Испоставило се, последњих месеци, да за косовско-метохијске Албанце тренутно није најзначајније политичко питање ни однос према Србији, нити такозвани Бриселски процес и преговори са Београдом, нити трагање за новим признањима њихове државолике творевине. То је расправа о одлуци о формирању специјалног Суда за злочине такозване Ослободилачке војске Косова.
Велики број коментатора пише како је албанска политичка сцена поларизована, а добро упућени последњих дана износе све више информација о овој теми. Међутим, никакве поларизације у Приштини нема. Суштински, против оснивања оваквог специјалног суда су сви. Тешко је пронаћи саговорника међу Албанцима који то правда. Мада, албански политичари су били под великим притиском да одлуку донесу. Најжешћи притисак је од стране САД, што се види и из јавних наступа америчке амбасадорке Трејси Џејкобсон, која се у последњих седам дана чешће појављивала у медијима него Иса Мустафа.
Амерички интерес је јасан: боље је да сами Албанци донесу одлуку о формирању Суда за злочине ОВК, него да то учини Савет безбедности УН. Ако Суд буде основан захваљујући одлуци Скупштине Косова, онда се и сви процеси који буду вођени могу усмеравати. У таквом развоју ситуације неки од злочинаца ће бити кажњени, али ће се многи и провући. Некима ни неће бити суђено, а неки ће бити ослобођени.
По истом оном сценарију из Хашког трибунала. Када су ослобађајуће пресуде изречене за Рамуша Харадинаја и Насера Орића, зашто онда не би био исти случај и када се буде судило бившим припадницима ОВК. А међу њима је и Хашим Тачи. Интерес западних сила, чланица НАТО, јесте и да се нека питања једноставно не отворе.
Бивши министар спољних послова СР Југославије, неуморни Живадин Јовановић, још је пре деценију и по изнео низ података о НАТО програму "Дрога за оружје", који је спровођен 1998-99. године. Укратко, у европским државама, чланицама НАТО, било је омогућено албанским нарко-дилерима да несметано шире свој посао, али су заузврат морали највећи део оствареног профита да троше на куповину оружја и војне опреме за потребе ОВК. Тако је део средстава из некадашње армије ДДР-а завршио у рукама албанских терориста. За западне земље је то била дупла корист. Ем су се отарасили застарелог наоружања и технике, продали су оно што нико није хтео да купи, ем су тако од ОВК правили НАТО-пешадију на Косову.
Такође, за НАТО је проблематично и отварање питања о трговини органима. После извештаја Дика Мартија и пошто је о овој теми почело нашироко да се пише у водећим светским медијима, нешто мора да се предузме. Уколико се формира Суд у Приштини, то нешто што се мора предузети би вероватно било процесуирање небитних, трећеразредних играча у овом злочиначком подухвату, како би се стекао утисак да се ради о појединачним случајевима, а не о планираној, добро организованој акцији.
За САД и НАТО је неповољно да се у све ово превише петља Савет безбедности УН, јер би тиме Русија добила много шири маневарски простор и питање је у ком правцу би све отишло. Односи између Русије и западних сила су данас сасвим другачији него пре две године. Јасно је све ово и албанским политичарима, али они су ипак са одлуком одуговлачили. Разумљиво је и зашто.
Албанске политичаре и још више јавно мњење, мало интересују бриге Американаца и њихових НАТО савезника, у шта све може да се изроди прича о Суду. Само формирање Суда и отварање теме албанских злочина значајно ће пољуљати слику која је у албанској јавности формирана о догађајима из друге половине деведесетих. Албанско друштво ће се наћи под огромним притиском и мораће да уђе у процес преиспитивања сопствене, већ утврђене "историјске истине".
Данас, међу њима, постоји једногласно мишљење да су Срби криви за све, а да се Албанци били невине жртве. После формирања Суда, то ће морати да се мења. Албанци ће морати да се суоче и са причом о суровим злочинима који су чињени против неалбанаца. Отуда и овакав "земљотрес" у Приштини.