006, албанска мафија је већ средином прошле деценије контролисала преко 80% нарко-тржишта у Будимпешти, што другачије речено, значи да су имали монопол. На другом месту су у Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Италији, Белгији и Холандији. Нешто слабије им иде гранање посла у Француској и Великој Британији, тамо је и конкуренција оштрија, али не треба сумњати у њихове способности.
За младе људе на Косову, једини сигуран посао је прикључивање неком од криминалних гангова који се баве шверцом хероина (према проценама српских безбедносних служби доста се шверцује и марихуана, али то за албанску мафију више није приоритет, а све је већи уплив и у послове везане за кокаин, где је профит већи). Као и у случају Авганистана, програм одрживог развоја не постоји ни на Косову, и Запад је временом почео да толерише паралелне криминогене структуре које људима обезбеђују некакву зараду.
Када нарко-активности постану превелико оптерећење, реакција НАТО и ЕУ вероватно се неће пуно разликовати од покушаја младотурака да заведу ред међу косовским Албанцима почетком ХХ века, што ће стање само учинити горим него што јесте. Неред који је направљен на Косову у последњој деценији оставља страшне последице. Ситуација на Косову данас понајвише подсећа на стање крајем ХIХ и почетком ХХ века. Колективне фрустрације су огромне, напетост се осећа на сваком кораку, бесперспективност никада није била већа. Делимично се као издувни вентил користи усмеравање нарастајућег незадовољства према Србима и Србији. Међутим, ни то не може бити примењивано вечито.
Београд и Приштина имају читав низ тема о којима морају разговарати, јер је то у обостраном интересу. До озбиљнијег дијалога, ипак, неће скоро доћи. Преговори подразумевају и обостране уступке, a позиција Београда је лоша. Албанци имају изреку: ku është shpata, është feja; где је мач, тамо је и вера. Србија нема политичку, дипломатску нити војну снагу којом може уверити Албанце да се са Београдом мора преговарати и да се у том смислу морају чинити и уступци. И потенцијале које има, Србија користи ограничено, или уопште не користи! Истовремено, косовски Албанци су схватили да је мач у рукама САД, па се чврсто и по сваку цену држе Вашингтона, којем није у интересу било каква рехабилитација Србије. Преговори, гледано из угла Приштине, зато нису решење. Решење је брзо признање једнострано проглашене независности Косова од стране Београда. Таква одлука доноси петогодишњи мир и покој. Шта ће после тога бити, никога не интересује?
У крајњој линији, западни центри моћи планирају да до крајње мере екплоатишу питање европских интеграција. Када је успевало до сада, може и убудуће. У друштву где се шири мишљење да ће победа Новака Ђоковића на Вимблдону променити западну слику о Србији, шансе за успех су извесне. Без обзира што не постоје реални показатељи да би нам даље тврдоглаво инсистирање на европским интеграцијама помогло чак и да нема отворених политичких питања. На песимизам упозоравају и бројни догађаји из историје и паралеле које се могу повући са данашњим временом.
Француски конзул у Скадру, Ијасент Икар, остао је запамћен као нарочито ревносан на послу затирања српских знакова на простору Северне Албаније и Метохије. Чак му је 1854. године пошло за руком да наговори турске власти да прекрече цркву Богородице Љевишке тако, да се не виде никакви натписи на српском језику. У јулу 2011, Француска ће жестоко лобирати на 35-том заседању Комитета за светску баштину УНЕСКО-а, да црква Богордице Љевишке буде уписана као косовска културна баштина.
Француски конзул у Скадру, Ијасент Икар, остао је запамћен као нарочито ревносан на послу затирања српских знакова на простору Северне Албаније и Метохије. Чак му је 1854. године пошло за руком да наговори турске власти да прекрече цркву Богородице Љевишке тако, да се не виде никакви натписи на српском језику. У јулу 2011, Француска ће жестоко лобирати на 35-том заседању Комитета за светску баштину УНЕСКО-а, да црква Богордице Љевишке буде уписана као косовска културна баштина.
Када се Аустроугарска повукла из Босне и Херцеговине 1918. године, оставила је иза себе друштво са 88% неписмених. Не треба ни описивати како је у таквом друштву изгледао привредни, политички, културни, научно-образовни систем. Да ли ико гаји илузију да ће резултат бити другачији једног дана, када се из Сарајева повуче ОХР? Према подацима званичних ЕУ-институција све балканске државе спадају у последњу, четврту групу технолошки опремљених и научно развијених земаља на континенту, све више храмајући за осталим деловима Европе (према подацима коришћеним из Summary Inovation Index). Испада да, што више напредујемо у бирократском процесу европских интеграција, то све више назадујемо на технолошком и научно-образовном плану.
После пада Слободана Милошевића, 2000. године у Србији се појавила жеља за прикључењем ЕУ и нада да се то може догодити у разумном року. Прво, Србија није ни могла на неку другу страну. Извесна алтернатива није се назирала, а све државе у окружењу већ су биле у некој од фаза придруживања ЕУ. Земља која је тек била изашла из санкција, зазирала је од било какве изолације. Друго, ЕУ је изгледала као успешна интеграција и изазовно друштво. Треће, европске интеграције су постале хетерогене-у ЕУ су примљене и источноевропске државе које су економски стајале слично као Србија. И четврто, чинило се да је наднационални оквир пожељан модел за решавање нагомиланих међунационалних проблема на Балкану. Међутим, данашње стање у свету није једнако стању од пре једне деценије. Нити је данашња ЕУ оно што је била 2000.
Зато се као разлози због којих Србија није ушла у ЕУ, данас често наводе три ствари.
