Питање је: могу ли САД очувати глобално лидерство? Глобална америчка доминација је озбиљно угрожена. Већи број фактора указује да смо сведоци стварања мултиполарног света. У новој мултиполарној структури САД би задржале водеће место. Биле би појединачно, војно и економски најјача сила. Али, резултат текућих процеса у медјународној политици на крају би довео до тога да будуће америчко „ново глобално лидерство“ неће значити и „глобалну доминацију“. У различитим деловима света се појављују (макро)регионални геополитички играчи, који зарад остваривања сопствених, истискују америчке интересе. „Ново глобално лидерство“ би зато значило, да би САД у већој или мањој мери остале присутне у свим деловима света и да би свуда „до одређене мере“ могле да бране своје интересе. У односу на данашњи положај, а поготово на позицију САД у међународним односима током другог мандата Била Клинтона и првог мандата Џорџа Буша млађег, значило би то значајну ерозију.
Душан Пророков
Три су значајна „унутрашња проблема“ са којима се у међународној политици срећу САД. Прво, то је незаустављиви процес опадања америчке економске моћи у глобалним размерама. Док је непосредно после Другог светског рата америчка привреда чинила готово половину светске економије, данас је то-четвртина. Текућа велика економска криза само додатно нарушава позицију САД. Друго, слика САД се у свету за последње две деценије променила. Нема више оне заводљивости „америчких вредности“ које су изазивале чежњу у различитим деловима света. Како наводи Збигњев Бжежински, глобализација је донела и глобално буђење које је изразито антиамеричко. После афера које је сервирао „Викиликс“ и података које је открио Едвард Сноуден даље коришћење парола о борби за демократију, реформе и људска права је изгубило на веродостојности. Због тога ће за САД бити све теже да употребљавају средства „меке моћи“. Треће, то је опадање војне доминације. Војни буџет САД за наредних десет година ће бити значајно смањен, а смањују се и издаци за одбрану америчких савезника у свету. Истовремено, издаци за војне потребе америчких ривала се константно повећавају. Ипак, важно је подвући да је слабљење САД у овом сегменту најмање видљиво, те да САД и даље троше на одбрану колико и све остале земље на свету-заједно. Упркос свему, војна сила остаје реално средство спровођења спољнополитичких циљева на које са САД могу ослонити.
Да би САД одржале глобалну доминацију, неопходно је да у наредној деценији дође до економске консолидације, одржавања технолошке супремације и усавршавања постојећих (или развоја нових) врста оружја. То захтева промену текућих трендова. А ову промену је немогуће направити уколико се не зауставе ривали у различитим деловима света. Све већа спољнополитичка агресивност и храбрији наступи нових (макро)регионалних сила представљају „спољни проблем“ САД. Зато је битка коју ће САД водити наредних деценија пре свега геополитичка!
Шта су најзначајнији „спољни проблеми“ за САД: 1) континуално економско јачање Кине (економско јачање је узроковало и све већа издвајања за војне намене) и њено геоекономско позиционирање у источној Африци, југоисточној Азији, источном делу средњоазијског ареала и делимично на Блиском истоку; институционално-економска консолидација и војно јачање Русије (укључујући модернизацију свих врста наоружања и средстава); жеља вишедеценијских партнера-водећих западноевропских земаља и Јапана да играју све самосталније и супротно интересима САД по одређеним питањима; борба за лидерство у тзв. Муслиманском свету; смањивање технолошког заостатка регионалних сила у односу на САД; јачање антиамериканизма у различлитим деловима света, пре свега међу муслиманима.
Шта су најзначајнији „спољни проблеми“ за САД: 1) континуално економско јачање Кине (економско јачање је узроковало и све већа издвајања за војне намене) и њено геоекономско позиционирање у источној Африци, југоисточној Азији, источном делу средњоазијског ареала и делимично на Блиском истоку; институционално-економска консолидација и војно јачање Русије (укључујући модернизацију свих врста наоружања и средстава); жеља вишедеценијских партнера-водећих западноевропских земаља и Јапана да играју све самосталније и супротно интересима САД по одредјеним питањима; борба за лидерство у тзв. Муслиманском свету; смањивање технолошког заостатка регионалних сила у односу на САД; јачање антиамериканизма у различлитим деловима света, пре свега међу муслиманима.
