Мале земље и не толико бројни народи могу добити какву-такву могућност избора само у мултиполарном свету. А без избора, нема ни одрживог и свеобухватног развоја.
Ово се посебно односи на земље југоисточне Европе, које представљају геоекономску периферију западног света. Уколико не јачају утицаји осталих актера у светској политици, регионалних и глобалних геополитичких играча, мале земље европског југоистока могу бити само колонијални поседи. Због тога је одговор на постављено питање потврдан.
Да, нама је у интересу да руско присуство буде шире, да се оно манифестује и на пољу културе, економије, енергетике, научо-образовне размене и информисања. Тиме ће се обезбедити потребна равнотежа утицаја у Србији, чиме се отвара и сасвим нова перпсектива за позиционирање Србије.
Како је процес јачања руске „меке моћи” текао до сада у Србији?
На ово питање се не може дати једнозначан одговор.
Меку моћ посматрам кроз три димензије: пропагандну, дипломатско-политичку и обавештајно-аналитичку. Ова трећа је у појединим тренуцима најбитнија, али је о њој и најтеже говорити, зато што се ту углавном ради о једносмерној комуникацији. Она се пре свега тиче циљева које земља која пројектује меку моћ поставља. Дакле, у овом конкретном случају, то је Русија. Према томе се организује процес прикупљања, селекције и обраде разних информација и формулисања закључака.
Али, о томе пре свега треба да говоре саговорници из Русије: шта су њихови циљеви на Балкану и у Србији?
Анализа једне овакве теме би захтевала много шири простор, а закључци би морали бити поткрепљени низом проверених или потврђених (полу)јавних података, што је иначе посао за појединце чије су уже области истраживања другачије од моје, па се због тога не бих више бавио овим питањем.
Што се пропагандне димензије тиче, ту се може чути много примедби од стране стручњака и аналитичара из Србије специјализованих за ово поље.
Русија је пропустила низ шанси да оствари значајније медијско присуство у Србији. Због тога је њена позиција слабија. Нешто слично се десило и у Украјини, где су инертност и неодлучност узроковале руски пораз у информативном рату.
Рецепт је јасан: уколико Русија жели да буде присутнија и да јача своје присуство на српском говорном подручју, нису јој за то довољни само интернет портали, већ и телевизија са националном фреквенцијом, слушана радио-станица и дневне новине. Поготово у постојећим условима информативног, економског и енергетског рата глобалних размера.
Међутим када се ради о дипломатско-политичкој димензији, ту се виде стални, чврсти и сигурни кораци Русије у Србији. При томе, када се говори о дипломатско-политичком пољу, у виду имам најшире могуће тумачење. То су и јавна дипломатија (скрећем пажњу - јавна дипломатија, а не пропаганда!), културна дипломатија, енергетска политика, саобраћајна политика, парадипломатија и многе друге ствари.
У односу на претходне године, Русија је направила крупан искорак и њено присуство се данас много више осећа, него што је то био случај пре годину или две дана. О периоду пре десет година и да не говорим.
Да само подсетим учеснике, руска војска се пре једне деценије повукла са Косова и Метохије, оставивши нас у недоумици: да ли то значи и да се Русија комплетно повлачи са Балкана?
Активнији дипломатско-политички наступ Русије на Балкану - према свим најавама - тек треба очекивати. Јер, украјинска криза је променила Русију.
Без обзира колико то многима звучало невероватно: Владимир Путин је добио прилику да постане историјски победник захваљујући ескалацији кризе у Украјини.
Несумњиво, доласком на власт Владимира Путина и победом у Другом чеченском рату - Русија се стабилизовала, повећан је бруто друштвени производ, живи се боље, грађани су задовољнији. Али, Русија је остала разапета између своја три завештања: православно-империјалног, совјетско-комунистичког и либералног. Таква Русија је свој врхунац већ досегла и он се управо огледао у сређивању унутрашњих прилика.
Несумњиво, доласком на власт Владимира Путина и победом у Другом чеченском рату - Русија се стабилизовала, повећан је бруто друштвени производ, живи се боље, грађани су задовољнији. Али, Русија је остала разапета између своја три завештања: православно-империјалног, совјетско-комунистичког и либералног. Таква Русија је свој врхунац већ досегла и он се управо огледао у сређивању унутрашњих прилика.
За даље јачање укупне позиције и прерастање из статуса регионалне у статус глобалне силе - било је неопходно понудити нови садржај, нови развојни модел и нову политику. Разапета Русија то није могла да понуди, без обзира што се од говора у Минхену 2007. године Владимир Путин трудио да је постави на шине које су ишле у том правцу. А без тога, нема ни меке моћи.
Тек са ескалацијом украјинске кризе долази и до значајнијег сабијања утицаја либералних кругова, као и схватања да од обнављања совјетског модела нема ништа. Русија почиње да тражи нови садржај, нови развојни модел и нову политику ослањајући се на своје православно-империјално завештање.
Када су овакви скупови организовани пре две године, говорници су полемисали колико повећавање производње у НИС-у може ојачати руски утицај у Србији? Отвориће се нова радна места, више новца ће бити издвајано у буџет, па је ваљда и утицај требало да буде сразмерно већи. Можда и може - али то није суштина меке моћи.
Суштина је у трагању за новим системом вредности, који и не можемо тражити другде до у сопственој историјско-религијској вертикали. Православни народи су по распаду биполарног уређења светског политичког система почели да лутају. Ушли су у ципеле које нису њихове, отворили су врата за вредности које су туђе. Уместо о слободи човека као о принципу, почело се говорити о слободи тржишта као циљу. Сведоци смо докле нас је то довело. Суморна срспка свакодневица, драматично осиромашење и још драматичнији демографски пад најбољи су показатељи тога.
Тек после ескалације украјинске кризе ми коначно чујемо, потпуно отворено и све чешће да се од стране многих утицајних појединаца понавља како се морамо вратити принципу слободе човека као идеалу. Тиме би дипломатско-политичка димензија руске меке моћи била заокружена, дугорочно пројектована и оснажена.
То јесте у интересу Русије, али је и у најбољем интересу Србије.