Прво, да је ЕУ у претходиних 15 година од успешног трговачког савеза постала геополитичка целина са магловитим циљевима и често, међусобно сукобљеним интересима водећих чланица. Око пријема Србије не постоји консензус међу кључним државама чланицама, а ни ЕУ као целина није баш сигурна зашто су јој биле потребне и Бугарска и Румунија.
Друго, баш у тренутку када је Србија убрзавала своје европске интеграције, започињала је и економска криза, која се последњих две године шири брзином епидемије.
И треће, све је актуелније питање: докле су границе-Westliche Hochkultur-западне цивилизације и културног обрасца? Какво је место и улога православног хришћанства у новом геополитичком заокруживању Европе? Све ове дилеме имале су свој утицај на успоравање и на крају, суштински, потпуно заустављање европских интеграција Србије. Међутим, кључно за цео процес је нешто друго.
Зато се као разлози због којих Србија није ушла у ЕУ, данас често наводе три ствари.
Прво, да је ЕУ у претходиних 15 година од успешног трговачког савеза постала геополитичка целина са магловитим циљевима и често, међусобно сукобљеним интересима водећих чланица. Око пријема Србије не постоји консензус међу кључним државама чланицама, а ни ЕУ као целина није баш сигурна зашто су јој биле потребне и Бугарска и Румунија.
Друго, баш у тренутку када је Србија убрзавала своје европске интеграције, започињала је и економска криза, која се последњих две године шири брзином епидемије.
И треће, све је актуелније питање: докле су границе-Westliche Hochkultur-западне цивилизације и културног обрасца? Какво је место и улога православног хришћанства у новом геополитичком заокруживању Европе? Све ове дилеме имале су свој утицај на успоравање и на крају, суштински, потпуно заустављање европских интеграција Србије. Међутим, кључно за цео процес је нешто друго.
Вили Вимер (Willy Wimmer), бивши поптредседник Парламентарне скупштине ОЕБС и дугогодишњи посланик немачке ЦДУ у Бундестагу, присуствовао је затвореном скупу у Братислави, у организацији америчког министартва спољних послова у пролеће 2000. године. О закључцима је информисао немачког канцелара Герхарда Шредера, а затим и немачку јавност интервјуом за „Лист за немачку и међународну политику“ (Blätter für deutsche und internationale Politik) у лето 2001. Своди се на то, да је генерал Ајзенхауер (Dwight Eisenhower) пропустио да 1945. стационира копнене снаге на Балкану као геополитичком чворишту и тако нешто САД не смеју да понове у будућности. У том смислу очекују подршку европских земаља, а за оне, попут Србије, на чију подршку дугорочно не рачунају, биће ускраћени приступи могућностима за брз и одржив развој и тиха изолација.
У књизи Хенрија Кисинџера „Дипломатија“, на једној мапи која представља југоисточну Европу пред Први светски рат, испод натписа Србија дописано је-руски савезник. Ни на једној другој мапи, ни у једном другом случају ништа слично није дописано. Чак ни на мапи која објашњава врло сложена савезништва после Тридесетогодишњег рата (1618-1648). Србија је постала опасна за британске геополитичке интересе још 1813, после руско-персијског договора о расподели утицаја на Каспију и Средњој Азији. Дубоко руско напредовање смером на југоисток покушавали су Британци, уплашени за своје поседе у Индији, да успоре отварањем новог меког трбуха Русије у југоисточној Европи. Зато им је Отоманска империја играла велику улогу, свој интерес нашле су у свему и Француска и Аустроугарска, а у тој рачуници немирни Срби били су само реметилачки фактор. Британски став у потпуности су преузеле САД почетком 1990-их.
У књизи Хенрија Кисинџера „Дипломатија“, на једној мапи која представља југоисточну Европу пред Први светски рат, испод натписа Србија дописано је-руски савезник. Ни на једној другој мапи, ни у једном другом случају ништа слично није дописано.
Актуелна ситуација на Балкану је резултат тога. За западне земље Србија је пре свега била објекат геополитике. Зато се, гледано из данашње перспективе, може констатовати да Србија никада није ни интересовала ЕУ као субјекат међународних односа, већ искључиво као објекат.
Званични Београд може попустити под још једним притиском, који ће извршити канцеларка Меркел током предстојеће посете. Може и покушати да оправда још једно понижавање некаквим вишим циљевима. Али, пристанак на то суштински неће донети било какво побољшање укупном положају Србије. Насупрот томе, може му само наштетити. Једини излаз за Србију јесте оштар заокрет у геополитичком позиционирању и спољнополитичком наступу. Импулс за тако нешто мора доћи од српске опозиције. Која ће почети са ширим окупљањем. Не око питања прављења предизборне коалиције или јединствене листе, већ око принципа на којима се мора водити спољна политика. Србија се мора везивати за савезнике, без тога је немогуће имати предвидљиву будућност. Мора знати и како да се постави према непријатељима, без тога је немогуће било шта планирати. Неопходно је и определити се према дешавањима у свету и променама које се брзо одигравају. Без обзира како би се ствари развијале, то ипак зависи од пуно фактора, одговорност опозиције је да ову тему покрене и да се отвори питање усаглашавања кључних тачака и изврши притисак на уплашену и збуњену власт. Иначе, може се врло брзо испоставити да је касно за све. И за збуњену, уплашену, а истовремено самозадовољну власт, и за анемичну, неорганизовану, а истовремено нарастујућу опозицију. Штета која може бити направљена у месецима пред нама, биће поправљива, али у дугом року и уз велика будућа одрицања долазећих генерација.
(у тексту коришћени делови из интервјуа аутора датог за Balkanalysis.com)
ДУШАН ПРОРОКОВИЋ ЈЕ ИСТРАЖИВАЧ ЦЕНТРА ЗА СТРАТЕШКЕ АЛТЕРНАТИВЕ
