Регион Балкана, генерално, као и Србија посебно посматрано, био је увек тема око које су Руси демонстрирали константну бригу и висок ниво учешћа. Тешко да се то може искључиво повезати са геополитичком ситуацијом, чак и ако се у обзир узму глобални трендови и опште тензије поводом броја питања која се данас посматрају као међународна. Данас, чини се да је ван оквира мејнстрима користити се појмовима историјског савезника, или супротно- противника, традиционалне потпоре или сукоба, и тако даље- све је то било уобичајено и природно не превише давно у прошлости. Намерно непотврђене и одбачене категорије још увек су значајан део геополитичке реалности, без обзира да ли се на њих гледа са довољно пажње или их геополитичка реторика у потпуности игнорише.
Елена С. Арлјапова: Чувени Манифест Николаја II из јула 20-тог, 1914. год. био је кратак, али јасан сваком Русу, уопштено осликававши мотиве Русије да ступи у рат на страни Србије: „пратећи наше историјске завете“.
Стогодишњица почетка Великог рата која ће ускоро бити обележена пружа нам у наредних пар година добру шансу да се присетимо шта је то зачело плод руско-српских односа током пуно времена. Чувени Манифест Николаја II из јула 20-тог, 1914. год. био је кратак, али јасан сваком Русу, уопштено осликававши мотиве Русије да ступи у рат на страни Србије: „пратећи наше историјске завете”[1]. Данас, ми причамо мање о нашој заједничкој вери, узајамним симпатијама и разумевању, а више о прагматичној сарадњи и узајамним бенефицијама. Не чини се да је то прави начин којиме ћемо узнети на педестал поуздане и дугорочне односе какви су они које Русија и Србија и даље имају.
Скептици могу рећи да се само ради о географском положају српске државе, која затим води према уобичајеној улози Србије као руске „придружнице“ у региону Балкана и шире- у Европи. То је тачно, али ради се само о делу игре. Онај ко буде истицао геополитичку улогу Срба за рачун Русије, не би требао да пропусти и другу страну медаље: Србија служи као „придружница“ Русије исто тако као што Русија служи као „придружница“ Србије- у региону али и шире- у Европи, Евроазији и свету. Дакле, временом доказано јединство служи и садашњем моменту такође.
Није било никаквог лукавства или игре у речима Владимира Путина када је у НСРС марта 2011. год. током званичне посете Србији признао чињеницу да унутар било које политичке струје у руској партији не постоји противљење или различито гледиште на традиционално пријатељство и даљу изградњу односа између Русије и Србије. То је истински „апсолутни јавни консензус“ у Русији.
Није било никаквог лукавства или игре у речима Владимира Путина када је у НСРС марта 2011. год. током званичне посете Србији признао чињеницу да унутар било које политичке струје у руској партији не постоји противљење или различито гледиште на традиционално пријатељство и даљу изградњу односа између Русије и Србије. То је истински „апсолутни јавни консензус”[2] у Русији. Чак и у деведесетим годинама, када је огромна већина Руса изгубила интересовање за спољну политику државе, услед огромних социјалних и економских трансформација које су захтевале велики труд од људи како би преживели и некако се прилагодили новој стварности- небрано грожђе за сваког рођеног у СССР-у-, интересовање за српску проблематику није изостало. Испитивање јавног мњења у другој половини 1998. год. показало је високо знање Руса у смислу географије и хроничности сукоба: само 14% није показало никакво интересовање, у исто време симпатије према Србима показало је 22% добро информисаних испитаника ( за упоредити: на страни Албанаца било је 5%). Више од половине испитаника није показало симпатије ни за једну од страна- 59%. Ипак, ескалација сукоба изменила је ситуацију у мишљењу јавности драматично. Динамика резултата ишла је на следећи начин: НАТО бомбардовање Југославије није изазвало „никаква посебна осећања“ код свега 4% испитаника, само је 1% испитаника одобравало акцију, 2% наговестило своје „разумевање“ ситуације, а 59% и 28% изразило своје огорчење и дубоку забринутост у складу са тиме[3].
