Душан Пророковић: Највећа опасност долази од међународних играча

Интервју за скопскe дневне новине “Дневник“ Душана Пророковића, извршног директора Центра за стратешке алтернативе.

Господине Пророковићу, кажете да Европи прети тренд од пораста сецесионистичких држава које се одвајају од матица! Како се ово одражава на Балкану?

Душан Пророковић

Само сам цитирао друге. Ангела Меркел је говорила о крају мултикултурализма у Европи, Белгија је у дубокој политичкој кризи већ пола деценије, следеће године је референдум о независности Шкотске, то захтевају и две водеће каталонске партије у Шпанији, на последњем попису у Чешкој порастао је број становника Моравске који се изјашњавају као Моравци, а пре неки дан је председник Басеску оштро одговорио на захтеве транислванијских Мађара за територијалном аутономијом. Текућа економска криза на Западу је по многим стварима идентична Великој депресији из тридесетих година. И последице ће бити сличне. Ко је читао радове Николаја Кондратијева, зна о чему говорим. Истина, овај пут до оружаних сукоба од стратешког значаја неће доћи у Европи, већ вероватно на Блиском истоку, Пацифику и у централној Азији. Али, то не значи да ће нестабилности заобићи Европу. Једна од нестабилности коју рађа постојећа криза је и пораст национализма и сецесионистичких тежњи. Што се Балкана тиче, сетих се књиге Велка Андоновског „Пупак света“ и приче о „националној уметности“. После пада комунизма балкански народи су постали превише окренути сами себи, ушли су у својеврсан процес културне самоизолације, а то је идеална средине за развој оваквих трендова.

Где је највећа опасност на Балкану? Рекли сте да сматрате да после Косова и Република Српска има право на независност, али шта је са Војводином, има ли она то право?

Највећа опасност долази од међународних играча. Иво Андрић је писао да Балкан представља „ситан крвави кусур“ у игри великих сила. Тренутно је доминантан утицај англо-саксонске осовине, али су у последњој деценији видљиве тежње и Немачке, Русије и Турске да повећају своје присуство. Поред тога, уз сагласност САД све се више појављују и заливске исламске земље преко религијске и економске вертикале. У пресеку интереса ових сила, њихове снаге и позиције њихових балканских савезника, дефинисаће се и нови геополитички оквир у будућности. Везано за Косово, Српску и Војводину, морам подвући да не треба мешати жабе и бабе. Косово и Српска су на једној, а Војводина на другој страни. Зашто? Па управо због етничког фактора и његове жеље за отцепљењем. Уколико су Албанци на Косову имали право да то ураде, не видим шта може спречити у будућности Србе у БиХ да то ураде. Наравно, уколико им то буде одговарало. И ту се опет враћамо на међународне играче. Видите, када се распадала СФРЈ установљени су принципи тзв. Бадинтерове комисије-од социјалистичких република настају државе. На Косову је тај принцип прекршен и отворен је простор за нова кршења у будућности. Када ће то у будућности бити-не знам. Данас, када погледате у историју, видећете да се узроци распада СФРЈ могу тражтит и у закључцима са сплитског и дрезденског конгреса КПЈ тридесетих година. Оно што се данас утврђује као системска грешка може оставити последице тек за пола века. А када смо код Војводине, није тајна, постоје тежње да се то питање проблематизује. Пре свега од стране појединих утицајних центара у Берлину. Војводина и Подунавље су јужни обод средњоевропског простора, што је део немачке интересне сфере. Ипак, у Војводини је преко 80 посто српског становништва и тешко је реализовати идеју о отцепљењу. Уз то, најразвијенији део гравитира ка београдској агломерацији, што је важан фактор. Нови Сад је од Београда удаљен свега 80 километара. Зато се више говори о проширивању аутономије, новим надлежностима итд. Али, и то је упитно, пре свега због расположења српског становништва.

Зашто остаје отворено питање Македоније?

Да бих Вам одговорио на питање, морам се вратити у деведесете. Два су фактора одиграла кључну улогу да осамостаљивање Македоније протекне мирно. Прво, Македонија је деведестих била израз својеврсне „геополитичке равнотеже“ на Балкану. Због тога ни једној суседној земљи није било у интересу да споља угрози Македонију. Друго, на челу државе је био Киро Глигоров. Иако се о њему данас мало пише, то је један од значајнијих балканских политичара друге половине двадесетог века. Глигоров је успео да сачува унутрашњу стабилност у нимало лаким условима. Да је неко други био на његовом месту, питање је како би се све завршило. Данас, двадесет година касније, та геополитичка равнотежа је нарушена. Зато је македонско питање отворено. Извесно је да постоје барем два „плана за непредвиђену ситуацију“ (contingency plan на енглеском). Оба се тичу могуће „албанске интифаде“, а Албанци су, ипак, стартешки избор САД у ужем регионалном оквиру. Дакле, шта су могуће реакције у том случају? Прво, могућа је подела државе. Друго, могућ је предлог стварања неке конфедерације у коју би ушле Албанија, Црна Гора, Македонија, непризната „Република Косово“ и у одређеном развоју ситуације и Бугарска. Тако би се формирала „балканска геополитичка хоризонтала“ под патронатом САД, које би задржале потпуну контролу над геостратегијским важним простором између Црног и Јадранског мора. Све су ово ствари које забрињавају, јер би изазвале земљотрес ширих размера. Зато: нека Бог поживи Македонију. Доста сам писао о томе: један од спољнополитичких приоритета Србије мора бити залагање за очување Македоније у постојећим границама. У том погледу, Србија мора активно лобирати и код Бугарске и Грчке. Колико ћемо успети у томе, то је друга ствар. Србија је мала земља, са скормним капацитетима. Наше је да покушамо. Мислим да у овом правцу гледа и актуелно српско руководство. Једна од првих званичних посета председника Томислава Николића била је управо Скопљу. И то је добро. Други проблем Македоније је унутрашњи и то је лутање у тражењу корена, збуњеност око питања идентитета. Није на мени да судим, али не схватам чему инсистирање на античкој прошлости, када је Македонија један од сведока сјаја и славе Византије. Чему тријумфалне капије поред манстира св. Јована Бигорског и св. Климента Охридског? Осећа се због тога доста збуњености међу Македонцима, а то опет раслабљује национални корпус, узрокује беспотребне поделе у друштву.