Отуда се као приоритети САД намећу: обуздавање Кине; исцрпљивање Русије; контролисање ЕУ и Јапана; усмеравање ислама. Успешно решавање поменутих „спољних проблема“ представљало би и „пола пута“ у решавању „унутрашњих проблема“. Између дефинисаних приоритета постоји велика међузависност. Исцрпљивање Русије може отворити простор за усмеравање Кине ка руским далекоисточним територијама и западноевропским чланицама НАТО ка руској интересној сфери у источном делу Евроазије; са једне стране, слабљење руске позиције одговара за САД, док са друге стране претерано јача позицију Кине и ЕУ што није у америчком интересу; нагло слабљење Кине би побудило геополитички експанзионизам у Јапану услед чега би Јапан све више постајао амерички ривал у Пацифику; усмеравање ислама може произвести велики међуцивилизацијски сукоб који ће допринети обуздавању Кине, исцрпљивању Русије и контролисању ЕУ, али се може претворити и у велики унутарцивилизацијски сукоб који ће ствари на Блиском истоку још више закомпликовати... Због тога је тешко одредити редослед реализације приоритета. Такође, тешко је и предвидети како ће се ствари развијати када се једном покрену. Никада се све не одвија како је планирано. На некима од њих би се могло радити истовремено, а сви заједно би морали бити добро координисани у дугом временском периоду. Како би се поменути приоритети реализовали?
Под обуздавањем Кине подразумева се обарање њеног текућег (тродеценијског) привредног раста и успешна контрола будућих економских кретања. За обуздавање ширења геоекономског утицаја Кине се војни ресурси САД у Пацифику показују недовољним, док је ослањање на приобално-острвски „геостратегијски лук“ Јужна Кореја-Јапан-Тајван-Филипини ограниченог ефекта. Поменутим мерама САД спречавају стратешки излазак Кине на светско море, али то истовремено не значи и жељено обуздавање.
1. Под обуздавањем Кине подразумева се обарање њеног текућег (тродеценијског) привредног раста и успешна контрола будућих економских кретања. За обуздавање ширења геоекономског утицаја Кине се војни ресурси САД у Пацифику показују недовољним, док је ослањање на приобално-острвски „геостратегијски лук“ Јужна Кореја-Јапан-Тајван-Филипини ограниченог ефекта. Поменутим мерама САД спречавају стратешки излазак Кине на светско море, али то истовремено не значи и жељено обуздавање. Обуздавање Кине ће бити успешно тек уколико се остваре три мере: 1) створи делотворан континентални геостратегијски лук на југозападној граници Кине. У том контексту за САД је значајно да подстиче индијско-кинеско ривалство, али и да у своју интересну сферу увуче Мијанмар и Вијетнам; 2) спречи стратешко повезивање са Русијом; 3) онемогући даље јачање кинеско-пакистанских односа. Непосредни кораци у циљу остваривања ове три мере би вероватно били: 1) опструкција рада БРИКС-а како се не би дозволило побољшавање кинеско-индијских односа и стратешко кинеско-руско повезивање кроз ову мултилатералну конфигурацију; 2) стално ометање кинеско-руске сарадње увек и на сваком месту и стварање мишљења у светској јавности о томе како је заправо кинеско-руски сукоб у будућности неизбежан (Кини су неопходни ресурси, а руске далекоисточне области су слабо насељене); 3) покушај остваривања што значајнијег утицаја на Казахстан. Казахстан је један од два стратешка партнера Русије (поред Белорусије) и већ то је довољно за САД да покажу велики интерес да утичу на политичке процесе у овој земљи. Медјутим, Казахстан може бити искоришћен и као средство за дугорочно нарушавање кинеско-руских односа. У том смислу, САД могу охрабривати Кину да трасом старог „Свиленог пута“ преко Казахстана тражи своју континенталну копчу са Европом; 4)обезбеђивање адекватних инвестиција које би значајно утицале на поправљање економске и социјалне ситуације у Мијанмару и Вијетнаму (тренутно су због трошкова производње атрактивнији од Кине, па постоји и економска оправданост за овакав корак!), а