Потпредседник Центра за стратешке алтернативе др Слободан Рељић представиће на Сајму књига у Београду своју нову књигу "Медији и Трећи светски рат".
Аутор ће о књизи, коју објављује Catena Mundi, говорити 28. октобра (18 часова, Халa 1, плато "Милош Црњански").
Тим поводом, објављујемо разговор са потпредседником нашег центра, професором социологије медија на Универзитету у Београду и дугогодишњим главним и одговорним уредником "НИН"-а.
Сам наслов књиге упућује на тезу о „трећем светском рату“. Како дефинишете „трећи светски рат“ и каква је веза медија с њим?
-Трећи светски рат је појам који се последњих година сасвим одомаћио у глобалној јавности. Изговорен је од папа Фрање до Емира Кустурице а разматрају га и „Дејли мејл“ и Раша тудеј. То има своју непобитну логику. Светски капитализам се налази у кризи коју озбиљни економисти пореде с Великом депресијом. А у једном веку криза капитализма је произвела два светска рата. Зато ћете интуитивно и са исконским страхом бежати од ризика ратне и нуклеарне катастрофе. С друге стране, нема ваљда сумње да је пропагандни рат у току. После пада Берлинског зида живели смо у пропагандном терору Запада. После вртоглавог успона РТ на глобалном пропагандном фронту угрожени западни ратници су се бесно постројили у офанзивни поредак.
Да ли заиста можемо да говоримо о успостављању баланса између Запада и остатка света, пре свега Русије и Кине, када је у питању глобални информативни рат?
-Наравно, не. Али трендови су се окренули. Западна „индустрија свести“ је била толико неподношљива да је на крају законито произвела покрет отпора, Измишљани су масакри на Тјананмену и у Темишвару, налазили су Хитлера у Београду, измишљали биолошко оружје у Ираку, монтирали хуманитарне катастрофе. Запад је од пада Берлинског зида драстично трошио кредибилитет својих медија. Ако следите алегоријске слике, то вам је као кад се у току борбе покваси барут. Ту је, али све га је теже детонирати. Мислим да је констатација Џона Пилџера како се сада за стабилизацију фронта мора употребљавати „либерални двор“ тачна. Заиста су „Њујорк тајмс“, „Гардијан“ и „Вашингтон пост“ пали на ниске гране.
Све је пристунија теза у западним медијима и међу западним функционерима – нарочито у ЕУ и НАТО – о постојању моћне руске пропагандне машинерије која урушава европске вредности. Колико је овај страх оправдан, односно да ли служи као изговор за унутрашње слабости?
-То је типична западњачка пропаганда фантазмогорија. Системско произвођење непријатеља за унутрашњу употребу. Још нико у новој историји није напао Запад. Читав процес је директно супротан. Није Кутузов запалио Париз, него Наполеон Москву. Кад Путин показује да му није драго што му је НАТО дошао на границе, онда се то у пропагандном рату преобраћа у руску агресију. Финасијско-корпоративни капитал којем демократске државе служе као инструмент нема навику да се држи било какве логике или чињеница. Они имају иза себе век релативно успешног пропагадног рата чија је круна рушење Берлинског зида и крај Лењиновог пропаганданог концепта. Али кад је остала без озбиљног ривала западна пропагандна машинерија је наставила да сеје симулакруме, тако да се данас стварност у главама грађана све теже разазнаје од произведене стварности. То производи мучнину и отуђеност у људима, али то је мањи проблем од момента кад се с друге стане линије фронта појави неко, као Владимир Путин или Кинези, који неће да уђу у тај суманути филм и одбија да потврђује да је то сам живот. Читав систем почне да се љуља из темеља. Магија губи моћ.
Капитализам, систем који је како је закључио Хернандо де Сото „успео само у неким земљама и нигде другде“, највећа је опасност за западну цицилизацију. Нико није тако темљено уништавао либералне вредности као капитализам сам себи. Јозеф Шумпетер је био у праву: буржоазија је дошла главе сама себи. То је систем који се у последњем веку незаустављиво самоуништава иако на видику нема друштвеног пројекта који би га супериорно изгурао са историјске сцене. Запад нико није напао, а он се стало понаша као да је у опсадном стању. Страх на Западу се производи као начин спасавања система који се подигао на оптимизму и прогресивизму.