Колико су реалне прогнозе да би се Република Српска могла отцепити 2025. године? Зашто би међународна заједница дозволила нови рат на Балкану? Јер, у том случају би се отворило питање опстанка Босне и Херцеговине!?

Мислим да би се званични Лондон лако сагласио са независношћу Шкотске, али се никада не би сагласио са независношћу Српске. Јер, Шкотска би и као самостална држава наставила да прати спољну политику Енглеске, део је исте таласократске геополитичке концепције...Република Српска је у том погледу проблем за британске интересе. Сви балкански православци су у западним очима потенцијални руски савезници, а Срби и Бугари пре свега. Осамостаљивање Српске је питање односа снага међу великим силама и њихових геополитичких рачуница. Мислим да ће Срби у БиХ имати прилику да се изјасне о том питању, а да ли ће то бити за десет или тридесет година не знам. И то би било без рата и сукоба. Дејтонски споразум је етнички поделио БиХ по први пут у историји и сада нема пута назад. Срби више немају никаквог утицаја у Сарајеву, Мостару, Тузли, а муслимани у Бањалуци, Бијељини, Требињу...Све је тамо раздвојено по етничким шавовима. Данашња БиХ је немогућа држава и то често истичу и тамошњи политичари. Друго питање мене мучи! А то је: како у светлу „босанске кризе“ поправити односе балканских православаца и мухамеданаца? Западу би у будућности можда и одговарао велики „цивилизацијски сукоб“ православља и ислама, пре свега да би се у њега увукла Русија. Шта би то произвело на Балкану, да и не помињем. Зато нам треба хитно поправљање међурелигијских односа, ширење сарадње. А Босна се јавља као велика препрека томе. Ко зна, можда је баш зато и подељена на овакав начин.

Мислите ли да је са проглашењем независности Косова решено „албанско питање“ на Балкану?

Размишљам о филму Милча Манчевског „Пре кише“ и причи о старој и млађој генерацији Албанаца. Замислите у ком „филму“ одрастају албански тинејџери у Тетову, Приштини, Тропоји? Они су успешна нација, остварују свој вишевековни сан, национално се заокружују, територијално шире, по први пут у историји имају на својој страни све западне силе и још утицајне Турску и Саудијску Арабију. Овакав национални полет је, на пример, виђен код средњоевропских народа средином 19. века. Не, албанско питање није решено. Оно је тек отворено. Када стаса генерација данашњих тинејџера за деценију или две, уз евидентан демографски пад код народа у окружењу, за њих ће национално уједињење и проширивање територије представљати „природно право“. Зато западне земље и размишљају о „плановима за непредвиђену ситуацију“. Сви су свесни тога. Постоји, наравно, и велики број ограничавајућих фактора због чега мислим да са стварањем „Велике Албаније“ не би ишло све тако глатко чак и када би Запад подржао ту идеју. Али, то је друга тема.

Како видите улогу ЕУ на Балкану? Колико проширење, односно цео процес евроинтеграција Балкана може помоћи?

Прво, са дневно-политичког аспекта гледано, ЕУ је у најдубљој кризи од оснивања Заједнице за угаљ и челик. Чак и ако преживи ову кризу као јединствена, она неће бити иста. Пуно ствари ће се мењати у унутрашњој структури. Друго, са стратешког аспекта посматрано, Европа је уморна и арогантна старица. Да, она је богата, али је стара. Са постојећим демографским показатељима и навикама које је створило потрошачко друштво, ЕУ нема неку претерану перспективу. И треће, западно постмодернистичко друштво се темељи на екстремним антихришћанским постулатима. Не постоји цивилизација која је преживела, а да се одрекла Бога. А постојале су у историји и напредније цивилизације од западне. ЕУ треба прво да помогне сама себи да би тек после тога помогла Балкану. Али, то за Балкан није кључно. Пре свега за православне балканске народе. Балкански православци морају кренути у дубоко преиспитивање тога где смо, ко су нам пријатељи, а ко непријатељи и шта заправо хоћемо?

Дневник