Не постоје избори, одржани у последњих три године у земљама ЕУ, на којима није забележен значајан раст евроскептика и драматичан пад евро фанатика. Последњи, свежи примери су из толерантне Аустрије – где се Слободарска партија Кристијана Штрахеа винула неочекивано високо, и пребогате Немачке-у којој слободни либерали нису успели да пређу цензус.
Душан Пророковић
Успут треба додати и да је једна од најстаријих и највећих политичких партија, британска Конзервативна странка, већ дуго на позицији да ЕУ треба напустити, да новој већини у Норвешкој није ни на крај памети да о ЕУ уопште размишља, а да је Исланд одлучио да своје преговоре са Бриселом једнострано прекине.
Али, зашто би то све интересовало премијера Србије Ивицу Дачића!? За њега су сви они, који опомињу како европске интеграције, поред сјајног, нашминканог лица које нам се нуди преко ТВ екрана водећих медија, имају и своје наличје-лудаци. „Само луд човек може да каже да улазак у ЕУ није у нашем интересу“, изјавио је премијер у интервјуу „Вечерњим новостима“ 16.10.2013. Према овом стандарду , лудацима би ваљда требало сматрати и све оне политичаре и њихове бираче по разним европским државама, који се залажу за укидање или трансформацију ЕУ, или најчешће за иступање њихових земаља из ове међународне организације.
Није баш згодно када вас називају лудаком. Ономад, када су у половини европских држава власт држали диркатори разних боја и идеологија, политички противници су означавани лудацима да би потом били принудно смештани на неуропсихијатријске клинике и остале установе затвореног типа. Срећа па је данашња Србија демократска земља. Ипак, наступ Ивице Дачића највише говори о страховима српског премијера. Полудеценијско ширење демагогије како ћемо трампити Косово за благостање у остатку Србије се распршује. Како се ствари одвијају, Србија ће на крају морати да плати зато што је предала Косово. Наћи ће се већ нека гарнитура политичара која ће нам објаснити да је и то у нашем интересу.
Најбољи одговор на ову тешку квалификацију о „колективном лудилу“ у српском политичком простору и јавном мњењу, дали су догађаји који су уследили у истом дану, у којем је и објављена изјава председника Владе. Несретни Расим Љајић, ни крив ни дужан, ломио је језик, вртео главом и ширио руке у Народној скупштини, док су га посланици решетали питањима о увозу дуванских производа из Хрватске. Министар Бранко Ружић је касније покушао да ублажи експлозију незадовољства и негодовања, рекавши како то није ништа страшно, те да је Србија спустила царинску стопу на увоз „свега 1.650 тона цигарета“ из ЕУ! Тако се квота која је одобрена поклопила са квотом коју је тражила хрватска страна још раније – 1.600 тона. Толико су хрватски произвођачи и продавали на тржишту Србије до сада.
Једна од најстаријих и највећих политичких партија, британска Конзервативна странка, већ дуго је на позицији да ЕУ треба напустити, да новој већини у Норвешкој није ни на крај памети да о ЕУ уопште размишља, а да је Исланд одлучио да своје преговоре са Бриселом једнострано прекине.
Три су ствари због којих је ова одлука скандалозна. Прво, оваквим поступањем Србија неће убедити ниједног страног инвеститора да дође и улаже у земљу. Јефтиније је поштено платити озбиљној лоби групи у Бриселу која зна како систем ЕУ функционише или потплатити утицајног политичара у некој од чланица ЕУ, па да они изврше притисак на Србију. Србија ће попустити, отворити своје тржиште и чему уопште малтретирања око инвестирања у производњу, плаћања пореза, социјалних права радника, доприноса. Инвеститорима који су већ ту, у Србији, а ради се о великим компанијама попут јапанског JTI, америчких Филип Мориса и БАТ-а, послата је порука да нас њихово проширивање капацитета за око 15 одсто, што би у ланцу од примарних произвођача до трговаца значило пар стотина до хиљаду радних места и буџетски прилив од више десетина милиона евра, мало интересује, јер нам је битнија судбина произвођача из хрватског Ровиња.
Друго, поставља се питање: како ће нови губитак у буџету, изазван смањењем прихода од царина, бити надомештен? Новим повећавањем пореза или задуживањем. У тренутку када сви апелују на штедњу, када се смањују плате, повећава ПДВ и најављују отпуштања, Србија се понаша као пијани сват који цео плату потроши на чашћавање музике, не размишљајући како ће после тога преживети до краја месеца.
И треће, политички је штетно прихватати овакав уступак у тренутку када имамо озбиљне проблеме у билатералним односима. Србофобија, подстакнута „протестима против ћирилице“ расте у Хрватској, председник Иво Јосиповић је у сред Београда (пристојним језиком и дипломатски увијено) припретио подизањем лествице по питању међусобног разграничавања на Дунаву, а од повлачења тужбе за геноцид нема ништа. Можемо се лагати и сакривати иза куртоазних изјава, али нам то неће донети ништа. Србија је могла попустити око питања увоза цигарета, али је морала и нешто добити заузврат.
