„Ако су нам Азери велики пријатељи, Јермени су нам браћа“.
Све од распада комунистичке Југославије па до 2009. године званични Београд се није претерано интересовао за стање на Кавказу. Није се интересовала ни шира јавност. Осим за случај Чеченије, о чему су медији нашироко извештавали. Углавном, неколико преведених књижевних дела о овом делу света, пар научних радова мањег обима и на крају, одлична монографија др. Драгана Петровића и мр. Горана Николића „Геополитика Закавказја“ одржавало је српску јавност у додиру са Осетијом, Дагестаном, Грузијом, Јерменијом, Азербејџаном... Политички контакти сводили су се на сусрете и сарадњу „ниског профила“ у међународним организацијама. На том плану је нешто интензивнија сарадња, од 2006. године кроз парламентарне скупштине низа међународних организација најпре остварена са азербејџанским посланицима. У свакој прилици они су принципијелно подржавали став Србије о Косову и Метохији и инсистирали на поштовању међународног права. Разумљива је њихова позиција, јер Азербејџан има такође проблем са статусом Нагорно-Карабаха. Ипак, треба подвући и да су српску позицију увек подржавали и политичари из Јерменије, иако по претходно изнетој логици то нису морали да раде (управо због Нагорно-Карабаха). До извесног „захлађења“ у погледу јерменских представника долази тек од 2009. када односи између Србије и Азербејџана нагло крећу узлазном линијом.
Како је до овога дошло?Како се то званични Београд напрасно заинтересовао за Кавказ, а званични Баку за Балкан? И-да ли су Србија и Азербејџан могли да поправе своје билатералне односе окупљени само око заједничке муке и инсистирању на међународном праву? Србија и Азербејџан су имали разлоге да своју сарадњу учвршћују и заједнички наступају по одређеним питањима, то није спорно. Међутим, цела конструкција о унапређењу српско-азербејџанских односа није осмишљена ни и Београду ни у Бакуу. Није то никаква тајна, осмишљена је у Анкари, а њену реализацију је подржао Вашингтон! Ипак ово само по себи не мора ништа да значи. Уколико Србија из овог аранжмана има користи: зашто да не учествујемо у свему!? Да, Србија има своје разлоге због којих треба да унапређује односе са Азербејџаном, али истовремено, постоје и разлози који терају на опрез и нешто другачији спољнополитички наступ на Кавказу.
Због тога што је архитекта овог пројекта Турска, треба анализирати турске интересе. Турска је у великој политичкој и привредној офанзиви у оба региона-на Балкану и Кавказу. Све се више осећа и њена инфилтрација у безбедносно-обавештајни апарат појединих земаља, а агресивна културно-пропаганда кампања је очигледна и сјајно осмишљена. Телевизијска серија о Сулејману Величанственом потукла је рекорде гледаности од Техерана до Сарајева. Турска се у овом тренутку позиционира као субимперијална сила. То су, у најкраћем, регионалне силе које ће у сарадњи са САД преузимати кључну улогу у појединим деловима света. Приметан је и покушај САД да Турску приближи и повеже са још једном субимперијалном силом-Саудијском Арабијом.
У коначном исходу, може се десити да Истанбул постане центар једне нове регионалне интеграције која ће се простирати од Каспијског језера до источног Медитерана, а у коју би ушао и одређени број балканских земаља, између осталих и Србија. За САД, ово је решење уколико не буде даљег проширивања ЕУ (а највероватније неће), како би се под индиректну геополитичку контролу ставила два стратешка раскршћа-каспијско и балканско. За Турску, ово је шанса за стварање Отоманског комонвелта, изградњу нове политичке и војне позиције која је сврстава међу петнаестак најзначајнијих земаља света (Турска је чланица Г-20 од оснивања ове организације) и привредна шанса какву неће пропустити. Много је и ограничавајућих фактора који указују да са реализацијом целог плана неће ићи лако, а упитно је и да ли се он може уопште реализовати. Ипак, то је друга ствар. Што се текуће, краткорочне политике тиче, важно је нагласити да су и Србија и Азербејџан угурани на овај колосек и да се у том правцу крећу.