затим и потписивање споразума о војној сарадњи са поменуте две земље; 5) константно вршење притиска на АСЕАН у циљу производњења противкинеског постављања (за те намере се могу користити и Мијанмар и Вијетнам као чланице АСЕАН-а уколико пре тога потпадну под утицај САД); 6) стварање посебног програма присуства у Малезији и Индонезиј у циљу ограниченог и усмереног јачања радикалних исламистичких група у овим земљама. Радикални јужноазијски ислам се може усмерити против кинеских интереса у региону, а за тај циљ може се користити отварање „ујгурског питања“ и одржавање латентног конфликта у Синдјангу (палестинизација Синдјанга). Оваквим приступом би се могле усмерити на екстремно антикинеску позицију и владе Малезије и Индонезије; 7) постепеним отварањем конфликта јужноазијских муслимана са Кином и палестинизацијом Синђанга ствара се повољан амбијент за дугорочно нарушавање кинеско-пакистанских односа. Тиме се Кина још и потпуно усмерава ка Казахстану као једином западном суседу на којег се може значајније ослонити, што нарушава њене односе са Русијом; 8 наставак војне сарадње са Индијом у све значајнијем обиму и помоћ Индији у ширењу њеног утицаја што је могуће даље на исток (све до граница Кине). Истовремено, покушај смиривања индијско-пакистанског непријатељства и стварање прихватљивог оквира за сарадњу ове две земље.
Русија је у последњих деценију и по под Владимиром Путином прошла невероватан пут од земље на ивици распада до земље стожера евроазијских интеграција. Евроазијски савез, који има амбицију да из економске прерасте у политичку интеграцију и да се територијално прошири, утицајни појединци из САД су већ окарактерисали као „ресовјетизацију“. Евроазијски савез има капацитет да постане једна од најзначајнијих регионалних интеграција на свету. Ипак, видљив је низ структурних проблема у руској привреди и њено претерано ослањање на приходе од продаје енергената. Стварањем Евроазијског савеза Русија покушава да ово промени и убрза сопствени привредни развој, технолошки се осавремени и развије иновативне капацитете. Истовремено, због руског нуклеарног арсенала и осталих војних потенцијала (који се убрзано развијају) САД морају бити опрезне у свом наступу према Русији.
2. Русија је у последњих деценију и по под Владимиром Путином прошла невероватан пут од земље на ивици распада до земље стожера евроазијских интеграција. Евроазијски савез, који има амбицију да из економске прерасте у политичку интеграцију и да се територијално прошири, утицајни појединци из САД су већ окарактерисали као „ресовјетизацију“. Евроазијски савез има капацитет да постане једна од најзначајнијих регионалних интеграција на свету. Ипак, видљив је низ структурних проблема у руској привреди и њено претерано ослањање на приходе од продаје енергената. Стварањем Евроазијског савеза Русија покушава да ово промени и убрза сопствени привредни развој, технолошки се осавремени и развије иновативне капацитете. Истовремено, због руског нуклеарног арсенала и осталих војних потенцијала (који се убрзано развијају) САД морају бити опрезне у свом наступу према Русији. Приметни су напори САД да се медијском кампањом, али и преко руског невладиног сектора и политичких организација дестабилизује унутрашња политичка структура (пирамида власти) у Русији. Ефекти ових покушаја су мали због све мањег утицаја инструмената меке моћи на политичке процесе. Унутрашња дестабилизација Русије могућа је само драматичним нарушавањем постојећих социјалних односа, преко погоршавања економске ситуације. До тога се може доћи на два начина: 1) директним утицајем на руски буџетски приход (односно на приход од продаје енергената). То се може учинити стављањем под директну америчку контролу изворишта земног гаса у средњоазијском ареалу, чиме би се смањила зависност дела потрошача од руског гаса (пре свега се ово односи на изворишта у Ирану, јер се ту налазе друге потврдјене резерве земног гаса на