Сиријска криза је ушла у четврту годину, а рат у овој земљи траје већ две и по године. Тешко је окарактерисати о каквом рату се ради. На почетку се могло говорити и о грађанском рату. Међутим, како је време пролазило, ово је све више постајао оружани сукоб регуларне сиријске армије против одреда плаћеника који су регрутовани углавном саудијским и катарским новцем, а на територију Сирије убацивани преко Турске. Уз то, турске војне снаге су у неколико наврата интервенисале у региону Алепа, а Израел је бомбардовао циљеве у ширем граничном појасу Сирије ка Либану. Дакле, ово је сложен сукоб, са много учесника, који опет имају многе савезнике на различитим странама. Интереси различитих држава су испреплетани и сукобљени. Сиријски сукоб је због тога заузео централно место у међународној политици последњих месеци, а како ствари стоје, ту ће се задржати још и целе следеће године.
Душан Пророковић
Да ли дешавања у Сирији требају да заинтересују и Србију? И: колико нас се уопште тичу?
Постоје најмање четири разлога због којих се развој ситуације у Сирији мора озбиљно пратити и анализирати. То су разлози који се тичу геостратегије, енергетике, геополитике и економије. Ови разлози се преплићу и условљени су међусобно, па је ова класификација условна.
Посматрано са геостратегијског становишта, Сирија је важна карика у америчким плановима успостављања потпуне контроле над регионом Блиског истока. Било је од самог почетка очигледно: извођачи радова на терену били су Саудијска Арабија, Турска и Катар, али су иза свега стајале САД! Блиски исток је раскршће три континента-Европе, Азије и Африке, и онај ко контролише овај простор стиче велику предност у геостратегијском позиционирању. САД би то омогућило релативно лак и неометан приступ јужној граници Русије, западним провинцијама Кине, као и успостављање контроле над средњоазијским и кавкаско-каспијским регионом.
Кључни изазивач САД у региону Блиског истока ипак није Сирија, већ-Иран! И тек са значајном дестабилизацијом Ирана, која би довела до распада ове државе или резултирала окупацијом, САД би испуниле циљ о потпуном контролисању Блиског истока. Иран је већ сада опкољен са три стране: на истоку америчке војне снаге контролишу Авганистан, а уједно су и највећи донатор војске Пакистана; на југу је, преко пута Ормуског пролаза Саудијска Арабија, један од кључних америчких савезника у свету; на западу се налазе окупирани Ирак, Турска као чланица НАТО и Сирија! Сирија се не граничи са Ираном, али између ове две земље постоји стратешко партнерство већ неколико деценија. Делимично је то партнерство било узроковано и верском вертикалом, с обзиром да у Сирији живи око 15 одсто шиита, који држе неке од кључних позиција у земљи. Важно је рећи и да цео простор величине од око 250.000 км2 између Сирије и Ирана, а који обухвата делове Ирака и Турске већински насељава курдско становништво. То уводи нови фактор у целу ову игру око „битке за Блиски исток“, а то су-Курди.
На северозападу Ирана се налази Азербејџан, са којим су САД већ потписале два уговора о војној сарадњи и на чијој територији ће стационирати део снага које се повлаче из Авганистана; а на североистоку је Туркменистан, који је већ дуго у преговорима о енергетској сарадњи са западним земљама, а који би се и због стратешког позиционирања и због историјских искустава, у случају Ирана поставио-неутрално.
У том контексту посматрано, интервенција у Сирији би била у функцији изолације Ирана и припреме његове дестабилизације. А дестабилизацијом Ирана САД овладавају кључним подручјем евроазијског обода, одакле им се отвара широк пут ка јачању утицаја и присуства у Русији, Кини и Индији. Укратко, тиме се главни конкуренти у међународној политици избацују из колосека, па се глобална доминација САД продужава за још неколико деценија, иако њена економска моћ опада!
Шта је овде важно за Србију? У оваквом развоју ситуације САД остају не само кључни фактор на Балкану, већ суштински владар овог дела Европе. У том случају, руско присуство би било сведено на минимум, а немачки утицаји строго контролисани и каналисани, што је за Србију погубно. Постоје одређене геополитичке закономерности, па се тако може рећи да, када год је утицај Русије јачао на Балкану, тада је и положај Србије био бољи! Једноставно, тада су и западне земље морале да више воде рачуна о српским интересима како Срби не би отрчали у руско окриље. Ново повлачење Русије би штетило Србији. Такође, једна од могућности о којој се већ доста писало, јесте да Балкан једноставно буде препуштен Турској и арапским заливским земљама за ширење њихових утицаја и интереса. То би била компензација за подршку коју су пружили САД током успостављања контроле над Блиским истоком.
Још једна несрећа било би и то, што би САД услед опадања економске моћи и пораста антиамериканизма у свету, због чега више не могу да користе ефикасно средства меке моћи, биле принуђене да се све више ослањају на тврду моћ и војне ресурсе како би одржале глобалну доминацију. То би нас увело у период својеврсне глобалне диктатуре, која вероватно не би дуго трајала, али би оставила стравичне последице.
Насупрот овој могућности, стоји и то да САД у овој геостратегијској борби буду поражене или, тачније речено, да не успеју да остваре свој циљ. После тога би се вероватно убрзао процес обликовања мултиполарне структуре светског политичког система. Овај процес не би био лак и произвео би низ локалних сукоба, али би он означио почетак краја глобалне доминације САД. Што је опет у интересу Србије, јер би довело до дисперзије утицаја различитих спољних фактора на Балкану и постепено отворило питање нове геополитичке прекомпозиције региона.