Како се то званични Београд напрасно заинтересовао за Кавказ, а званични Баку за Балкан? И-да ли су Србија и Азербејџан могли да поправе своје билатералне односе окупљени само око заједничке муке и инсистирању на међународном праву?
Шта је у свему опасност за Србију? Највећа је претерано ослањање Турске на верску компоненту. Због тога су стартешки партнери на Балкану албански и муслиманско-помачки фактор (муслимани-Бошњацу у БиХ, Србији и ЦГ, а Помаци у Бугарској и значајно мањој мери у североисточном делу Грчке). У Србији је појам „стратешко партнерство“ изгубио на значају, као и многе друге одреднице. Свашта јепроглашавано „стратешким партнерством“ и превише је пута потписиван уговор о стратешком партнерству. Стратешко партнерство је како му име каже „стратешко“, оно се тиче дугорочне геополитичке оријентације државе и не склапа се са сваким ко обећа да ће инвестирати у земљу пармилина долара! У том контексту треба посматрати и турску везу са балканским мухамеданцима као константу. Незгода по Србију је у екстремно непријатељском постављању Албанаца, као и претераним захтевима босанских муслимана, који осокољени турском подршку, могу дубоко пореметити српске интересе на Балкану! На овом другом пољу, у БиХ, постоји теза како би Турска могла помоћи постепеном побољшавању српско-муслиманских односа. Да, могла би, без обзира што до сада званична Анкара то ничим није показала. А тешко и да ће показати, па све остаје у домену теорије. Да би до овога дошло и у пракси требало би Србија нешто да предузме, о чему ће бити речи у наставку. На првом пољу, ствар је готово безнадежна. Посматрајући историју турско-албанских односа још од 1913. године, јасно је да ће у српско-албанском спору подршка Турске увек бити на албанској страни. Дан после, како су српски медији пренели невероватно успешне посете Турској председника Србије Томислава Николића, турски министар одбране је 07.02. посетио Приштину и најавио како ће Турска „помоћи стварање косовске војске“. Потврда тезе о турско-албанском стратешком партнерству јесте и у томе, што је министар Јилмаз ову изјаву дао у тренутку када се унутар НАТО воде тешке дискусије о томе да ли косовским Албанцима уопште треба дозволити да формирају војску у пуном смислу те речи, а када, са друге стране, исти ти косовски Албанци поново разматрају неке старе планове о могућности оружане акције против српског становништва.
Проблем је и у томе, што неосмишљено, без дугорочно планирања, Србија у све улази преговорима тет-а-тет са Турском. Или још горе, у оквиру трилатерале Анкара-Сарајево-Београд. Елем, Србија билатерално не може да преговара са Турском, а да то по Србију буде повољно. Народна легенда каже како је Милош Обреновић, припремајући неку делегацију за пут у Цариград, која је тамо нешто требала да преговара, дао једноставно упутство: Турци воле паре и задњицу, а ми пара немамо! Да би Србија ушла у аранжмане са Турском позиција се мора дуго припремати, у супротном, треба се сетити (наводних!) Милошевих речи. Турска је у сваком погледу неколико пута снажнија-војно, економски, политичким утицајем... Она се разрађеним каналима може мешати у унутрашња питања Србије, ангажовати српске комшије да врше притисак на Београд, чиме се српска преговарачка позиција, ионако слабија, драматично урушава. Поред тога, треба имати и у виду да је турска дипломатија једна од најспособнијих на свету. Она има дугу и богату традицију, на челу институција које се баве спољнополитичким питањима су људи у чије се образовање улагало деценијама, повезаност са научним институтима и центрима за стратешко планирање је директна... Некадашњи српски посланик у Цариграду, а потоњи председник владе (1897-1900) и министар иностраних дела, Владан Ђорђевић (имаче и први школовани хирург у Србији), писао је у депешама Београду 1895, а цитирајући руског посланика да је Стамбол место где ће нам „чаша увек бити близу уста!“. Односно, биће ту пуно обећања, примамљивих понуда, много слаткоречивости, али све ће то личити на чашу којом ће неко махати испред наших уста, али никада из те чаше нећемо ништа попити.