Које бисте догађаје или трендове означили као преломне, како у историјату пропагандног модела о којем говорите, тако и у његовој геополитичкој трансформацији?
-Пре свега то је учинак Крилове комисије, тела које је направио амерички председник Вилсон да би убедио своје грађане и Америку 1917. увео у Први светски рат. То је један од најсвеобухватнијих пропагандних операција. Нема тих независних америчких новина које нису у томе учествовале и нема тог слободног новинара који томе није дао свој допринос. Чувени Волтер Липман је био једна од перјаница тог боја. За разлику од Европљана који се увек помало стиде тог антихуманог чина манипулисања људима, Нови свет то види као знак свог цивилизацијског достигнућа. Кад је тај мрачни посао окончан онда су Џорџ Крил и држава поносно објавили књигу How we advertised America.
Зашто је то био тако важан догађај?
-Зато што је тако спољашње организовано обликовање људског мишења, колико год неморално и нехумано, постало кључна снага јавног мњења које је опет главног места за продуковање политичког система демократије. Као што је некад у Старој Грчкој био трг. Али ово је типичан антидемократски принцип. На тако шта, а да се ради белодано и истиче као квалитет, нису су усуђивали ни тоталитарни режими.
Кад је тај захтевни и „невидљиви“ механизам једном направљен и покренут, он никад више није стао. Мир ту није био никава препрека. На принципима ратне пропаганде је покренут агресивни адвертајзинг, бескрупулозни ПР да би то, на крају, завршило у „пропагандном моделу“ у коме су велике идеје слободе штампе и говора само смоквин лист једног беспризорног манипулисања сопственим народом а онда и свим насељеницима „глобалног села“. Кад су се појавили „Пентагонски папири“ (1971) као несумњиво сведочанство да је јавно мњење „водеће земље западне демократије“ простор тоталне самообмане, то је била шанса за силазак са тог пута. Али после суочавања са самообманом о Вијетнаму било је мало „буке и беса“ и све је наставило по старом.
Зашто није било могуће зауставити тај процес?
-Зато што су „Пентагонски папири“ били инцидент у правој реалности. Није оружје после Другог светског рата ни враћено у сошке, кад је из америчког Конгреса стигла објава Хладног рата. Ствари су отишле толико далеко, да је Жак Елил тврдио да савремени човек пропаганду више не доживљава као наметнуте амове већ је осећа као потребу. И да би био очајан кад би га „скривени убеђивачи“ оставили без сребрних пропагандних лисица. Осећао би се као остављен. Не би знао шта да ради с том застрашујућом слободом. Тако да тако препариран грађанин нема критички однос према страшним догађајима који очевидно угрожавају његову слободу и обећавана демократски права. Он такво чудо као „Пентагонски папири“ или лаж о билошком оружју и Ираку перципира као натукницу из Риплијевог „Веровали или не“. Мало се зачуде, а онда узму конзерву пива и пицу за понети и све одбаци. У амбијенту тоталне пропаганде ако вам то није забавно, само се узалудно отимати сребреним лисицама које, ако се више отимати, више стежу.
Да ли велике силе поново воде „прокси“ ратове у мањим земљама? Која је уоште судбија мањих земаља које немају ресурсе за глобалну информативну битку?
-Кад вас неко напада софистицираним медијским оружјем он се може зауставити само истим – таквим оружјем. Као што видите, Путин је то сасвим добро разумео. „Раша тудеј“ је технолошки креирана као сваки, што би се на Западу рекло „независни медиј“, само што је њена интерпретација догађаја другачија. Си-Ен-Ен Асада нотира као „диктатора“, РТ као легално изабраног председника, а слике с фронтова су исте рушевине, иста убијена деца. Има једна битна разлика. Пошто је „независни медиј“ продукт западне културе који је у међувремену оболео од неизлечиве болесне, на Западу људи воле да троше енергију на веру да су Си-Ен-Ен, Би-Би-Си или Зе-Де-Еф – колико год изгледало неистинито – ипак, „независни медији“. Путин или Кинези немају ту илузију. То је направљено као оружје и очекује се да служи као оружје. Они не лажу себе.
