Душан Пророковић: Утицај Белорусије на српску политику

Одлазећем кабинету Мирка Цветковића баш се осладило да уводи другима санкције. Тек десетак дана пошто је то учинила против Белорусије, српска извршна власт је сличну одлуку донела и против Сирије. Али, о Сирији неки други пут. Сада је о Белорусији реч.

Да је Србија увела један вид санкција Белорусији, могли су да сазнају само пасионирани читаоци „Службеног гласника“. О одлуци Владе у јавности нико није проговорио ништа. О томе ништа није известио чак ни медиј који је „наше право да знамо све“, мада се управо од њега то понајпре очекивало.

Да је Србија увела један вид санкција Белорусији, могли су да сазнају само пасионирани читаоци „Службеног гласника“. О одлуци Владе у јавности нико није проговорио ништа. О томе ништа није известио чак ни медиј који је „наше право да знамо све“, мада се управо од њега то понајпре очекивало. У складу са спољнополитичком уређивачком концепцијом српског јавног сервиса, актуелном у последње две године, очекивало се хитно приказивање специјала о стању у Минску и диктатури Александра Лукашенка. Ако су већ „домаћи“ новинари били заузети праћењем вести о формирању нове скупштинске већине у Србији, могли су да замоле колеге из Пољске да им позајме барем један од серијала који се о Белорусији периодично снимају. Тако би нам и државна телевизија најбоље објаснила зашто смо морали да уведемо санкције Белорусији.

Наравно, за ову срамну одлуку српске владе на крају се сазнало. Али о томе, осим неколико стидљивих покушаја и једног интервјуа белоруског амбасадора у Београду датом недељнику „Печат“, није отворена било каква расправа у јавности. А морала би бити отворена. Најпре, треба поставити питање: зашто је Србија увела санкције Белорусији? Затим и: какве Србија има користи од тога?

Одговор на прво питање треба тражити у сервилности српске власти према Бриселу. Као слепи послушник сваког става органа ЕУ и беспоговорни следбеник њихових одлука, српска влада је увела санкције Белорусији зато што је то од ње тражила ЕУ, која је идентичну одлуку донела неколико недеља раније. Од неких владиних службеника тако се могло чути једноставно образложење како, уколико хоћемо у ЕУ, онда морамо доносити и овакве одлуке. Ех, морамо... Мора само да се умре! Што се одлука ЕУ тиче, Србија нема никакву обавезу да их следи. Србија није чланица ЕУ, за њу нису обавезујуће одлуке овакве врсте, нити је било каквим уговором између Београда и Брисела то наметнуто. Због тога је српска позиција врло комотна. У овим стварима се ЕУ не мора пратити, већ се може заузимати став који је у интересу Србије (није ни свим чланицама ЕУ било у интересу да се уводи нови пакет санкција за Белорусију, пошто је највећи спољнотрговински партнер Белорусије управо ЕУ, али су морале да се повинују одлуци Европске комисије). Босна и Херцеговина није следила одлуку ЕУ и попут Србије увела санкције Белорусији, иако се у одређеној мери може констатовати како је БиХ протекторат ЕУ. Да ли је због тога БиХ покварила свој тренутни положај и претрпела некакву штету? Не, апсолутно ништа се није десило. Поједине државе чланице ЕУ имају своје разлоге због заузимања полухистеричног и ирационалног става према званичном Минску, али то нису и разлози којима би Србија требало да се води.

Питање западног односа према Белорусији је чисто геополитичко питање. Проблеми у односима између Запада и Белорусије постоје практично од проглашавања независности ове бивше совјетске социјалистичке републике. Александар Лукашенко, тадашњи и садашњи председник ове земље није делио ставове и оптимизам прибалтичких држава о неопходности брзог отварања привреде ка ЕУ и зближавања са НАТО.

Питање западног односа према Белорусији је чисто геополитичко питање. Проблеми у односима између Запада и Белорусије постоје практично од проглашавања независности ове бивше совјетске социјалистичке републике. Александар Лукашенко, тадашњи и садашњи председник ове земље није делио ставове и оптимизам прибалтичких држава о неопходности брзог отварања привреде ка ЕУ и зближавања са НАТО. Власти у Минску одлучиле су да буду пример за себе. Већина економије остала је у државним рукама, али се својеврсна трансформација у привредном систему земље одиграла. Поред тога, висок степен квалитета школства, здравства и остале инфраструктуре, који је развијан током постојања СССР-а је одржан и додатно унапређен. Висок економски раст Белорусије и повећавање конкурентности домаће економије делимично је било и изводљиво због доступности јефтиних енергената и сировина из Русије. Овај енергетско-привредни аранжман, наравно није и једина веза Белорусије са Русијом. Појам „бели Руси“ означава онај део руског народа који је остао „чист“ (то би био некакав дословни превод, нема везе са расизмом), није се мешао са средњеазијским монголско-татарским народима и племенима. Белорусија је део сверуског или великоруског цивилизацијског круга и везе са Москвом су чврсте, а контакти интензивни на свим нивоима.

