Aмбасада САД у Београду обавестила је јавност да наставља са издавањем виза и обављањем конзуларних послова, али да ће “током делимичног обустављања рада владе САД, преиспитати начин трошења новца али и одлуке о подршци програмима, те су тако неки догађаји већ морали да се откажу или одгоде“. Финансијски проблем, изазван неусвајањем буџета је толики, да наредних дана неће бити редовно ажурирани интернет презентација и налози на друштвеним мрежама дипломатско-конзуларних представништава САД.
Душан Пророковић
Тешко је пронаћи интернет-портал на српском језику, на којем читаоци у својим коментарима већ не славе „пропаст Америке“, што ће, судећи према расположењу коментатора, најпре постати видљиво пропашћу од САД одржаваног НВО сектора у Србији! Да, ова друга ствар се може десити. Али не зато што НВО-клијентелу широм света неће имати више ко да финансира, већ пре свега зато што ће средства меке моћи брзо изгубити на значају. Последња дешавања у САД пре свега указују на то да улазимо у нову фазу међународних односа, у којима ће кључну улогу имати средства тврде моћи, пре свега војна сила и безбедносни капацитети појединих земаља. А у том случају, не да се не може говорити о брзој „пропасти Америке“, већ чак напротив-позиција САД се на глобалном нивоу може консолидовати. Могуће је да, из америчког угла посматрано, понашање конгресмена из Републиканске партије представља последњи покушај који се предузима у циљу одржавања глобалне доминације! У великим системима се ништа не дешава случајно! Нема случајности ни у свему овоме.
Остаје само да се види колико ће САД имати снаге за спровођење тако широко постављеног плана, колико ће ствари кренути нежељеним током по њих и да ли ће моћи управљати свим кризама које могу настајати у различитим деловима света?
После неуспелог договора представника демократа и републиканаца у Конгресу, САД су ушле у режим „привременог финансирања“. Донекле, ово је било и очекивано и најављивано. Главна битка се води око одређивања лимита задуживања САД, мада је америчка јавност забављења нечим другим. Већина америчких грађана се противи финансирању плана здравствене заштите за који се залаже председник Обама, још од када је овај план први пут представљен (тзв. Obamacare). Некада су протести били бучнији, некада мање гласни, али они никада нису престајали. Иако је овај план много комплекснији, у јавним дебатама се све свело на једно просто (и нетачно!) питање: зашто би појединци који раде, уредно плаћају порезе и осигурања, требало да дотирају средства онима који не раде? Амерички систем почива на сасвим другачијим основама, другачијим принципима, и многи су упозоравали да ће план о „солидарном здравству“ брзо пропасти.
Због тога је ова ставка у буџету представљала згодно место за напад опозиције. Могло се блокирати доношење одлуке, а да се зато још добије и (прећутна) сагласност јавног мњења. Међутим, ово је тек било средство за неке друге, далеко озбиљније ствари.
Претња банкротом, девалвацијом долара или даљим поремећајима на финансијским тржиштима, свакако је озбиљна за САД. Ипак, уколико би у овом тренутку дошло до већег земљотреса у глобалној економији, сасвим је могуће-САД не би претпреле највеће последице. Пре свега због тога, јер још увек не постоји алтернатива постојећем поретку! Да, алтернатива се прави, уоквирује, њени обриси се назиру, али она још увек није јасно дефинисана.
Дакле, шта би биле последице за САД? На унутрашњем плану би дошло до великих потреса: незапосленост би се повећала и достигла рекордни ниво; дошло би до реалног смањивања зарада, самим тим и животног стандарда; услед свега могући су и социјални потреси и изливање незадовољства на улице. На спољном плану би такође била видљива ерозија позиције САД: био би то крај дуго стваране слике о супериорности америчког система; не би било новца за издишно финансирање пројеката преко којих се јача мека моћ; дошло би до повлачења дела војних контигената из различитих делова света.
Да, ово су врло непријатне ситуације. Међутим, оне могу бити итекако корисне за саме САД, уколико успеју да ограниче њихов ефекат на унутрашњем плану на релативно кратак рок и уколико им пође за руком да на спољном плану исконтролишу неколико кључних криза које ће се отворити.
На унутрашњем плану финансијски проблеми могу допринети јачању социјалног незадовољства, али исто тако могу бити и неопходан предуслов за стварање адекватне основе за нови привредни раст!
