Колико год да обрћемо и окрећемо, све се своди на Косову око „креативних решења“. По ко зна који пут, то је српској јавности поновио шеф београдске канцеларије Фондације Конрад Аденауер-Хенри Боне. Само је сада додао и да то може бити у неком оквиру какав је постојао између две Немачке. Што се господина Бонеа тиче није ништа спорно. Њему је у опису посла да се бави тражењем „креативних решења“. Такође, из Берлина је још 2007. године први пут стигао предлог о томе да Београд и Приштина могу да регулишу међусобне односе као што су седамдесетих то урадили Бон и (Источни) Берлин. Ваљда је то први предложио каријерни дипломата Волфганг Ишингер, мада не мора бити да је он и аутор предлога. Још пре тога су стизале поруке да Србија не треба да „измишља“ неку своју Халштајнову доктрину и оштро одговара на признавање једнострано проглашене независности косовских Албанаца од стране других држава.
Душан Пророковић
За протеклих шест година предлог о копирању споразума две Немачке на косовском питању се донекле „легитимисао“, изгледа и постао једини у том свету полу-тајне дипломатије и разних утицајних места на којима се утиче на високу политику. Србија би, по том предлогу, могла да не признаје тзв. Републику Косово, али и да дозволи њен пријем у ОУН. Или барем да га не омета. Ту је, за ауторе предлога, кључна сличност са примером две Немачке. Западна Немачка никада није признала Источну немачку, шта више, све време постојања је сматрала источне територије саставним делом СР Немачке, али су обе земље биле чланице ОУН. Међутим, ту престаје и свака даља сличност са косовским примером и његовим могућим решењем. Зашто?
Прво, посматрајући са становишта међународноправног положаја, никаква сличност не постоји. Западна Немачка и Источна Немачка су примљене у ОУН истовремено 18. септембра 1973, а у биполарном свету је тај пријем био условљен регулисањем међусобних односа. Да би била примљена у ОУН, Западна Немачка је још морала да реши и низ питања са СССР, Пољском и Чехословачком, што је и учинила потписивањем Московског, Варшавског и Прашког споразума. Србија је већ чланица ОУН, њено чланство у тој организацији није условљено ничим, па ни „пуштањем“ косовских Албанаца у ову организацију.
Друго, до промене у политици Западне Немачке долази и због притисака главног савезника-САД. По интересе САД, које су желеле да средствима меке моћи, културне, економске и јавне дипломатије „улазе“ у источноевропска друштва, па тако и у Источну Немачку, стајање по страни Западне Немачке и суштинско непостојање односа са земљама из совјетске интересне сфере било је лоше. Западна Немачка им је требала као савезник, а не као статиста. Било је ту још низ проблема, између осталог и око Југославије. Халштајнова доктрина је примењена у потпуности само у два случаја: против Југославије и Кубе. У то време, 1957. године САД су применом доктрине „уклињавања“ желеле да осигурају „југословенски клин“ у совјетском ткиву и варничење у немачко-југословенским билатералним односима им није требало. Каква је ту сличност са данашњом Србијом? Кључни партнери Србије у УН су Русија и Кина, које блокирају пријем тзв. Републике Косово! Не постоји било каква назнака да је Русима или Кинезима у интересу да се дозвољава пријем тзв. Републике Косово у УН. Чак напротив, ове две земље су више пута јавно иступале како је на косовском случају прекршено међународно право, па би им требало времена пређу преко ових ставова, чак и када би Србија релативизовала свој став. Дакле, притиска на Србију од кључних савезника-нема!
За протеклих шест година предлог о копирању споразума две Немачке на косовском питању се донекле „легитимисао“, изгледа и постао једини у том свету полу-тајне дипломатије и разних утицајних места на којима се утиче на високу политику. Србија би, по том предлогу, могла да не признаје тзв. Републику Косово, али и да дозволи њен пријем у ОУН. Или барем да га не омета.
Треће, у случају Источне Немачке скоро све остале западне земље су биле попустљивије. То су стратешки савезници Западне Немачке из НАТО-а и Европске заједнице за угаљ и челик. Дипломатске односе, истина не у рангу амбасада, са (Источним) Берлином су имале Аустрија од 1954, Холандија и Белгија од 1955, Шведска и Данска од 1957, Италија од 1958. и Велика Британија од 1959. године. Стартешки савезници су се водили својим интересима и тако приморавали Немачку да промени свој став. Уколико претпоставимо да су српски савезници у корпусу земаља које нису признале тзв. Републику Косово, може се закључити да оваквих притисака нема.
Четврто, у обе Немачке је живело немачко становништво. Прихватањем Источне Немачке као саговорника Западна Немачка није ризиковала нити отварање свих тих многобројних захтева за ратном одштетом и могућностима подизања устанка на својој територији, што је случај када се говори о односима Београда и Приштине. Недозвољавањем легитимизације и легализације положаја тзв. Републике Косово у међународној политици Србија како-тако држи ствари под контролом. Онога тренутка, када би прихватила постојање тзв. Републике Косово као чланице ОУН и осталих међународних организација, морала би да поново почне да се спрема за дугачку и неизвесну дипломатску и политичку битку (упоредити са хрватско-српским односима и тужбама), а можда и за нови војни сукоб (упоредити са повременим инцидентима у Македонији).
Пето, све оне земље које су вршиле притисак на Бон да укине Халштајнову доктрину, показале су према Западној Немачкој извесну емпатију. Тако је дозвољена пуна реинтеграција Сарске области (такозвано мало уједињење) 1957. године у правни и политички систем Западне Немачке (деценију раније је планирано да то постане независна држава), а пружена је и пуна помоћ у одржавању Западног Берлина. Према Србији земље које врше притисак да се изврше уступци по косовском питању не показују било какву наклоност, нити дају икакву накнаду да би Србија попуштањем на Косову могла да оствари било какав од својих виталних интереса на некој другој страни.
Шесто, покушај примене различитих искустава две Немачке већ је дало лош резултат у Кореји и на Кипру. Свака од криза је пример за себе, ту се могу примењивати искуства из других случајева, али не и комплетна решења. Запад је Косово прогласио за „суи генерис“, па сада нека и трпи последице своје одлуке. Ради подсећања, Србија се томе противила и инсистирала на међународном праву.
На крају, треба упозорити и на још две ствари. Прво, уколико се инсистира на примеру две Немачке, при чему је Београд, је ли тако-Бон, онда се и шаље порука да је пуна реинтеграција Косова и Метохије легитимна ствар, на исти онај начин на који је то било и када је Западна Немачка реинтегрисала своје источне територије. И друго, на припремним састанцима Савета ЕУ, како се може видети Немачка, Велика Британија, Француска, Данска и Холандија су показале уздржаност по питању уласка Албаније у нову фазу евро-интеграционог процеса. Дакле, све оне државе које су биле у „првом борбеном реду“ за проглашавање „Косовске Републике“. Па, сада, поставља се питање: ако им је много да дозволе улазак једне албанске државе у ЕУ (и то оне која је већ чланица ОУН), шта ће им друга?
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе.