А мале земље и мали народи?
-Србија има то искуство. Кажем има јер пропагандно бомбардовање не престаје већ четврт века. Могућност малих народа је организовање дубинске одбране, из другог плана. Морате стално да одржавате изворе који помажу грађанима да остају будни. Као што је то сликовито показано у познатим анти-утопијама (Замјатинов роман „Ми“, „Врли нови свет“ Олдоуза Хакслија, па и Орвеловој „1984“) нема пропагандног насиља које може потпуно покрити непредвидива кретања људске душе, тог склопа емотивног, интуитивног и рационалног. Сваки „савршен систем“ има неку пукотину. И она ће бити пронађена. У међувремену, слободно мишљење се провлачи кроз људске творевине на којим се не може успоставити контрола. Код Срба је то Косовски мит. Исконска потреба за слободом се једноставно скрива у тим архетипским тунелима и појављује на, за пропагандисте, непредвидивим местима. Кад су Срби у питању и пропагандисти знају за моћ Косовског мита и зато покушавају да га систематски уништавају. Али то је залудан посао. Мале народе спашава и то што нису потпуно утопљени у те најсавршеније системе. И Вилсон, и Лењин, и Гебелс су знали да је учинак пропаганде најмањи на оне који нису потпуно увучени у вртлоге потрошачког или идеолошког прогреса – на сељаке. Тако вам је и са малим народима. У мери у којој су мали у односу на мејнстрим они имају просторе слободе и моћ за отпор.
Да ли су Викиликс, Сноуден, а сада и „Панама пејперси“ део „трећег светског рата“?
-То су на различита начине докази да као што нема „невидљивог авиона“ који неће бити оборен, тако нема ни тајни и гадости које неће процурети и пасти у јавно мњење, које ипак не може бити контролисано без остатка. Просто, ниједном људском бићу, па ни америчком председнику, није дата моћ да влада као Бог. Увек остаје нешто што се не да ухватити. Њихова највећа моћ је наша вера да су они свемоћни. Кад то постане друштвено стање свемоћ почиње да се круни. Како друштва тону у дубљу кризу тако има све мање снаге да се то третирање народа као стоке чита као Риплијево „Веровали или не“. Зато пропаганде химере делују све мање непробојно. На Западу је 1990-их лако прошло да се Милошевић прогласи за Хитлера. Што је у реалном односу чињеница више од глупости. Тек су се Харолд Пинтер и Петер Хандке и још понеко ретко биће понашали као онај дечак из Андерсенове бајке који није хтео да не види да је цар го. А сад кад се стигло до доба кад би било лепо створити „чињеницу“ да је Путин Хитлер, то има тако слаб одјек. Уколико нисте способни да му брзо разорите земљу и натерате га као пацова у канализацију па га отуд вадите јавном мњењу као доказ сва та магија пропаганде престаје.
Како видите еволуцију „трећег светског рата“ и улоге медија у њему?
-Својевремено је Милован Ђилас реако да ми кад говоримо о будућности мислимо на оно што би волели да се деси. Тако сад ја, кад ме то питате, желим да верујем да се пропагандни рат који се увелико води неће претоврити у крвави сукоб. Иако сам лично гледао у Босни како тај процес може бити незаустављив. Ране од ратно усмерених медија су теже до рана од калашњикова. Много теже. Али овде се, ипак, ради о моћи које имају структуре на Западу а које покушавају да по сваку цену очувају status quo у Великој кризи. А то је немогуће. Јер не би ни било Велике кризе кад би постојао консензус око њиховог опстанка на врху пирамиде. Сукоби и прерасподела утицаја су неизбежни. У једном прозрачном јавном мњењу, вероватно, би се много тога могло решити без насиља. Али данас је улога медија супротна њиховој друштвеној природи. Штампа у буржоаском друштву, као што је говорио Виктор Иго, до XIX века је била „мајка свих револуција“ а данас је медијска индустрија само део фаланге оних који покушавају да задрже status quo. То може само да погоршава ствари и сукоб гура у већи мрак. А пошто је данашња пропаганда по свом исходишту ратна, онда ће она лакше људе усмеравати у сукоб него ка решењу у договору и компромису.