свету). Такодје, ово се може постићи и спречавањем изградње нових цевовода од Русије ка крајњим корисницима, пре свега у платежно способној ЕУ; 2) усмеравање Русије на другачију расподелу буџетских средстава. Ово се може постићи отварањем низа безбедносних проблема, услед чега би се Русија увукла у нову „трку наоружавања“ па би морала да издваја све већа и већа средства за војни буџет. Поред наведених мера, за унутрашњу дестабилизацију Русије може се користити и муслимански фактор (око 7% укупне популације, али концентрисаних на геостратегијски осетљивим тачкама), али и усмерена кампања ка јачању национализма у свим правцима. Са једне стране, јачање руског национализма производило би све већу нетрпељивост према неруским народима и тако изазивало конфликте (око 19% становништва су неруски народи). Са друге стране, јачање национализма код неруских народа би стварало тенденције ка осамостаљивању и отцепљењу (иако се сепаратизам, осим у изолованим случајевима не може приметити треба упозорити да у уставном систему Руске Федерације постоји чак 14 република). Ово би у најкраћем и значило исцрпљивање Русије. Услед тога, земља би имала све веће економске проблеме, што би узроковало социјална трвења и врло брзо произвело етничке и религијске нетрпељивости. Тако би Русија била избачена из колосека, а могуће је да би се довео у питање и њен опстанак у постојећим границама. Како се овај план може остварити? Циљ би могао да буде разапињање „геополитичке анаконде“ око руског тела, баш како је давно предлагао Алфред Махан. Само би сада „садржај“ овог геополитичког окруживања у циљу ефикасног исцрпљивања био различит у различитим деловима света. Посматрано са аспекта САД, а у циљу остваривања плана неопходно је да се: 1) све источноевропске земље укључе у НАТО. Када источна Европа буде у потпуности под „НАТО кишобраном“ биће и омогућена потпуна контрола западне руске границе и отворити се простор за угрожавање јужне границе. Проблеми у ширењу НАТО јавили су се на постјугословенском простору (кључни амерички проблем у овом региону је Србија) и у случају Украјине. Такодје и Белорусије, али се због чврстих односа са Русијом, са којом је Белорусија ступила и у двочлани Савез држава, у овом случају НАТО не може надати било каквом већем успеху (највећи домет би у овом случају био континуално подривање руско-белоруског савеза преко дестабилизације Белорусије). Што се простора некадашње Југославије тиче, САД имају доминатан утицај, али се суочавају и са великим проблемима који могу ескалирати у будућности и увести Балкан у нови круг кризе. Један од проблема за САД представља и што се до сада чланство у богатој ЕУ користило као средство примамљивања источноевропских земаља у НАТО. Сада је ЕУ у великој кризи којој се не назире крај. Пад поверења у ЕУ осетан је у свим истичноевропским земљама, а највеће последице по интересе САД може оставити у Украјини. Русија добро користи простор који се отворио и стратешки везује Украјину за себе (економским аранжманима пре свега). Већи простор за деловање САД се може јавити у случају новог руско-украјинског енергетског спора, а један од начина за смањивање руског утицаја је и јачање украјинског национализма. Посебна пажња ће се обраћати на „православне“ земље у овом делу света, с обзиром да су оне у већој или мањој мери упућене на Русију. Православне земље се у оквиру НАТО-а и ЕУ морају усмеравати на екстремне облике антируског деловања. У том контексту треба посматрати и постављање америчких (анти)ракетних инсталација У Бугарској и Румунији ; 2) онемогући изградња нових цевовода за транспорт руских енергената преко источноевропских држава ка западној Европи. Тиме би се смањила зависност европских држава од руских енергената, пресекао прилив средстава у руски буџет, онемогућило јачање руског утицаја у транзитним земљама и смањио ризик од могућег формирања стратешке осовине Берлин-Москва; 3) спречи „повратак Русије“ на