После посете премијера Мануела Валаса Београду, медији су били препуни великих речи и блиставих прогноза.
„Радио Франс интернасионал“ је чак Србију означио као стратешку земљу на Балкану, која „може да постане партнер првог реда“ Француској. Чувени „Фигаро“ поздравља потез француског премијера и наводи како „интензитет односа наших двеју земаља, уједињених кроз векове пред турском претњом, немачким империјализмом или нацистичким варварством, сигурно није промакао Мануелу Валасу".
Упада у очи да се, анализирајући француско-српске односе, ниједно значајније гласило није позабавило улогом Француске на Косову и Метохији после 1999. године. Већ поменути „Фигаро“ је писао о бомбардовању 1999, али о догађајима после тога - није. А боље би било да јесте. Искрене сарадње нема без претресања свих питања - и пријатних и непријатних. Нажалост, француска спољна политика је снажно подржала формирање нове албанске парадржаве на Балкану, кршећи међународно право и не обазирући се пуно на интересе Србије. То може бити камен спотицања у будућности.
Када је требало окренути нову страницу у немачко-француским односима после Другог светског рата, није прећутано ништа. Зашто би другачије било сада? Посебно ако се има у виду да су као „непријатна" питања отворене теме украјинске кризе и будућег председавања Србије ОЕБС!? Ваљда зато што се на Западу сумња да Србија неће беспоговорно и са пуно ентузијазма улазити у конфликте са Русијом.
Остаје да се види шта ће бити од најављених обећања. И то ће пре свега зависити од политике. Француски инвеститори су заинтересовани за београдски аеродром, изградњу метроа као и сарадњу у области енергетике. Међутим, привредна сарадња, ма колико важна тема била, не може бити разлог за дводневну посету француског премијера Београду. Француска је једна од две најзначајније земље континенталне Европе, стална чланица СБ УН, нуклеарна сила, пета еко-номска сила света, чланица Г-7, како је неки историча-ри називају, „засебна цивилизација" или барем „колевка савремене Европе". Премијер једне такве земље не долази у дводневну посету малој и сиромашној Србији без већег повода. Истина, у великом броју „безбедносних анализа" помиње се како је француска обавештајна заједница и те како активна у југоисточној Европи. У Србији поготово. Али, без јаког политичког утицаја и јасних политичких циљева нити те безбедносне активности могу до-нети претерану корист, нити се могу бранити економски интереси (пример истискивања француског утицаја у Тунису).
Да ли је Француској, како водећи медији извештавају потребно, „стратешко упориште" или се ради о политичким циљевима друге врсте (одобровољавање Србије да „пређе" на отворену антируску позицију и „амортизовање" ефеката посете Владимира Путина Београду), брзо ћемо сазнати. Ако је ово прво у питању, треба подвући да позиција Француске на Балкану није сјајна. У прилог овој тези иде и чињеница да су у истом дану, када је Валас боравио у Београду, министри спољних послова Велике Британије и Немачке представили „нови план за БиХ“. Њихов француски колега није учествовао у писању плана. Што је свега деценију раније било незамисливо. Такође, после Бадинтеровог ангажмана у Македонији 2001. године, није било значајнијег француског посредника на Балкану. Ниједан високи представник у БиХ није био Француз, а када се ради о главнокомандујућим Кфора, може се избројати чак седам Немаца, пет Италијана и тек три Француза.
Уочљиво је да од доласка Николе Саркозија у Јелисејску палату, Француска почиње да губи корак на Балкану. Кључни спољнополитички интереси су били другде, а на Балкану су се у том периоду без постављања сувишних питања и показивања иницијативе углавном пратиле акције САД. Уколико је посета Мануела Валаса најава новог приступа Француске, онда то треба поздравити. Али, истовремено треба упозорити да то не може ићи нити лако, нити брзо. Зато је можда и његов долазак био својеврсно подвлачење црте. Да се види какав је реалан политички утицај и шта се може урадити убудуће.