На Западу је постојала идеја да се, када већ Лукашенко није био спреман за то, створи опозициони фронт који ће отприлике изгледати исто онако, како је то било и у Украјини. Амерички државни секретар Медлин Олбрајт, својевремено није пропуштала прилику да подсети на тројац Милошевић-Лукашенко-Мечијар у Источној Европи. Тражити разлоге неуспеха ове акције у Александру Лукашенку и, како то западни медији воле да подвуку, његовој диктатури, ипак је изговор. Можда би најбоље било да западни медији мало више пажње посвете белоруској опозицији-хетерогеној, разједињеној, међусобно посвађаној по разним питањима и пре свега-клијентелистички окренутој ка Западу. То је довело до тога да је опозиционе митинге у Минску претходних година посећивало углавном 600-1200 људи, без обзира што се CNN сваки пут својски трудио да овај број удесетостручи. Треба напоменути и да је подршка Лукашенку на изборима увек била убедљива и да је то воља грађана Белорусије. Опет, разлоге би требало тражити и на другим странама, а не само у „чврстој руци“ белоруског председника. Пре свега, разлог за овакво опредељење белоруских бирача треба тражити у примеру суседне и блиске Украјине. Шта је то Украјина добила окретањем од Русије и покушаја прикључивања Западу? Ништа, осим политичког хаоса и економског суноврата који су потрајали готово целу деценију.

Геополитички положај Белорусије постао је посебно битан после пријема Литваније, Летоније и Естоније у НАТО (мада је Борис Јељцин тврдио како је од стране Џорџа Буша старијег званичној Москви било гарантовано да ове три државе и Финска никада неће постати чланице НАТО). Укључивањем и Белорусије у НАТО два највећа и кључна руска града-Москва и Санкт Петербург практично би се нашла у неодбрањивој позицији. За извођача радова у послу „припајања“ Белорусије НАТО-у (и у склопу свега и припајања ЕУ) још средином прве деценије ХХI века одређена је Пољска. Пољаци су опет, поред геополитичких имали и „цивилизацијске“ разлоге због којих су се са великим еланом и решеношћу прихватили ове одлуке.

Геополитички положај Белорусије постао је посебно битан после пријема Литваније, Летоније и Естоније у НАТО (мада је Борис Јељцин тврдио како је од стране Џорџа Буша старијег званичној Москви било гарантовано да ове три државе и Финска никада неће постати чланице НАТО). Укључивањем и Белорусије у НАТО два највећа и кључна руска града-Москва и Санкт Петербург практично би се нашла у неодбрањивој позицији.

Са једне стране, западни део данашње Белорусије је историјски припадао Пољској. Стаљинов „геополитички инжењеринг“ после Другог светског рата подразумевао је да се граница Пољске помери неколико стотина километара ка западу, али и да се исто то учини са границом СССР-а. Тако су Пољској припали делови Немачке, који историјски никада нису улазили у састав Пољске, док су се делови некадашње пољске територије нашли у саставу СССР, односно, данашње Белорусије. Због тога у Пољској постоји мотивација да се овим питањем политичка јавност интензивно занима (као и питањем Украјине, где је Пољској делимично и успело да нешто направи, али су на унутрашњем плану у Украјини околности значајно другачије). Са друге стране, Белорусија је још од времена чувеног монсињора Крижанића који је кренуо пут Москве са намером да поунијати царску породицу Романов (на крају му се руски цар захвалио тако што га је послао у Сибир!) католичка terra missiones. С обзиром на место и улогу Римокатоличке цркве у Пољској, није чудо зашто постоји толико велико интересовање за Белорусију у пољској јавности.