Последња анкета веродостојно је указала на снагу изведених показатеља, укључујући и податке у вези са наклоношћу Руса према Србима. Чак и шире испитивање јавног мњења поводом питања независности Косова у септембру 2008. године ( стручњаци су га назвали директном последицом признања независности Абхазије и Јужне Осетије од стране Руске Федерације) није постало изузетак. Онда, током временског распона између марта и септембра број руских испитаника који су били спремни да подрже отцепљење и признање Косова нарастао је од 15%, па све до 31%. Па опет, доминантна тенденција „велике симпатије према Србима“ остала је непромењена. Такође, потребно је поменути да је број противника тог отцепљења и признања независности опао сасвим мало- од првобитних 41% до 38%[4]. На десетогодишњицу бомбардовања Београда само 16% грађана сматрало је да Русија не треба да се меша у југословенску кризу, док је огромна већина гајила уверење да Русија треба да иступи као медијатор у процесу преговарања, као и да стреми мирном решењу косовског конфликта. Нешто мање снаге били су показатељи који су заговарали комбиновање хуманитарне, војне или помоћи друге врсте, и то, у пуном опсегу[5].
Посебан однос према Србији и Србима утиче на многе области живота унутар Русије, али дотиче и спољно политичку сферу: на пример, на много начина учвршћује руску позицију поводом теме Косова. Што се унутрашњег утицаја тиче, резултати испитивања јавног мњења конструишу перцепцију Руса у смислу да се недела над Србијом сматрају „покушајем да се ослаби руска позиција на Балкану“ ( у просеку око 20%).
Посебан однос према Србији и Србима утиче на многе области живота унутар Русије, али дотиче и спољно политичку сферу: на пример, на много начина учвршћује руску позицију поводом теме Косова. Што се унутрашњег утицаја тиче, резултати испитивања јавног мњења конструишу перцепцију Руса у смислу да се недела над Србијом сматрају „покушајем да се ослаби руска позиција на Балкану“ ( у просеку око 20%). Руско повлачење са балканског полуострва схваћено је преосетљиво унутар земље и тумачило се као губитак међународне слике и пораз од НАТО и САД. Многи стручњаци су повукли паралелу између догађања у Србији крајем деведесетих и брзог раста анти-американизма у Русији током година које су уследиле, па чак и повезали догађања у Србији и промену курса руске спољне политике у дугорочном смислу. Остали се не слажу, трaгајући за почецима будуће реоријентације Русије много пре војне агресије против Београда. Ипак, и једни и други се слажу у оцени да је „косовска криза уоквирила учвршћивање руских традиционалиста и откриће старих митова и емоција у свести јавног мњења“[6]. Другим речима, Балкан и Косово, посебно посматрано, утицали су на одлуку Руса да воде независну спољну политику, тражећи своју геополитичку нишу, где је руско јавно мњење увек на српској страни.
Превод са енглеског: Урош Вукановић
[1] http://www.rusarchives.ru/statehood/06-113-manifest-nikolay-ii.shtml.
[2] V.V. Putin vstretilsya s rukovodstvom Narodnoi skupschiny Respubliki Serbii. 23.03.2011// https://putin.ru/russian news/67-putin-news-lines/17759-vvputin-vstretilsya-s-rukovodstvom-narodnoy-skupshini-respubliki-serbii.html.
[3] Consolidated data out of All-Russia public opinion polls 1998-1999// www.wciom.ru.
[4] All-Russia public opinion poll 13-14 of September, 2008// https://putin.ru/russian news/67-putin-news-lines/17759-vvputin-vstretilsya-s-rukovodstvom-narodnoy-skupshini-respubliki-serbii.html.
[5] NATO protiv Yugoslavii: desyat let spustya// Hranitel (Mediaportal o bezopasnnosti. 25 marta 2009 g. http://www.psj.ru/news/detail.php?ID=16121.
[6] Shevtsova L. Odinokaya derzhava: Pochemu Rossia ne stala Zapadom I pochemu Rossii trudno s Zapadom/ Shevtsova L.; Mosk. Centr Carnegie. M.: ROSSPEN, 2010. S. 111.