јужни Кавказ. Пут ка унутрашњој дестабилизацији Русије води преко Кавказа и зато је за САД неопходно да одрже Грузију и Азербејџан у својој орбити, као и да покушају да у њу укључе Јерменију. Јерменија је једина кавкаска чланица војног савеза ОДКБ, што угрожава америчке интересе. У циљу истискивања руског утицаја са Кавказа САД могу користити ресурсе Турске. Турска се, из више разлога, појављује као стратешки партнер САД и за очекивати је да се војна сарадња измедју две земље само продуби. Као и у случају источноевропских земаља, САД би могле да убрзају пријем Грузије и Азербејџана у НАТО; 3) један од најефикаснијих начина исцрпљивања Русије јесте дестабилизација Ирана (било „произвођењем“ нове револуције, било војном интервенцијом САД и/или Израела којом би биле уништене иранске нуклеарне инсталације). Крајњи амерички циљеви у Ирану су контрола иранских изворишта гаса и стартешки важног Ормуског пролаза, али свака дестабилизација ове земље слаби позицију Русије. Без стабилног Ирана слабе се шиитски региони на Блиском истоку, у којима је Русија још од раније увек могла да надје солидне савезнике. Такодје, услед слабљење Ирана би дошло до јачања турског и саудијског присуства на средњоазијском простору, што је у интересу САД. Тиме се стварају услови за агресивнији наступ ка степским муслиманским народима, који су до сада показивали велики степен лојалности према Русији (за разлику од појединих кавкаских муслиманских народа, које је у одређеним историјским периодима било могуће лако мотивисати на рат против Русије); 4) организује посебан програм за Казахстан, који може бити искоришћен или као средство за избијање руско-кинеских несугласица, или као „злоћудни тумор“ у руском геополитичком трбуху. Овај други сценарио би подразумевао да се низом акција на унутрашњем плану припреми потпуно пребацивање Казахстана на други, амерички колосек после краја владавине Нурсултана Нузербајева, ма када да до тога додје. Географски положај Казахстана је такав, да би његово пребацивање на амерички колосек довело до урушавања идеје о Евроазијском савезу као било каквој интеграцији. Да би се ово остварило, за САД је важно да остваре утицај на политичке и војне структуре у Казахстану; 5) после повлачења из Авганистана усмере Паштуни против Таџика. Производња хаоса у Авганистану могла би да доведе до „извоза насиља“ на север, што би угрозило руске интересе у Таџикистану; 6) Узбекистан веже за САД у што је могуће већој мери, кроз уговоре о војној и економској сарадњи. Услед низа отворених питања у билатералним казахстанско-узбекистанским односима, америчко ослањање на Узбекистан би довело у питање могућност преводјења Казахстана на нови колосек. Ипак, због учешћа Таџикистана и Киргизије у евроазијским интеграцијама и чланства у војном савезу ОДКБ ово је једина могућа мера у овом тренутку; 7) ојача америчко присуство у Монголији; 8 организује дуга и широка антикинеска кампања у самој Русији. Руска јавност и њени политички представници се морају убедити да је главни непријатељ многољудна Кина.
3. После победе у Хладном рату све су приметнији покушаји досадашњих америчких савезника да постану самостални геополитички играчи. Савезништво САД са земљама ЕУ на западу, које се манифестовало и кроз економску сарадњу, али пре свега преко НАТО, и са Јапаном на истоку, било је асиметрично, са јасним одређењем где је коме место. САД су у сваком случају биле надређене, а савезници су пратили њене спољнополитичке приоритете. Разлог за то је био и постојање јединственог непријатеља. После распада биполарног света нестао је и непријатељ, а са њим и претња, па је то био и почетак све већих неслагања САД са европским земљама и Јапаном. Медју европским земљама за САД је посебан проблем све чешће размимоилажење са Немачком, мада се и у Француској могу често чути гласови како је неопходно смањити зависност од САД. У случају Немачке, претњу по америчке интересе представља