Посматрано са аспекта енергетике, а то опет има доста везе и са геостратегијом, Сирија је важна због две ствари. Прво, у приобалном појасу источномедитеранске обале су откривене значајне резерве земног гаса. Ту се појављује Израел као најзинтересованија страна за контролисање експлоатације, а Сирија је, због свог географског положаја и савезништва са Русијом, фактички једини могући регионални конкурент који може да претендује на тако нешто. И друго, преко територије Сирије може бити изграђен гасовод којим би европске земље биле снабдеване овим енергентом из Катара. Катар је пети произвођач гаса у свету (а Саудијска Арабија седма), и трећа земља у свету по потврђеним резервама којима располаже (после Ирана и Русије), али је суочен са проблемом транспорта до европских земаља.
Реализацијом ових планова доводи се у питање завршетак пројекта „Јужни ток“, што за Србију може бити погубно. Са једне стране, „Јужни ток“ је једини стартешки пројекат континенталног значаја који пролази кроз Србију и најизгледнија прилика да се утиче на бржи раст домаће економије и технолошко осавремењавање привреде. Са друге стране, то је и питање енергетске безбедности, с обзиром да се резерве лигнита и мрког угља на територији Србије процењују на највише педесет година.
Затим, треба упозорити и на још једну димензију сиријског сукоба, односно, на оно што може уследити уколико до интервенције САД дође. Јер, уколико до интервенције дође, онда САД из тог рата морају изаћи као победник. Макар то имало и краткорочан ефекат и коштало пуно на дуге стазе. Тек, велика сила у таквом сукобу не сме да се поиграва са сопственом репутацијом. Сврстао сам овај разлог у категорију „геополитички“, а објаснићу и зашто. Уколико се анализира постављање САД у кризама у муслиманским земљама у последњих дванаест година, од Ирака до Сирије, може се лако доћи до закључка да је у свим тим случајевима долазило до пораста утицаја радикалних исламских група. Са једне стране, политика званичног Вашингтона је препуна парола о борби против тероризма и терористичких група. Самим тим, то би значило и против радикалних мухамеданских организација. Међутим, са друге стране, видљив је сасвим другачији процес. У Ираку и Либији су на власти биле секуларне власти, које су водиле политику са израженом социјалном компонентом. Биле су то и релативно развијене земље, са стабилним јавним финансијама и изграђеном инфраструктуром-саобраћајном, здравственом и научно-образовном. Уколико је циљ био рат против тероризма, онда су секуларни режими у муслиманском свету могли бити искоришћени од стране САД!? У Египту су, без икаквих проблема, САД подржале долазак на власт Муслиманског братства! Данас у Сирији окосницу такозваних „побуњеничких снага“ чине припадници покрета Ал-Нусра, огранка Ал-Каиде у овој земљи. А председник Барак Обама је 17. септембра потписао одлуку о слању војне помоћи сиријским побуњеницима. У званичној одлуци је прецизирано да ће се слати „неубојита војна помоћ за спречавање употребе хемијског оружја“, али је ово већ толико пута употребљен сценарио, да не треба гајити илузије на који начин ће се војна сарадња одвијати. Дакле, поново имамо ситуацију да САД наоружавају Ал-Каиду, која треба да одигра улогу њихове пешадије на терену у почетној фази рата. Велика геополитичка игра, коју спремају САД на целом такозваном „ободном простору“, који се протеже од Скандинавије, преко источне Европе, Блиског истока и североисточне Африке, каспијско-кавкаског ареала, средње и југоисточне Азије, до јапанских острва и Корејског полуострва, укључује у игру и радикални муслимански фактор, који би могао за њих да одради велики посао. Пре свега у средњој и југоисточној Азији, где би се радикални ислам употребио за дестабилизацију Русије и Кине. Овде треба упозорити на радове Семјуела Хантингтона и „теорију сукоба цивилизација“ која је још пре две деценије најавила овакав расплет. Шта би улазак у „сукоб цивилизација“ значио на Балкану не треба ни помињати, а тешко је очекивати да би Балкан могао остати мимо њега. Сирија је и после две и по године рата опстала као мултиконфесионална и мултинационална земља. Победа радикалног ислама би, међутим, довела до погрома хришћана и алавита и вероватно представљала почетак једног новог, дугог и исцрпљујућег сукоба, који би се водио у другим крајевима света и који би, што је за нас најважније, намерио муслиманске и православне народе једне на друге.
На крају, што се економије тиче, треба и подсетити да је после сваке нове кризе на Блиском истоку расла и цена нафте. Већи су ризици приликом експлоатације, транспорта, мање се производи, а потпадањем нових изворишта-ирачких, либијских, а сада је могуће и сиријских, под „кишобран западних корпорација“, долази и до својеврсне монополизације тржишта. Само у периоду од Првог заливског рата, па до интервенције САД у Ираку, цена сирове нафте је порасла за четири пута. Ови „нафтни шокови“ који се фактички у континуитету дешавају још од почетка седамдесетих година, користе произвођачима и трговцима нафте и омогућавају им веће профите. Међутим, они оптерећују економију свих осталих земаља. Повећавају се цене трошкова транспорта, долази до инфлације и смањивања привредног раста, и по правилу, што је земља мања и сиромашнија, то њен положај услед нафтних шокова постаје све гори. Зато би, посредно, и нова интервенција у Сирији и догађаји који би уследили утицали лоше на српску привреду и њену конкурентност.
Због овога је сиријска криза битна, а будући развој догађаја у овој земљи може значајно утицати и на прилике на Балкану, па самим тим и на положај Србије.
(чланак је уводно излагање аутора на трибини у Културном центру у Новом Саду „Криза у Сирији и глобална нестабилност“ 25.09.2013)
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