На унутрашњем плану финансијски проблеми могу допринети јачању социјалног незадовољства, али исто тако могу бити и неопходан предуслов за стварање адекватне основе за нови привредни раст! Како? Пројекат тродеценијске деиндустријализације земље и покушај изградње економије искључиво на сектору услуга и истовременом коришћењу долара као резервне светске валуте је очигледно пропао. Ове две ствари су биле и међусобно повезане, па је слабљењем „унутрашње економије“ САД слабила и позиција долара у свету. Сада је потребан нови инвестициони циклус, а претходних пет година субвенционисања потрошње преко програма највећих инвестиционих банака није донео очекиване резултате. Није нетачно закључити и како није донеко никакве резултате!
Насушна потреба САД је отварање новог инвестиционог циклуса. У текућем, условно речено, двадесетпетогодишњем циклусу, који се управо завршава, примена нових технологија-пре свега информационих-достигла је свој максимум у сектору развоја услуга. Њихово даље усавршавање-којег ће сасвим сигурно бити-не може доприносити значајнијем увећавању бруто друштвеног производа, нити одржавању континуалног економског раста. Нови инвестициони циклус је могућ само уз нову индустријализацију, или тачније речено-уз процес реиндустријализације.
Ово би подразумевало „повратак америчког капитала“ кући и пресељавање дела давно отишлих америчких произвођача из Кине, Јапана, Тајвана, Јужне Кореје и европских земаља-у САД! Да би до овога дошло, неопходно је смањити цену радне снаге и осталих трошкова у самим САД! А то је опет једино могуће наглим повећавањем незапослености и/или „обарањем“ долара.
Са друге стране, што се спољнополитичких ефеката тиче, док би САД после почетног шока постепено излазиле из кризе, главни изазивачи у међународној арени би једнаком брзином улазили у кризу. Слабљење долара угрожава пре свега кинеске интересе, а у огромној мери и интересе арапских и јужноамеричких земаља. У арапским и јужноамеричким земљама амерички долар је незванична валута, а трговинска размена са САД и учешће крупног капитала из САД у економијама ових држава је огромно. Свако колебање у економији САД оставља последице по економије ових земаља. Своје огрмоне девизне резерве Кина је формирала купујући доларе, а вишак капитала је инвестирала и у америчке државне обвезнице. Пре пола деценије, када су САД подржале почетак пројекта „амеро“-стварања валуте Северноамеричке монетарне уније-Кина је постала и највећи купац ове валуте. При томе, амеро има неку вредност, чак иако потпуно пропадну САД, ради се о сребрним кованицама, а питање је шта би у случају банкрота и девалвације вределе милијарде данашњих долара у кинеским трезорима. То би била само брда обојене хартије. Заменик кинеског министра финансија Џу Гуагјао је већ апеловао на САД да „сачувају кредибилитет својих обвезница“, а услед велике економске кризе кинески извоз је у овој години већ опао за 3,1 одсто у односу на претходну. Посебан проблем би представљало потенцијално одливање америчког капитала из Кине, јер би то не само узроковало повећавање незапослености, већ би и утицало на цену капитала у земљи. Мање кинеске банке све чешће прибегавају прекограничном задуживању, јер су камате ниже. Код презадужених кинеских банака међубанкарске позајмице достижу камате од невероватних 25 одсто. Камате на позајмице код Централне банке, услед недостатка прекограничних кредита би одлетеле у небо, што би поскупело производњу и радикално смањило конкурентност на глобалном тржишту. Како би се одразило еконмско посртање Кине на друге делове света, већ сада упозорава немачко Министарство привреде у свом саопштењу. Како се наводи то би „лишило немачка предузећа важног ослонца у раздобљу кризе у еврозони“.
Тиме се Кина дугорочно слаби, арапске земље-пред претњом опадања економске моћи, а како би се заштитиле-усмеравају на још чвршће војно везивање за САД (чиме се јача утицај САД на Блиском истоку), а јужноамеричке земље улазе у фазу великих социјалних потреса, што изазива промене антиамерички расположених режима у овом делу света, још Монроовом доктрином проглашеног „двориштем САД“!
Свим овим би значајно била оштећена и Русија, и то у тренутку када одваја значајна буџетска средства за наоружавање и модернизацију привреде. Већ сама најава о недоношењу америчког буџета на време је утицала на благи пад цена нафте (за око 0,5 одсто на берзи у Лондону). У случају драматичнијих дешавања и пад би био израженији, и то не само што се тиче цене нафте, већ и земног гаса. Када је о нафти реч, смањење запослености и привредних активности у САД утицали би на смањење потражње, што би оборило цену. Када је о земном гасу реч, треба се подсетити саопштења немачког Министарства привреде. Пад раста у Кини, Русији и на Блиском истоку смањује извоз земаља ЕУ, што узрокује нови циклус кризе у еврозони! То онда отвара и низ економских и политичких питања, а може се са великом сигурношћу тврдити, да уз делимично повлачење америчког капитала из Европе, доноси за ЕУ и период пада привредних активности. Ово је проблем и за Русију, јер би смањило потражњу европске индустрије за земним гасом, што би уједно и оборило цену.
