Када је почетком године (25. фебруар), амерички државни секретар Џон Кери појаснио ситуацију на Западном Балкану, поводом узаврелих билатералних односа Вашингтона и Москве, без задршке је рекао да се „Србија, Црна Гора, Косово, Македонија“ налазе на линији ватре. Наравно, списак земаља преко којих ће се касније одмеравати снага и утицај два непомирљиво супростављена света, није био коначан. Иако, када је реч о Западном Балкану врло јасан. На овој мапи Србија и српски народ представљају највећу препреку успостављања западно-балканског поретка. Разлог, верујемо, не треба детаљније образлагати, већ је само довољно рећи Русија. Стога, сведочимо финализацији „решавања“ српског питања и успут дефинисања проамеричких савезника како на Балкану, тако и шире. Управо због постављеног геополитичког фронта и успостављања линије ватре између САД и Руске Федерације.
Када у овај контекст поставимо резолуције о Сребреници пред Саветом Безбедности Уједињених нација, Европског парламента и америчког Конгреса; томе додамо посете: Ангеле Меркел, Федерике Могерини и Викторије Нуланд региону, добијемо финализацију пројекта који би требало да утемељи поредак Западног Балкана по премеру америчке спољне политике. Дакле, уз оснаживање албанског фактора, минимизирање српског и редефинисање Дејтонског споразума који претпоставља демонтажу Републике Српске. Макар, како је данас препознајемо по чврстом ставу Милорада Додика који опстанак Српске види кроз подршку и заштиту Русије и Србије.
Зато је Британија одлучила да спонзорише резолуцију која и у свом седмом „паковању“ није могла да избегне руски вето. Очекивано од Британије, која традиционално држи константу када је реч о српском питању и сумњамо да је овај став било кога изненадио. Као што је било за очекивати да Русија уложи вето, управо због константе своје спољне политике када је реч о српском народу. С обзиром да је све било и јасно и очекивано, шта је онда био смисао самог политичког маневра Велике Британије? И, зашто сада овакав политички потез?
Прво, Америци се жури да „реши“ питање Западног Балкана, јер на „дневни ред“ долазе догађаји који ће представљати епилог сукоба Вашингтона и Москве. Друго, за (про)америчке савезнике на Старом континенту, посебно после одлуке да се Америка снажније (поново) ангажује на Балкану, први задатак био је да кристално јасно дефинишу односе у региону. Односно и посебно, да коначно утврде на којој је страни званична српска елита јер политика „и Исток и Запад“ за ратни поход САД, напросто није прихватљива и то смо видели на примеру Украјине. И поред јавног дефинисања спољнополитичког приоритета званичног Београда, какав је „чланство у ЕУ“, сада је (ваљда) видљиво да Вашингтон није био уверен да је политичка елита у Србији довољно добро и искрено разумела шта тај приоритет значи. Некада се приступ ЕУропском блоку мерио степеном континуираног отписивања дела српске територије-Косова и Метохије. С, обзиром да је Косово „решено“ како смо чули од немачке канцеларке јер је „Београд спреман на велике компромисе“, данас је томе природат и нови сет (јавно неизговорених) „питања“. Једно од најважнијих је однос према Руској Федерацији.
Покушаји да се Србија „приволи“ да уведе санкције Русији пропали су макар у интезитету какав се очекивао од традиционалног савезника велике силе Истока. Управо тада је стављено до знања да Србија мора, иако тек кандидат за чланство, да усагласи спољну политику с ЕУ блоком. То је буквално значило да окрене леђа Русији и сврста се на страну архитеката новог Хладног рата. Идеална прилика за скенирање одлучности званичног Београда да следи „смернице“ америчке филијале-Брисела била је тема Сребреница. Једним ударцем, замислио је Вашингтон, требало је дисциплиновати, „мушице“ са Балкана: Србију и Српску.
И, тај ударац је стигао. Политичко закуцавање, очекивано није прошло у Савету Безбедности али је по хитном поступку прошло пред Европским парламентом (ЕП) и америчким Конгресом, иако је ЕП колико претходне недеље одустао од резолуције. Обе институције тиме су јасно ставиле до знања своју политичку агенду и однос према српском питању. Резолуције осуђују „најстрашнији злочин после Другог светског рата“ дефинисан пресудама Трибунала у Хагу и Међународног суда правде као „геноцид“. Притом, не без значаја је поменути и да су у текст резолуције убачена два амандмана предлагача резолуције Ивана Јаковчића посланика ЕП из Хрватске, којима се „осуђује руско стављање вета на британску резолуцијју о Сребреници у СБУН“ а из финалне верзије текста је, избачен захтев посланичке групе народњака да се за учешће у „геноциду окриве и нерегуларне полицијске снаге које су на босанску територију ушле из Србије“. Један од ретких гласова ван уговорене политичке „линије“ био је словачки посланик са крајње левице Мирослав Рансдорф, који је за „рат у БиХ окривио САД а за сребреничку трагедију команданта босанских снага Насера Орића“.
Тако је тема: Сребреница показала односе и позиције како на Западном Балкану тако и у самој ЕУропи на фронту сукоба Вашингтона и Москве. Уосталом, томе и служе политичке „теме“ које се претходно осмисле, проведу и онда по потреби (по)ставе на дневни ред. И то је био једини политички мотив спонзорисане резолуције који је требало да покаже расположиви арсенал за следеће пројектоване кризе ниског и средњег интезитета. У томе се донекле и успело. Донекле, само из разлога што у времену вртоглавиг политичких земљотреса нико не може да гарантује да садашњи савезници неће постати сутрашњи супарници.
У нашем случају, када је реч о турбулетној перспективи која је више него сигурна није најјасније да ли ће кризе иницирати, све чешће медијски најављивани терористички напади или већ неки други погодни социјални или грађански „материјал“. Уосталом, (пре)познајући сву агресивност остваривања америчких спољнополитичких циљева, а после геополитичког пребројавања савезника у „послу“ до одбројавања нас деле све краће временске јединице за реализацију догађаја за које смо мислили да смо оставили иза себе.