У међувремену, Лукашенка је походила и једна велика делегација западних „стратешких инвеститора“ коју је предводила госпођа Ротшилд, а са којом је разговарао о могућим приватизацијама, кредитима и партнерству. Очигледно, пошто од белоруске опозиције није било превише резултата, званични Вашингтон се окренуо новој тактици-покушају „превлачења“ Лукашенка на другу страну. То је и период (2009-2011) наглог захлађења односа на релацији Москва-Минск. Судећи према развоју ситуације током 2012. године, руско-белоруски односи су поново „релаксирани“, а од америчких планова о партнерству са Лукашенком није било ништа. На то није утицао само притисак Москве, већ и промене које се дешавају унутар ЕУ. За разлику од почетка прве деценије ХХI века, када су чланице ЕУ без проблема јединствено заузимале ставове против Белорусије и углавном у стопу следиле НАТО, десет година касније ситуација је значајно другачија. Учвршћивање руско-немачког партнерства донело је и нове ветрове у погледу понашања појединих западноевропских држава према Минску. Та промена је можда мала, али није занемарљива. Обим размене између Белорусије и ЕУ се сваке године повећава, а питање увођења нових и проширивања већ уведених санкција сада већ постаје проблем и то је предмет преговора унутар ЕУ. Последње рестриктивне мере ЕУ, које је Белорусији увела и Србија, ни изблиза не задовољавају жеље евроатлантистичког блока. Тако су се те санкције, у суштини свеле на проширивање неких раније уведених мера против одређених белоруских државних предузећа. У економском смислу, ово вероватно неће значити ништа-нити за ЕУ, нити за Белорусију. Ови први неће ништа добити, док ови други неће ништа изгубити. У политичком смислу, то међутим манифестује наставак затегнутих односа на релацији Минск-Брисел.

Зашто је за Србију лоше да следи ову одлуку ЕУ? Неко ће вероватно закључити и да је можда боље да Србија сада подржи ЕУ, пошто су ове, новоуведене санкције Белорусији суштински неефикасне! Неколико је разлога због којих је одлука српске владе катастрофално погрешна.

Србија са Белорусијом има потписан Споразум о слободној трговини. Тај Споразум отприлике изгледа онако као и сличан уговор који је потписан са Русијом. Александар Лукашенко је био први шеф државе који је решио да проведе одмор у Србији још од времена 1960-тих, када су ономад, понеки „несврстани председници“ свраћали на лечење до аранђеловачке Буковичке бање.

Прво, Србија са Белорусијом има потписан Споразум о слободној трговини. Тај Споразум отприлике изгледа онако као и сличан уговор који је потписан са Русијом. Александар Лукашенко је био први шеф државе који је решио да проведе одмор у Србији још од времена 1960-тих, када су ономад, понеки „несврстани председници“ свраћали на лечење до аранђеловачке Буковичке бање. Лукашенко је 2009. године зимски део одмора провео на Копаонику. Већ до 2009. године Србија и Белорусија су имале развијене економске односе, а билатерална размена је сваке године значајно расла. Чак је започет и један заједнички пројекат о склапању познатих трактора „Беларус“ у Србији. За српску страну је било посебно значајно што су у Белорусију извожени готови производи (углавном из области металопрераде), а не сировине или полуфабрикати. Тада, у зиму 2009. године, Лукашенка је дочекао на Копаонику Млађан Динкић и договорено је да билатерални односи на пољу економије буду подигнути на један нови ниво. Према информацијама које су се појављивале у штампи током 2011. године, процене су да би укупна размена између Србије и Белорусије током друге деценије ХХI века могла бити подигнута до чак пола милијарде долара годишње. Преведено на језик минуле предизборне кампање, од сарадње са Белорусијом у Србији зависи неколико хиљада радних места, пуњење приходне стране буџета и повећавање домаћег извоза у наредним годинама. Дакле, пратећи одлуку ЕУ Србија је на чистом губитку. Посебан проблем овде представља кршење споразума потписаног 2009. године од стране српских органа власти. Санкције су уведене једнострано, о томе није консултована друга страна, није се расправљало у билатералној комуникацији, нити је испоштована договорена процедура. Тиме се Србија показује као несолидан партнер, као страна која не поштује преузете обавезе.