могуће стварање стратешког партнерства са Русијом. Ове две земље су већ повезане стратешким гасоводом „Северни ток“ и у континуитету показују спремност на стално продубљивање билатералне сарадње. Док постоји НАТО, САД ће моћи да у доброј мери контролишу европске земље. Медјутим, ЕУ улаже значајне напоре да формира сопствене војне снаге, а и европске чланице показују јасно неслагање са појединим потезима САД. Због тога САД нису могле да користе НАТО структуру за поједине војне интервенције које су предузимале. Што се Јапана тиче, у пракси је неодрживо да се светска економска велесила дуго задржи са скромним војним потенцијалима. У крајњој линији, и за САД би било од користи да се против нарастајућег утицаја Кине више користе сви, па и војни потенцијали Јапана. Нови приступ САД на Пацифику вероватно неће значити трајно одржавање војно слабог Јапана, већ дозвољавање његовог војног јачања, али уз усаглашавање геополитичких приоритета две земље. У том контексту, мере које ће предузимати САД да би ефикасније контролисале ЕУ и Јапан могу бити: 1) недозвољавање ЕУ да постане самосталан геополитички играч. Због тога је потребно опструирати све покушаје федерализације ЕУ и стварање јединствених органа са већим извршним и судским надлежностима; 2) чвршће везивање источноевропских и јужноевропских чланица за САД како би се одржала критична маса унутар ЕУ која ће штитити америчке интересе; 3) Подстицање што бржег ширења ЕУ на све источноевропске земље (укључујући Украјину и Белорусију), без обзира на пораст евроскептицизма и умор од досадашњих проширивања. Амерички интерес је да ЕУ буде константно „политички уморна“. Са једне стране, тиме се задаје „домаћи задатак“ ЕУ структурама којима би требала најмање деценија да овај процес приведу крају, услед чега би свако размишљање о федерализацији морало бити одложено. Са друге стране, САД праве себи простор за ширење НАТО-а на целу Европу (осим на Белорусију, али би понуда овој земљи за чланство у ЕУ била дата због њене унутрашње дестабилизације и нарушавања односа са Русијом); 4) латентно ширење антинемачког расположења у свим европским државама у којима је то могуће; 5) настављање чврсте свеобухватне сарадње са Пољском и њено повезивање са три балтичке државе (Литванија, Летонија, Естонија) како би се спречило стварање немачко-руског геостратегијског коридора; 6) усаглашавање ставова са Француском по свим питањима која су од виталног интереса за ову земљу (Магреб, источни Медитеран...), а заузврат инсистирање на њеном учешћу у контролисању Немачке; 7) отварање питања Јужнокурилских острва и постепено „подгревање“ јапанско-руске кризе; 8 препуштање све веће улоге Јапану у контролисању кризе са Северном Корејом. Ову меру је могуће спровести уз координирану акцију са Јужном Корејом, с обзиром на то да званични Сеул не би благонаклоно гледао на овај аранжман. Ипак, за САД је важније што би оваква мера додатно нарушила јапанско-кинеске односе и онемогућила (ионако мало вероватно) савезништво измедју ове две силе; 9) промовисање Јапана као важног политичког чиниоца у Пацифику и обезбедјивање улоге медијатора по питању статуса острвља Спретли. Са овим у вези, за САД ће бити важно да инсистирају да Јапан и Индија (и још једна афричка земља) постану сталне чланице Савета безбедности (што би значило делимичну промену досадашњег става по овом питању). Тиме се лопта пребацује у кинеско (делимично и руско) двориште, јер би услед пројектованог погоршавања јапанско-кинеских односа, Кина би вероватно била против оваквог предлога.
Појава названа „борба за лидерство у Муслиманском свету“ требало би да укаже на све проблеме и различитости унутар исламског блока. Семјуел Хантингтон је Муслимански свет означио као-исламску цивилизацију. Постоје убедљива образложења зашто је то Хантингтон урадио. Али, истовремено се може рећи и да јединствена исламска цивилизација не постоји (питање је и да ли ће се икада формирати).
