У Савету безбедности УН нешто слично се никада није десило: Саудијска Арабија је одбила да буде нестална чланица дан након што је изабрана. За место несталних чланица Савета безбедности државе се саме кандидују, а потребно је више година лобирања и убедјивања како би се до ове позиције дошло. За Саудијску Арабију, земљу чије се име често помиње у контексту кршења људских права, овај избор је био прилика да додатно легитимизује своју позицију у медјународној политици, али и да се, услед велике блискоисточне кризе, позиционира као незаобилазан фактор у будућем тражењу решења.
Душан Пророковић
Зашто је онда званични Ријад овако нагло реаговао и одбио да се прихвати позиције за коју се сам кандидовао и на чему је поприлично радио претходних година?
У најкраћем, одговор би могао да гласи да се мења структура светског политичког система. Савет безбедности УН је место где се тренутно најбоље види колико утицај САД на глобалном нивоу опада. За разлику од претходних ситуација, када су САД успевале да убеде чланице Савета безбедности УН у неопходност доношења одлука које су биле у њеном интересу, као што се десило у случају Авганистана (2001) или Либије (2012), или када су САД интервенисале без обзира на противљење СБ УН, као у Југославији (1999) или Ираку (2003), сада ствари сасвим другачије.
Покушаји да се добије мандат за интервенцију у Сирији нису уродили плодом, а САД нису смеле да самостално започну интервенцију. Овде се вероватно налази разлог разочарења Саудијске Арабије и узрок одлуке о напуштању СБ УН. Саудијци су много инвестирали у обарање Башара Асада, као што је очигледно да дуго и стрпљиво плету велику мрежу око Ирана. Стављањем под контролу Сирије и изолацијом Ирана, геополитички положај Саудијске Арабије би постао значајно повољнији. У одредјеном развоју догадјаја, после тога би Саудијци могли да већ за пар деценија постану кључна исламска држава у ширем региону Блиског истока и централне Азије, што би им отворило пут за несметано ширење утицаја ка медитеранском басену, југоисточној Европи, северном Кавказу, каспијском ареалу, централноазијским степама, индијском потконтиненту и источној афричкој обали.
Савет безбедности УН је место где се тренутно најбоље види колико утицај САД на глобалном нивоу опада. За разлику од претходних ситуација, када су САД успевале да убеде чланице Савета безбедности УН у неопходност доношења одлука које су биле у њеном интересу, као што се десило у случају Авганистана (2001) или Либије (2012), или када су САД интервенисале без обзира на противљење СБ УН, као у Југославији (1999) или Ираку (2003), сада ствари сасвим другачије.
Пошто је Башар Асад, уз помоћ Русије и Кине, пружио чврст отпор, тројни савез формиран од Саудијске Арабије, Турске и Катара није успео да приведе крају војну операцију ослањањем на снаге плаћеника, па је у наредној фази очекивао укључивање САД у овај сукоб. У почетку, све активности САД су указивале да ће до војне интервенције доћи.
САД су имале три важна геополитичка разлога, због којих су желеле да интервенишу у Сирији. Прво, то би био нови корак у геостратегијском приближавању Ирану. Друго, потпуном контролом блискоисточних изворишта нафте и гаса онемогућава се дугорочно снабдевање Кине јефтиним енергентима, чиме се утиче на успоравање дугорочног кинеског економског раста. Треће, на такав начин се отвара јужни, геополитички осетљив меки трбух Русије.
Међутим, САД су се на крају повукле. Ризици од конфронтирања са Кином и Русијом су били превелики, а поред тога, САД нису успеле да убеде ниједног значајнијег савезника из НАТО-а у неопходност интервенције. Чак су и лидери две државе-Француске и Турске-који су декларативно пружали подршку САД, имали озбиљне проблеме са сопственим јавним мњењем, па је питање да ли би се до краја придружили војној акцији да је до ње дошло. На крају, споразумом са Ираном, САД су демонстрирале да се мире са новонасталом ситуацијом на Блиском истоку, барем за неко време. Колико дуго, остаје да се види.