И овде се налази и контрааргумент већ поменутој тези како смо морали на ово да пристанемо јер је то захтевала ЕУ. Јер, побогу, Хрватска је сада у ЕУ. Господа преговарачи би требало да знају да се у преговорима пре свега преговара, а кључни циљ је заштити сопствене интересе. Уколико је то немогуће, онда се преговори прекидају, одуговлаче, употребљава се нека од преговарачких стратегија којих има онолико. Нешто о томе могу, ако су заборавили, пронаћи у књизи покојног Живорада Ковачевића, ваљда су је читали, јер је некима од српских преговарача био предавач. Оно што Србија тренутно ради не може се назвати преговорима, већ пристајањем на све што се од нас тражи.
Инвеститорима који су већ ту, у Србији, а ради се о великим компанијама попут јапанског JTI, америчких Филип Мориса и БАТ-а, послата је порука да нас њихово проширивање капацитета за око 15 одсто, што би у ланцу од примарних произвођача до трговаца значило пар стотина до хиљаду радних места и буџетски прилив од више десетина милиона евра, мало интересује, јер нам је битнија судбина произвођача из хрватског Ровиња.
Следећу ствар, која се спрема, само дан касније је, опет ни крив ни дужан, најавио Расим Љајић. Ради се о дозвољавању увоза генетски модификоване хране. Да оставимо по страни расправе о штетности ГМО, питање за наше преговараче је: како српски пољопривредник у том случају може остати конкурентан? Само да нам не одговарају да можемо производити здраву храну, „биоповрће“ итд. У следећој години неће бити новца ни за редовно субвенционисање пољопривредних газдинстава, а камоли за нове издатке које изискује производња здраве хране. И ту опет улазимо у ланац као са хрватским цигаретама: мањи прилив инвестиција ће бити у пољопривредни сектор, мањи прилив средстава у буџет…
Уз све, треба ли и подсећати да је „убрзавање ЕУ интеграција“ Србије почело потписивањем Бриселског споразума, о чему часне главе из Уставног суда одбијају да се изјасне већ пола године, а настављено је новим уговорима са Републиком Косово о телекомуникацијама и енергетици? Треба ли и подсећати да ће у разговорима са Бриселом најпре бити отворено поглавље 35, које се тиче управо нових уступака на Косову, све док, на како нас то лепо упућују немачки амандмани, не потпишемо Споразум о добросуседским односима са Приштином? Чак и да оставимо по страни питање шта се и како може урадити на Косову и са Косовом, овде је важно подвући да је Србија „убрзавање ЕУ интеграција“ почела кршењем сопственог Устава! И после ће неко доказивати како смо правна држава подносећи пријаве против људи који не плаћају ТВ претплату.
Ми данас не присуствујемо преговорима две стране, нити приближавању Србије ЕУ, већ срљању једне државе у непознато.
У том срљању је суспендован највиши правни акт државе, чине се најразноврснији уступци другој страни што штети сопственим интересима, слаби се политичка позиција земље и ударају темељи за њено даље сиромашење.
Велике и богате државе нису то постајале кроз историју зато што су биле „цивилизованије“ или зато што су њихови становници били „просвећенији и посвећенији“, већ зато што су најуспешније разрадиле механизме отимања од других, мањих и слабије заштићених. А најлакше је отимати од сиротиње. Ем нема чиме да се брани, ем код већине преовладава став да ни немају шта да им отму.
Велике и богате државе нису то постајале кроз историју зато што су биле „цивилизованије“ или зато што су њихови становници били „просвећенији и посвећенији“, већ зато што су најуспешније разрадиле механизме отимања од других, мањих и слабије заштићених. А најлакше је отимати од сиротиње. Ем нема чиме да се брани, ем код већине преовладава став да ни немају шта да им отму. Пробуди се сиротиња тек кад схвати да је до јуче нешто имала. А како ствари стоје, и како се ови преговори одвијају, томе се приближавамо. Наравно, такав развој ситуације није никакво решење, нити може донети шта добро, али се на све мора упозорити!
Тешко је рећи да ли су кључни представници српске власти свесни последица учињених грешака, али је видљиво да су нервозни и уплашени. Толико нервозни, да политичке противнике називају „лудацима“ и толико уплашени да дрхте од сваког протеста и изласка на улицу. Због тога није било ни геј-параде, нити поштовања судске одлуке о изручењу несретне девојчице из Љига.
Због свега се уопште не поставља питање: како ће се завршити ова авантура Србије са ЕУ? Већ: докле овако нешто може трајати!?
Могуће је да ће се испоставити како је закључак премијера Дачића о „лудацима“ у српској политици тачан. О томе ће свој суд давати неке нове генерације историчара, социолога и политиколога у будућности, када са ваљане дистанце буду оцењивали понашање данашњих политичара. Само је питање коју ће политику прогласити „лудачком“?
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
