Да ли се током хладноратовског периода живело боље? Питање се поставља на овакав начин да би испровоцирало садржајнију расправу. Хладни рат није један од бољих и безбрижнијих историјских периода у повести Европе. Међутим, и поред тога, ово се питање све чешће може чути од стране многих јавних делатника и научника, новинара, политичара и аналитичара широм Европе.
Ипак, када се говори о овом периоду, треба подвући и да постоји друга страна медаље. У источноевропским земљама то је, све до великог нафтног шока седамдесетих година, после којег су социјалистичке земље ушле у дугу кризу која се окончала распадом политичко-економског система, истовремено био и период великог привредног узлета, индустријализације, развоја саобраћајне, стамбене и енергетске инфраструктуре, те ширења доступности здравствене заштите и образовања широким народним масама. У западноевропским земљама, ово раздобље остаје запамћено као "време капитализма са људским ликом". Да "капитализам" није тада попуштао захтевима синдиката и радника, и да се нису издвајала позамашана средства за вођење активне социјалне политике, широм би била отварана врата јачању утицаја комунистичких партија.
Шта се десило по окончању Хладног рата? Са једне стране, време је показало да су источноевропске земље, уз пар часних изузетака, изгубиле трку у коју су ушле деведесетих година. Оне су данас, у сваком погледу, само периферија западног света, каскају за најразвијенијим земљама. Без крупне индустрије, популационо десетковане, технолошки, економски и политички зависне од Брисела и Вашингтона, принуђене су да улазе у нове циклусе задуживања како би одржавале постојећи ниво животног стандарда својих становника. Са друге стране, у западноевропским земљама долази до драматичних системских промена, чије ће се последице тек видети у наредним годинама. Радници имају све мање права, раде све дуже, за све ниже наднице. Са нестанком "црвене претње" нестала је и потреба за одржавањем значајне социјалне инфраструктуре.
Коначни "тријумф капитализма" означио је и почетак поновне ере "диктатуре капитала". Многобројни процеси су данас идентични са онима које је Карл Маркс описивао у својим радовима пре једног и по века.
Укратко, сав вишак вредности који се ствара одлази у приватне џепове, он се више не инвестира у развојне пројекте од ширег друштвеног значаја (који су по правилу нискоакумулативни) нити се дели са радницима, као што је то било у хладноратовском периоду. Последица свега јесте запрепашћујући раст неједнакости између "богатих" и "осталих".
Према извештају "Оксфама" удео најбогатијих један одсто становника на свету у укупном светском богатству је са 44 одсто у 2009. години скочио на 48 одсто у 2014. У првој половини 2016. проценат најбогатијих ће премашити 50 одсто. То значи да ће један одсто најбогатијих на свету имати више него преосталих 99 одсто. И ништа не говори да ће се овај тренд променити у наредним деценијама.
Време "капитализма са људским ликом" је далека прошлост. Њега поново неће бити све док се не појави "конкуренција". Одговор на питање са почетка текста је одречан. Али, истовремено се мора подвући и да постојеће декадентне процесе може зауставити само почетак неког новог "хладног рата". Односно, рађање мултиполарног света. Тада ће "капитализам" морати бити обазривији.