Амбициозни пројекти Русије који су стартовали претходних година, у условима када цена нафте и земног гаса није значајније расла, већ су показали и своју забрињавајућу страну. Наиме, како пише „Независимаја газета“ позивајући се на податке Централне банке Русије, спољни дуг земље је током 2013. године порастао за 83 милијарде долара (или 13 одсто) у односу на исти период прошле године, док су девизне резерве стагнирале (Централна банка обрачунава спољни дуг земље сабирајући задужење земље и предузећа). У случају драстичнијег обарања цена енергената руска економија би ушла у период стагнације, што би могло изазвати повећавање унутрашњих тензија и покренути талас социјалног незадовољства. Посебно у Москви, једном од најскупљих градова на свету.
У оваквом развоју ситуације ни повлачење америчког економског утицаја и контигената америчке војске из различитих делова света не би било на штету америчких интереса. Шта ће се десити уколико се САД повуку из Авганистана? Јачаће утицај радикалних исламских група. Да ли је то претња по интересе САД? Не! То је највећа претња управо по интересе дестабилизованих Кине и Русије, против којих се екстремисти могу лако усмерити. Шта ће се десити уколико се САД повуку из Пакистана? Привремено, ојачаће утицај Кине. Међутим, то ће изазвати контрареакцију Индије, што отвара питање кинеско-индијских односа. То опет враћа САД у игру у овај регион, и то на велика врата, већ за пола деценије-деценију, када своју позицију буду консолидовале.
У сваком случају, глобална нестабилност, која би уследила, утицала би на све агресивније понашање низа држава, пре свега регионалних сила. Оне би, суочене са унутрашњом дестабилизацијом, прибегавале експанзионизму као сигурном, историјски потврђеном леку!
У сваком случају, глобална нестабилност, која би уследила, утицала би на све агресивније понашање низа држава, пре свега регионалних сила. Оне би, суочене са унутрашњом дестабилизацијом, прибегавале експанзионизму као сигурном, историјски потврђеном леку! То би водило ка избијању низа регионалних сукоба, што опет враћа САД у игру. Страх од Кине постоји и у Јапану, и у Кореји; страх од Немачке код пола Европе; страх од Русије у скоро свим источноевропским државама... САД би лако пронашле савезнике за обуздавање низа регионалних сила, а с обзиром на то, да за разлику од економског сектора, у војном погледу оне и даље издвајају половину средстава на глобалном нивоу у војне сврхе, овим средством тврде моћи би могле да одбране сопствене интересе и учврсте пољуљану позицију.
У свему овоме, наравно, има и много слабих тачака. Већина америчких аналитичара наводи да би упуштање у сваки сценарио који би довео у питање могућност отплате америчких задужења био почетак праве катастрофе. Тако нешто би се десило први пут у историји и тешко је предвидети којим током би се кретало.
Да, ово је сасвим тачно. Амерички републиканци, или боље речено, корпоративна елита и интересни лобији који стоје иза њих су заиграли врло ризично. Могло би се ово упоредити са руским рулетом. Уколико их метак мимоиђе, а они треба први да повуку обарач, добитак од кризе биће огроман. Можда ће значити и нових пола века несумњивог глобалног лидерства. Уколико, међутим, пиштољ опали, овај пуцањ у главу би значио убрзавање процеса трансформације светског политичког система у мултиполарни, што би свело САД на једну од регионалних сила.
Зашто су уопште улазили у игру руског рулета? Па, вероватно зато што су схватили да је ово последњи тренутак за спречавање прављења алтернативе постојећем поретку. Као што је Тукидид описао у „Пелопонеским ратовима“: да је Атина раније индуковала рат, када је још била војно надмоћнија, вероватно би и његов исход био другачији. САД и даље војну премоћ у глобалним размерама, а услед економског слабљења и та премоћ ће брзо опадати. Акција геополитичког позиционирања САД у Пацифику, на Блиском истоку и у средњој Азији је дуга, стрпљива акција, која ће још потрајати. Такође, ова акција је изазвала подозривост и низ контрамера регионалних сила-попут Кине, Русије, Ирана, Индије... Питање је да ли САД имају времена за такву битку. На крају крајева, описани сценарио се у доброј мери и уклапа у америчке геополитичке планове. Тиме би одређени процеси само били убрзани. Наравно, уколико би кренули у жељеном смеру.
Чини се да од те процене, у ком смеру би ови процеси кренули, зависи и како ће републиканци гласати 17. октобра. Јер, поред велике добити коју би могли извући, превелики су и ризици од предузимања једне овакве акције.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