Углавном, процена да ће се сиријска криза окончати слично као и претходне-југословенска, авганистанска, ирачка и либијска-стављањем територије под војну и политичку контролу од стране САД, била је погрешна. Да је до интервенције дошло, Саудијци ни у ком случају не би одбили место у СБ УН. Шта више, ова држава би била једна од најактивнијих чланица у постконфликтном периоду у Сирији, јер би на такав начин јачали своје присуство на терену. Да је до интервенције против Сирије дошло, за Саудијску Арабију би УН постале корисна организација, а Савет безбедности корисна институција
Процена да ће се сиријска криза окончати слично као и претходне-југословенска, авганистанска, ирачка и либијска-стављањем територије под војну и политичку контролу од стране САД, била је погрешна. Да је до интервенције дошло, Саудијци ни у ком случају не би одбили место у СБ УН. Шта више, ова држава би била једна од најактивнијих чланица у постконфликтном периоду у Сирији, јер би на такав начин јачали своје присуство на терену.
Међутим, пошто до интервенције није дошло, сада се све променило. Одустајањем од места у СБ УН, Саудијска Арабија сада покушава да изврши притисак да се решавање сиријске кризе настави мимо овог органа. Ово је порука званичног Ријада сталним чланицама да ће убудуће морати много више пажње да обраћају на интересе Саудијске Арбије у региону Блиског истока, као и да су Саудијци спремни да бране своје интересе не обазирући се на одлуке СБ УН. У одредјеном контексту то је и озбиљно упозорење САД, да морају пратити свог стратешког савезника, једног од најважнијих у свету, по цену даљих сукоба са Кином и Русијом.
Због тога је одлука Саудијске Арабије врло опасна. Прелажење црвених линија повучених од стране Кине и Русије, а једна од њих је повучена и у Сирији, довело би до нове ескалације сукоба, што би дестабилизовало светски политички систем и отворило низ сукоба у различитим деловима света. Посебан проблем би представљало отварање неконтролисаних сукоба у зонама замрзнутих конфликата. Процес који би почео новим једностраним интервенцијама и мимоилажењем СБ УН увео би свет у велику кризу, после које више ништа не би било исто.
После једне такве кризе, више не би исто изгледале ни УН. Био би то крај форме у којој данас постоје и стварања нове организације (са истим именом!), према критеријумима и правилима које би утврдјивао победник глобалног сукоба.
Ипак, може се десити и да ова одлука Саудијске Арабије буде нови почетак УН. Ратови и кризе се морају решавати, а о свему се мора негде преговарати, под одредјеним условима и правилима. Не постоји боље место од УН за тако нешто. Свакако, неопходно је да се саме УН реформишу, па у складу са тим, да се промени и структура Савета безбедности, број чланица овог тела и начини одлучивања. Медјутим, неопходна реформа не сме бити повод за блокирање рада УН и отварање простора за једностране интервенције.
Може се десити и да ова одлука Саудијске Арабије буде нови почетак УН. Ратови и кризе се морају решавати, а о свему се мора негде преговарати, под одређеним условима и правилима. Не постоји боље место од УН за тако нешто.
Наравно, до једностраних потеза великих сила ће и даље долазити, у одредјеним тренуцима оне ће покушавати да остваре своје интересе како им буде највише одговарало. Ипак, уколико се СБ УН искористи за стварање одредјене равнотеже страха и утицаја на глобалном нивоу, број таквих случајева ће бити смањен на најмању могућу меру. Свет се налази у кризи и структура светског политичког система се трансформише, од асиметричне једнополарности ка асиметричној мултиполарности. Да ли ће се ова трансформација одиграти релативно мирно, кроз договорну реформу УН и поделу интересних сфера великих сила, или бурно кроз низ озбиљних сукобљавања у различитим деловима света-остаје да се види!
Одлука Саудијске Арабије нас упућује на то да смо близу крају УН са задацима и облику у каквим их данас познајемо и новом почетку ове медјународне организације! А да ли ће се трансформација одигравати релативно мирно или бурно, измедју осталог ћемо моћи да видимо и према томе како ће се даље ствари одвијати на Блиском истоку, већ од пролећа наредне године.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