У том контексту треба гледати и „угуравање“ Азербејџана у цео пројекат. Прво, Србе је, као и остале балканске православце, лако мотивисати на акцију против Турске. Азербејџан, далек, непознат и егзотичан широј јавности, је врло погодан као проводник даљих турских утицаја у Београду. Наравно, не треба посматрати Баку као савременог турског вазала, далеко је реално стање од тога. Али, не треба ни гајити илузију да ће око кључних питања на Балкану, званични Баку неће стајати уз Турску. Друго, погодност за убрзано спајање Србије и Азербејџана јесте тренутна позиција Бакуа по питању једнострано проглашене независности косовско-метохијских Албанаца. Треће, изворишта у Азербејџану су двадесетих година ХХ века давала чак половину светске нафте. Данас то није тако, али Азербејџан и даље има огромне приходе од експлоатације нафте и нешто мање од земнога гаса. Зато се и појављује као потенцијални инвеститор, што је примамљиво за Србију. Азербејџан је дакле, у ширем плану империјално-субимперијалне осовине, вероватно пројектован као средство за што је могуће лакше, тише и безболније геополитичко припајање Србије планираном отоманском комонвелту. Због тога треба бити на опрезу.
У одређеним околностима, Азербејџан би могао постати „српски амортизер“ током различитих врста притисака Анкаре на Београд. Србија са Турском мора сарађивати. Турска је незаобилазан партнер, водећа земља на Балкану, а од низа економских аранжмана Србија може имати и огромне користи. Поред тога, Србима је у интересу да нормализују своје односе са балканским муслиманима, пре свега босанским мухамеданцима. Уместо Хантингтонове тезе о „сукобу цивилизација“, што би нам у будућности донело нове несреће и ратове, мора се размишљати о Дугиновом концепту „сарадње цивилизација“. Односно, како то руски теоретичат објашњава, пре свега о будућој сарадњи православних и муслиманских народа. Веза са Анкаром и Бакуом је и из тог разлога потребна. Међутим, због свега наведеног, ову везу је неопходно остваривати на другачији начин.
Да би се исправила неравнотежа која постоји у билатералном „српско-турском“ односу, неопходно је чвршће се везивати за Русију. Гледано из историјског и из геополитичког угла, Србија ће са Русијом лако наћи заједнички језик у наступу према Анкари. Проблеми у српско-руским односима могу настати на другим странама, али не и по питању Турске. То је и тајна мудрости Милоша Обреновића, који је од Другог српска устанка до Другог хатишерифа све погодности изборио управо се ослањајући на Петровград.
Прво, да би се исправила неравнотежа која постоји у билатералном „српско-турском“ односу, неопходно је чвршће се везивати за Русију. Гледано из историјског и из геополитичког угла, Србија ће са Русијом лако наћи заједнички језик у наступу према Анкари. Проблеми у српско-руским односима могу настати на другим странама, али не и по питању Турске. То је и тајна мудрости Милоша Обреновића, који је од Другог српска устанка до Другог хатишерифа све погодности изборио управо се ослањајући на Петровград. Друго, зарад „бандажирања“ турске позиције на Балкану, неопходно је унапредити сарадњу са блискоисточним и средњоазијским земљама које имају некада бољи, некада лошији, али традиционално подозрив став према Анкари. У првом реду то је Иран, а до скора се могло размишљати и о Сирији. Нажалост, због трагедије која је задесила ову земљу, у Сирији ће се више размишљати о унутрашњим проблемима, а мање о спољној политици. У том контексту може се размишљати и о неопходности уласка у један дугорочан војно-политички аранжман са Израелом, поготово у случају „изградње“ осовине Турска-Саудијска Арабија. Амерички план о томе како треба да функционише цела мрежа субимперијалних сила је једно, а шта ће се дешавати у пракси је нешто сасвим друго. Због тога је прилично вероватно да би дугорочно турско-саудијски савез био велика претња по Израел, већа него што је то данас Иран.