4. Појава названа „борба за лидерство у Муслиманском свету“ требало би да укаже на све проблеме и различитости унутар исламског блока. Семјуел Хантингтон је Муслимански свет означио као-исламску цивилизацију. Постоје убедљива образложења зашто је то Хантингтон урадио. Али, истовремено се може рећи и да јединствена исламска цивилизација не постоји (питање је и да ли ће се икада формирати). Разлике између водећих муслиманских земаља су огромне, готово непремостиве. Те разлике се испољавају и у односу на догматска питања, и у односу на поштовање шеријатских норми, и у односу на утицај ислама на свакодневни живот, и у односу на геополитичко постављање и избор стратешких савезника. И однос САД према појединим земљама је различит. Док Турска и заливске земље (пре свега Саудијска Арабија) представљају стратешке савезнике, Иран је један од највећих спољнополитичких изазова. Поред свега, унутар Муслиманског света су све утицајније панисламске радикалне групације (чије тумачење ислама нема много везе са изворним принципима ове религије). Иако ове групације представљају претњу по безбедност САД, с обзиром на екстремно антиамеричке и антизападне ставове, оне би могле у будућности послужити као корисно средство за јачање утицаја САД у многим регионима. За САД је важно да контролишу стање на Блиском истоку и да њихови савезници у овом региону буду стабилни. Али, истовремено им је и интерес да дестабилизују највеће ривале у Евроазији, за шта се може употребити и радикални ислам. Са једне стране је дакле, потребно да се позиција Турске и Саудијске Арабије ојача (али да њихово јачање ни на који начин не угрози интересе Израела), као и да се Пакистан у потпуности веже за САД. Са друге стране се као циљ јавља покушај радикализације муслиманских народа у средњој и југоисточној Азији. Тиме се као водеће земље у Муслиманском свету позиционирају амерички стратешки савезници, док се истовремено целим ободом руске јужне и делом кинеске југозападне и северозападне границе отварају „цивилизацијски сукоби“. Конкретни кораци који могу бити предузети како би се ово обезбедило су: 1) Стална координација активности Турске и Саудијске Арабије. Најпре са циљем ограничавања утицаја Ирана, а затим и за његову унутрашњу дестабилизацију путем оружане побуне. У овом контексту треба сагледавати и сукоб у Сирији; 2) Недозвољавање било какве унутрашње дестабилизације Турске и Саудијске Арабије, што укључује дозволу Турској да користи сва расположива средства у решавању курдског питања, као што и владајућа саудијска породица може користити сва средства за спречавање племенских побуна у овој земљи; 3) Дозвољавање Турској и заливским земљама да сопствене интересне сфере прошире на просторе за које су заинтересоване (али да то не угрози америчке стратешке интересе): кавкаско-каспијско подручје, Балканско полуострво, Крим, североисточна Африка (укључујући и могуће јачање саудијског економског присуства у Египту), Магреб; 4) Политичко-економску изолацију или уколико је могуће дестабилизацију свих потенцијалних партнера Русије и Кине у Муслиманском свету (од посебног значаја је наставак изолације Палестине, одржавање постојећег стања у Ираку и даља дестабилизација Сирије, а остале земље кандидати за овај списак су већ наведене у претходним деловима рада.); 5) Каналисање незадовољства исламских народа према најближим, суседним цивилизацијама, што би допринело ширењу утицаја радикалних исламских група у средњоазијском и јужноазијском ареалу; 6) Концентрисање на Малезију и Индонезију као потенцијалне савезнике у обуздавању Кине; 7) Остваривање највећег могућег степена утицаја медју представницима пакистанске војне, политичке и привредне елите; 8 са овим у вези је, а зарад учвршћивања надзора над свим операцијама и остваривање све значајнијег војног присуства у Индијском океану (поморске снаге и одржавање базе Диего Гарсија) и контроли источноафричког приобаља (Кенија и Сомалија у медјународно признатим границама); 9) Пружање подршке у борби против тероризма радикалних исламских група европским државама и Индији.
САД воде сложену геополитичку борбу, од које ће дугорочно зависити и њихов положај у међународним односима, али и што је још важније-изглед структуре светског политичког система. С обзиром да су САД и даље неприкосновени глобални лидер, од потеза које буду вукле зависиће и судбина низа других, мањих земаља и распоред снага у различитим деловима света. Овај чланак је написан са намером да укаже на могуће постављање САД у различитим деловима света и упозори на последице које такво постављање може изазвати.
П.С. Чланак представља скраћену и за ширу јавност прилагодјену верзију значајно ширег рада на којем је аутор тренутно ангажован. Ради лакшег читања и скраћивања обима чланка нису навођени извори појединих информација, нити додатна образложења о закључцима који су изнети.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
