Јасна идеолошка подела на левицу и десницу нестала је са крајем Хладног рата. Странке у свету су се разврставале у односу на ставове према америкоцентричној једнополарности и глобализационим (интеграционим) процесима. Тако су позиционирани „постмодернисти“ и „традиционалисти“. Ове прве називам и „либералним фундаменталистима“. Попут социјализма и национализма, који су у одређеним фазама „склизнули“ ка суровом комунизму и још суровијем нацизму, и либерализам има своју дегенеративну фазу, каже за Данас Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе, одговарајући на питање како види десни политички центар.
Душан Пророковић
Он истиче да су развијени идеолошки дискурси карактерисали период модерне, који полако остаје иза нас, па зато данас немачке хришћанске демократе гласају за легализацију геј-бракова, а француски социјалисти без проблема укидају тешком муком изборена радничка права.
- И једни и други себе виде више као „постмодернисте“. Доскора, „традиционализам“ у такозваном савременом свету није био „ин“. Десница у Србији би требало да припада блоку „традиционалиста“. Наглашавам „требало“, јер ће по обичају, у нашој политичкој пракси бити свачега. Српски „традиционализам“ као идеолошка потка мора да се одреди према два наведена основна питања, а из којих, када се ради о Србији, произилази низ нових - наводи наш саговорник.
Према Пророковићевом мишљењу, критика америкоцентричне једнополарности води ка израженом евроатлантистичком скептицизму и свакако наглашава потребу и да се заговара изградња „самосталне Европе“ и да се успостављају чврсте политичке, економске, војне и културне везе са осталим нама интересантним геополитичким играчима: Русијом, Турском, Кином, Ираном, Египтом...
Доскора, „традиционализам“ у такозваном савременом свету није био „ин“. Десница у Србији би требало да припада блоку „традиционалиста“. Наглашавам „требало“, јер ће по обичају, у нашој политичкој пракси бити свачега.
- Преиспитивање „интеграционих аранжмана“ у којима се налазимо (ЕУ, НАТО, међународне финансијске институције, припадање простору информативне доминације Запада) захтева и давање одговора о томе какво место и улога државе треба да буду у свакодневном животу. Интеграциони „аранжмани“ убијају државу, она више неће имати никакву функцију. Са овим је у директној вези и могућност нашег дугорочног економског развоја, али и „идентитетско питање“ Без државе, која ће и даље имати одређену моћ у својим рукама, неће бити одрживог развоја, нити ћемо обезбедити даљу репродукцију и представљање културних образаца и вредности. С једне стране, остаћемо геоекономска периферија, која у сваком погледу каска за својим западним суседима, а с друге, на овом простору ће живети неко становништво које неће имати свест одакле долази, нити знати куда је пошло - сматра саговорник Данаса.
Пророковић наглашава да је постмодернистичка деконструкција културних образаца увод у „разбијање“ идентитета, па остајемо изгубљени у „времену и простору“.
- Са овим у вези је и врло значајно отварање расправе о темељима нашег „традиционализма“. Они су свакако у богатом хришћанском наслеђу, светосављу и историјско-цивилизацијској вертикали, али ће можда кључно питање за нас бити однос према комшијама мухамеданцима. Теза о „сукобу цивилизација“ је велика замка за „традиционалисте“, и православне и муслиманске. Средњорочно посматрано, међурелигијски дијалог је једна од основа „традиционализма“ - закључује Душан Пророковић.