И коначно-треће: пред Србију се поставља и захтев за утврђивањем искрених и пријатељских односа са Јерменијом. Ово је и ствар која се може најбрже и најефикасније реализовати, на обострану корист. Јер, и Јерменији су потребни партнери да би се амортизовао турски притисак. Јерменија, иако по површини мала, а по природним богатствима сиромашна, заузима важну географску позицију. Поред тога, јерменско питање је једно од највећих у савременој турској историји. Посебно место заузима и у светској историји прве половине ХХI века. Координирана српско-јерменска акција, што би значило да на сваки покушај турске акције против једне од две земље аутоматски значи и истовремено активирање Београда и јеревана, имала би синергетски ефекат. Тада би и турски министар одбране морао да води више рачуна када ће путовати у Приштину и шта ће тамо изјављивати. Уколико се овај наступ синхронизује и са Москвом, вероватније је и да би турски министар саговорнике из Приштине примао у Анкари.
И ту долазимо до српско-азербејџанског „стратешког партнерства“. Зато што су односи Азербејџана и Јерменије непоправљиво лоши. Никакви односи не постоје између две земље, чак ни у спортским водама. Када се у квалификацијама за европско или светско фудбалско првенство нађу у истој групи, ове две репрезентације једноставно не играју између себе. На крају, и УЕФА је пристала на овакво решење, мада је дуго инсистирала да се приликом жреба утврди механизам који искључује могућност да Јерменија и Азербејџан буду у истој групи. Требало би доста простора да се објасни генеза оваквих односа, тек, огромна већина држава, које сарађују истовремено и са Јерменијом и Азербејџаном примењују тзв. тактику „двоструког колосека“ и реципроцитета. У овом тренутку, то је ршење и за Србију. Посматрано краткорочно, Србија има интерес за унапређењем својих односа са Азербејџаном и то и треба чинити. Међутим, посматрано средњерочно, Србија има и те какав интерес за учвршћивањем својих односа са Јерменијом.
Посета председника Николића Анкари и Бакуу на самом почетку мандата је добра. Србија има превише проблема и покушај какве-такве нормализације односа са Турском је у реду. Исто тако, у реду је и наставити сарадњу са Азербејџаном по питању наступа у међународној арени, али и ширити односе на економске поље. Ипак, изјаве добродошлице турским интересима на Балкану, помињање великог пријатељства са Азерима и потписивање уговора о стратешком партнерству је претеривање, иза којег се можда крије некаква тактика, али иза које се можда може приписати неискуству српског председника у спољној политици где изјаве имају већу и другачију тежину него на унутрашњем плану, или покушају уверавања саговорника да је све што је говорио пре две деценије давна прошлост. У сваком случају, резултат таквог претеривања може бити само један: континуитет државне политике са принципима успостављеним за време председника Тадића. А то опет значи потпуно утапање Србије у нову атлантистичко-османистичку концепцију организовања каспијско-кавкаско-балканске хоризонтале, у којој ће српски интереси бити сабијени, а положај подређен. Може ли се неповољан сценарио избећи? Може! Између осталог и другачијим позиционирањем српске дипломатије на Кавказу!
За почетак, неопходно је примењивати потпуни реципроцитет. Председник Србије мора планирати и посету Јеревану, када је већ био у Бакуу. Уколико је Србија отворила амбасаду у Бакуу, онда је што хитније мора отворити и у Јеревану. Уколико је потписан низ билатералних споразума са Азербејџаном, то мора бити учињено и са Јерменијом. Уколико је у центру Београда постављена биста бившег азербејџанског председника Гајдара Алијева, онда се мора наћи и простор за подизање споменика јерменским жртвама. И то о нашем трошку. Јер, успостављање, а затим и унапређење српско-јерменских односа није само питање текуће, реал-политике или геостратешке комбинаторике. За Србију је то много више од тога. Јерменска заједница је, поред цинцарске, дала огроман допринос изградњи институција модерне српске државе, посебно развоју српске економије. Није забележено да је икада и један јерменски план био уперен против српских инетерса. Ако нису могли да нам помажу, ниси нам ни одмагали. Београдски Јерменин, Вартекс Баронијан, компоновао је једну од најлепших српских песама: „Востани Србије“. А питање је и: да ли и један хришћански народ сме да заборави голготу коју су Јермени преживели? И да ли учећи о Јерменима, можемо пуно научити и о себи, извући одређене поуке и закључке. Уколико смо Азере већ прогласили нашим великим пријатељима, онда су нам Јермени браћа! А, пријатељи се стичу и губе, а браћа остају.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе