У Нормандијском формату (4), после маратонских преговора лидери Руске Федерације, Француске, Немачке и Украјине постигли су споразум о прекиду непријатељстава почев од 15. фебруара.
„Верујем да смо постигли велики споразум. Договорили смо се да прекид ватре почне 15. фебруара у поноћ“, рекао је Владимир Путин, председник Русије у обраћању новинарима после маратонског преговора. Споразум који предвиђа безуслован прекид ватре, односи се на: успостављање тампон зоне (која је била и највећа препрека у постизању договора. Договорено је, ипак, да кијевске снаге повуку тешко наоружање са тренутне линије фронта; проруске снаге ће се повући са линије према постојећем септембарском споразуму када је постигнута претходна обустава ватре), повлачење наоружања, (наоружање ће морати да се повуче у року од 14 дана. ОЕБС ће бити надлежан за примену прекида ватре на терену и мисија ће дроновима пратити да ли се стране у сукобу држе договора), повлачење свих страних трупа, тешког наоружања и плаћеника (мисија ОЕБС-а биће надлежна за мониторниг овог дела споразума), утврђивање зоне безбедности (која ће раздвајати стране у сукобу биће најмање 50 км широка за артиљерију преко 100 мм калибра, 70 километара за вишецевне ракетне бацаче и 100 километара за теже наоружање већег домета, као што је Точка) , разоружање „илегалних наоружаних група“ (локалним властима ће у будућности бити дозвољено да формирају регуларне полицијске јединице) , размену свих заробљеника (које се мора окончати у року од 19 дана), општу амнестију за проруске снаге као и на националну контролу над границама између региона Доњецка и Луганска која ће се успоставити по одржавању локалних општинских избора који ће бити заказани после уставне реформе.
Политичке реформе, такође, су предвиђене Споразумом и оне налажу легислативне промене до краја 2015, које би регионима Донбаса и Луганска (тренутно самопроглашене републике) омогућиле сталне привилегије у смислу децентрализације која би им обезбедила специјални статус. Хуманитарна и економска питања подједнако су обрађена текстом Споразума: Кијев треба да обнови економске везе, па тако и социјална давања која су обустављена на територији под контролом проруских снага. Међународни мониторинг механизам може бити успостављен за успостављање процеса исплата. Током периода транзиције биће успостављен међународни мониторинг механизам и за допрему хуманитарне помоћи регионима захваћеним ратним збивањима.
Председник Русије навео je да је непостојање воље Кијева да уђе у директне преговоре са проруским снагама самопроглашених република Доњецк и Луганск, био један од разлога због којих је постизање договора трајало толико дуго: „Они могу бити непризнати, али овде морамо да се бавимо реалним животом, уколико сви желе да договоре и остваре одрживе односе. Директни контакти су потребни“ рекао је Владимир Путин. Притом, председник Русије је додао да „Нормандија 4“ очекује да стране у конфликту покажу уздржавање и пре званичне објаве прекида ватре.
Услови обуставе непријатељстава представљени документом из Минска потписани су од стране такозване контакт групе укључујући представнике проруских снага, Кијева, Москве и ОЕБС-а, рекао је Путин. Чланови „Нормандије 4“, Владимир Владимирович (Руска Федерација), Петро Порошенко (Украјина) ,Ангела Меркел (Немачка) и Франсоа Оланд (Француска) подржали су заједничку Декларацију која описује резултате преговора. Према речима, Франка-Валтера Штајнмајера, немачког шефа дипломатије „подршка“ декларацији заменила је потписе, јер није било предвиђено другачије.
Александр Захарченко (Народна Република Доњецк) и Игор Плотницки (Народна Република Луганск) изјавили су по потписивању Споразума да уколико се прекрши „неће бити нових састанака или меморандума“, као и да су пристали да ставе потпис на Споразум због гаранција „председника Русије, канцеларке Немачке и председника Француске“ и с надом да ће то омогућити њиховом народу да постигну „миран развитак“.
„Трачак наде и пуно, пуно посла“: Био је коментар немачке канцеларке после маратонске рунде преговора у Минску. И, не без разлога, Ангела Меркел изражава више бојазан него резерву по питању примене споразума и даљег развоја ситуације на терену. Она зна каква је тешка артиљерија чека на фронту скривеном далеко од очију јавности и да архитекте тог геополитичког лавиринта стратешки распоређују спец снаге на кључним тачкама које би требало да обезбеде редистрибуцију ресурса онако како мисле да им по природи униполарног света припада. Уосталом, неопходно је подсетити на предконтекст Нормандије 4: после политичке кризе, споразумом од 21. Фебруара (2014) било је предвиђено разрешење кризе. Тај споразум гарантовали су министри спољних послова ЕУ, да би тек неколико сати после потписивања једва живу главу извукли из Украјине. Почео је грађански рат.
До сада, није утврђено ко стоји иза снајперске ватре на кијевском тргу Мајдан; до данас, нико са (званичне) западне хемисфере није осудио неонацистичка дивљања која су довела до самоорганизовања проруског становништва; нико не помиње да су директне претње: од укидања права на матерњи језик (руски) до физичких ликвидација биле упућиване становницима Источне Украјине. И, не само њима. Ко уопште говори о јеврејској популацији која је такође била изложена тортури Бандероваца?!
Уосталом, одакле тако јак неонацистички (десни) сектор у Украјини?
Када бисмо направили паралелу с, на пример периодом Хладног рата, сетили бисмо се да су САД на свом „Тајном фронту“ против тадашњег Совјетског Савеза рехабилитовали припаднике Гестапоа ( и не само њих) и „пустили“ их на Исток. Препознатљива мрежа је изграђена, финансирана и инфилтрирана на свим геостратешким тачкама одакле је „требало“ деловати. Поменућемо само један пример: Клауса Барбија, познатијег као „Касапин из Лиона“. Не треба заборавити, да је током Другог светског рата врло значајни део америчке корпоративне заједнице сарађивао са Хитлеровом нацистичком творевином или „Трећим Рајхом“ користећи „јефтину радну снагу“ у логорима на чијем је улазу писало „Рад ослобађа“ („Arbeit Macht Frei“). То су они исти концетрациони логори за које се још увек прецизно не зна колико је милиона људи ликвидирано на најзверскији начин. Зато, данашњица не треба да изненађује јер су темељи света чији смо (нажалост) савременици утемељени у најтамнијем делу историје средином прошлог века. И, зато не треба да изненади снажан неонацистички покрет широм Европе (и света) покаткад брендиран у високо „цивилизованим и демократским“ паковањима; а, покаткад врло отворен и без задршке како је то Украјина има прилике да види и да доживи. Док је свет, макар онај мејнстрим медијски ратовао спинујући догађаје који су пробудили авете прошлости. Гранатиране су болнице, школе, вртићи, живи спаљивани људи (масакр у Одеси, 2. маја 2014), док су САД кадрирале Десни сектор у управу нове Украјине. Званични западни свет о овоме је или ћутао, или (како би се то у новоговору написало) транспарентно лагао приписујући хитлеровске амбиције председнику Русије!
С друге стране, хроника злочина пунила је стране разних извештаја (јер аргументи никада нису само на једној страни). За ову прилику с намером (надамо се врло јасном) поменућемо извештај Канцеларије УН за координацију у хуманитарним питањима (OCHA): само од средине априла 2014 до 5. фебруара 2015, убијено је најмање 5 486 људи, укључујући 59 деце (укључујући 298 људи са лета МХ17) и 12 972 људи рањено, укључујући 153 деце широм источне Украјине. Притом, сами аутори извештаја у референци напомињу да су подаци из доступних извора и да се верује да је број погинулих и рањених значајно већи. Према истом извештају број интерно расељених људи ближи се милиону. О хуманитарним, социо-економским условима живота оних људи који нису имали где да побегну мали је ово простор да би се живот у источној Украјини описао.
Међутим, да ли ће се истина и одговорност икада утврдити како за поменуте догађаје тако и за обарање малезијског путничког авиона и за многе друге које сада не можемо поменути (простор колумне исувише је мали) али ћемо их свакако побројати када прилике и време дозволе. Али се надамо да је тек поставка контекста са паралелом из (по нацистичким и фашистичким зверствима познатог) Великог Отаџбинског рата сасвим довољна да закључимо да је неопрезност луксуз и да тек треба очекивати следећу фазу продирања јастребова Четвртог Рајха на Исток. У том контексту, после „Нормандије 4“ у Минску, сасвим смо сигурни да ће на тој оси и Балкан трпети тектонске поремећаје.