Друго, од потписивања споразума са Белорусијом до данас промениле су се неке ствари. Између осталог, ова држава је заједно са Русијом и Казахстаном формирала царинску унију, која представља нуклеус будућег Евроазијског савеза. Царински савез је економска интеграција вишег степена и предузимање одређених мера против једне чланице, несумњиво води ка погоршавању односа са осталим чланицама савеза. Шта би се десило када би Србија сада кренула да једнострано тумачи Споразум о стабилизацији и придруживању и, на пример, уведе посебна оптерћења за робе и услуге из Данске. Па, реаговала би цела ЕУ! То што је Тројни царински савез још увек у повоју и што се тек гради, не значи да његове реакције према одлуци Србије неће бити. Е сада, да ли је ико био свестан да усвајањем одлуке о Белорусији угоржава економске, па самим тим и укупне-политичке односе са Русијом (и спречава сваки покушај новог и великог наступа на перспективном тржишту Казахстана) тешко је докучити. Српски геополитички интереси су сасвим другачији од атлантистичких и кварити односе са Русијом је чист авантуризам. Ипак, превише је било одлука одлазеће српске владе у протеклих четири године које су производ незнања и неодговорности, да би се можда могло констатовати да је то превагнуло и сада.

И треће, треба подсетити и на традиционално пријатељске односе са Белорусијом. Везе Срба са Белорусијом сежу далеко у прошлост, још у време Друге велике сеобе под вођством Арсенија IV Шакабенде. Једна група косовских Срба тада се одселила у царску Русију, па је преко Украјине доспела до данашње Белорусије. То је и лако уочљиво упоређивањем презимена у појединим деловима ове земље и презимена српских породица са Косова. Од свог настанка 1993. године Белорусија је увек и свуда подржавала Србију. Звучи парадоксално, али је свега неколико дана пре одлуке српске владе Белорусија подржала избор Вука Јеремића на нову функцију у Генералној скупштини УН. На крају, не и најмање битно, треба подсетити и да је Минск престоница Заједнице независних држава, политичког савеза који функционише са пуно проблема и налази се у повлачењу, али преко којег се, у дипломатском смислу и даље нешто може урадити.

Према томе, одговор на друго питање: какве користи Србија од ове одлуке има је једноставан-никакве. Шта више, сами смо себи направили штету. Пред новом српском владом стоји пуно изазова и проблема, она ће имати значајно веће проблеме да решава, него што је то одлука о увођењу санкција Белорусији. Међутим, у политичком смислу, једна од првих одлука коју нова владајућа већина треба да донесе, јесте поништавање срамног акта одлазећег кабинета Мирка Цветковића. Према томе се донекле може и мерити да ли ће будућа влада бити влада континуитета, или влада дисконтинуитета са претходном.

Дан пред одржавање другог круга председничких избора, у београдској политичкој чаршији, традиционално „добро обавештеној у дипломатским круговима“, појавила се једна занимљива теорија, како је већ тада било одлучено да ће Србија добити Томислава Николића за председника 20. маја. Према овој тези, о свему су одлучили, наравно, спољни фактори, пре свега они западни, а цела изборна процедура представљала је само пуку формалност. Зашто би Запад одлучио овако? Па једноставно, после општих избора одржаних на Ђурђевдан, владајућа коалиција је била ухваћена у великој изборној крађи. Доказа о свему је било сасвим довољно да се избори на свим нивоима оспоре. С обзиром да је Томислав Николић припретио да ће бојкотовати други круг избора и позвати Србе на улицу, никоме на Западу није падало напамет да ризикује такав развој ситуације. Зато су „одлучили“ да Томислав Николић преузме функцију председника Србије, на којој га после тога, у случају да покаже некооперативност, могу у сваком тренутку изоловати.

Велики број догађаја који се десио на дан избора и непосредно после 20. маја ишли су у прилог овој тези: Барозово честитање Николићу на изборној победи три сата пре него што су биралишта затворена, експресно проглашавање изборних резултата од стране ЦЕСИДА, брзо и лако прихватање резултата од стране ДС-а, претерано и вештачко приближавање два председничка кандидата после одржаних избора, интонирање „Оде радости“ на председничкој инаугурацији... Међутим, велики број догађаја који су се десили уопште није ишао у прилог овој тези. Како било, мање треба тумачити политику једне власти и предвиђати њен курс према изјавама актера, а више према одлука институцијама којима ће та власт управљати. Да ли ће нови председник и нова владајућа већина жртвовати проверене пријатеље и савезнике због интереса појединих западних држава, доносити одлуке под притиском Брисела чак и када су оне очигледно против економских и политичких интереса Србије и да ли је некаквог договора између Запада и нових власти било у периоду између два круга избора остаје да се види. Све то моћи ће се наслутити врло брзо, у односу на то како се нова српска власт буде понела према белоруским санкцијама.

Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе.