Збигњев Бжежински, саветник председника САД Линдона Џонсона, саветник за националну безбедност председника Џимија Картера и најпознатији амерички геостратег, никада није био човек који лично формулише америчку спољну политику али већ дуго и сасвим несумњиво припада оним круговима у Вашингтону који утичу на њено формулисање.
Послушајте подкаст емисије "Нови светски поредак" Николе Врзића
Зато је, зарад бољег разумевања ових турбулентних времена у којима се данашњи свет налази, и те како важно обратити пажњу на његове речи, а он је ових дана у „Хафингтон посту“ објавио текст у чијем се поднаслову наводи да се „идеални геополитички одговор на кризу глобалне моћи налази у трилатералној конекцији између Сједињених Држава, Кине и Русије“.
Шта под тиме подразумева Бжежински, који је пре само двадесетак година, у својој „Великој шаховској табли“, Русију описивао као пуку регионалну силу која је, уз то, у опадању, да би јој сада великодушно — а поуздано знамо да Бжежински није великодушан — понудио поделу глобалног утицаја? Шта се крије иза овог предлога за прерасподелом моћи међу трима суперсилама, какви су уопште њихови међусобни односи и перспективе тих односа, и зашто на овом списку глобалних лидера нема и четвртог члана, Европске уније?
Ово су биле теме „Новог Спутњик поретка“ о којима су говорили Зоран Миливојевић, наш дугогодишњи дипломата, и Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе.
„Збигњев Бжежински је озбиљан геополитичар, и он је схватио да су се односи променили“, тумачи Зоран Миливојевић мотивацију Бжежинског да јавно проговори о подели утицаја имеђу САД, Русије и Кине.
„Оваквим ставом он заправо одражава фактичко стање у глобалним односима. Америка дефинитивно више није једина суперсила која самостално одређује карактер и садржај глобалних односа. Кина је главни економски конкурент Америке, а Русија се дефинитивно вратила на светску сцену, што је и верификовано у сиријској, то јест блискоисточној кризи у којој је она апсолутни победник јер ће се о расплету ове кризе одлучивати без учешћа Сједињених Америчких Држава… Ово је, дакле, глобална реалност која показује да ће се у том троуглу убудуће одређивати међународни односи.“
Александар Митић подсећа да „Бжежински о овој трилатералној конекцији говори већ неко време, ту идеју изнео је још почетком прошле године, дакле, пре „брегзита“, пре победе Доналда Трампа на изборима у САД и пре победе Русије у Сирији.
Још тада је он констатовао потребу да се САД суоче с фундаменталним геостратешким променама у свету, проузрокованим све убрзанијом трансформацијом из униполарног у мултиполарни свет“. Ипак, Спутњиков саговорник напомиње: „Иако су многи склони да ову идеју Бжежинског протумаче као својеврсну капитулацију Америке, мислим да треба да будемо много пажљивији. Он, наиме, не одустаје од кључне улоге САД у глобалној безбедносној, политичкој и економској сфери; он, управо, покушава да пронађе модалитет којим би Вашингтон наставио своју доминацију, контролишући трансформацију из униполарног у мултиполарни свет, тако да САД задрже златну акцију којом ће контролисати ове процесе. Дакле, циљ Бжежинског је да САД буду лидер у трансформацији глобалне архитектуре моћи, односно да амортизују те промене и обезбеде опстанак глобалног поретка који би, што је више могуће, одговарао америчким интересима“.
Размишљање Збигњева Бжежинског, који дакле говори о трима глобалним силама, очигледно искључује Европску унију као фактор у глобалној политици. Зашто, питамо Зорана Миливојевића, који је на сличан начин у недавном ауторском тексту у Политици Европску унију описао као „највећег губитника на старту глобалних промена“.
„ЕУ је у озбиљној кризи. Забављена је покушајима да се очува, користећи инструменте који су јој на располагању, али то очигледно не функционише. Отуда, ЕУ на глобалној сцени није фактор који одлучује, нити на било који начин утиче на развој ситуације.“
ЕУ је, пре економске кризе, често дефинисана као економски џин и политички патуљак, али, истиче Миливојевић:
„Очигледно је да она више није ни економски џин као што је била. Криза еврозоне траје још од 2008. године и још није превазиђена већ се, напротив, усложњава. А у политичком смислу ње нема нигде — нема је, примера ради, на Блиском истоку, у односу на који ми сада посматрамо развој глобалних односа“.
Док се Европска унија копрца у сопственој политичкој ирелевантности, све важније постаје питање правца којим иду односи Русије и Кине. Председник Русије Владимир Путин је, уочи Нове године на конференцији за штампу, навео да су две земље током последњих година успоставиле однос који је „више од пуког стратешког партнерства, и наставиће даље да се унапређује“.
С друге стране, Збигњев Бжежински у свом тексту у „Хафингтон посту“ наводи да кинески продор у Централну Азију већ изазива нелагоду у Москви, и да би могао да „испровоцира геополитичке проблеме између Кине и Русије“. Истовремено, међутим, он каже и да стратешки савез Русије и Кине представља највећу претњу за Америку — та је његова бојазан стара барем 20 година — тако да је тешко избећи утисак да се сукоб Кине и Русије више прижељкује него што је заиста реалан.
„И код Бжежинског и код многих других аутора на Западу током последњих година присутна је наводна забринутост због могућег сукоба Русије и Кине, они наглашавају опасност која Русији прети од Кине у демографском и економском смислу“, коментарише Александар Митић. „Иако овај проблем не треба минимизирати, он се на Западу узима као доказ да је руско-кинеска сарадња немогућа на дуже стазе. Међутим, истина је да је Запад изузетно забринут због руско-кинеског партнерства, пре свега због чињенице да експанзија међународне моћи Русије и Кине често јесте комплементарна, оне се често узајамно потпомажу, и то на потенцијалну штету интереса Запада.“
Оквир за сарадњу Русије и Кине, подсећа наш саговорник, постављен је средином деведесетих година кроз два споразума о сарадњи, настављен је Споразумом о пријатељству и сарадњи 2001. године, свеобухватним стратешким партнерством из 2012, „а нарочито је проширен стратешким споразумом 2014, који је драматично убрзао руско-кинеску сарадњу“. И додаје: „Тај споразум је трн у оку Западу зато што је потписан непосредно након присаједињења Крима Русији, у тренутку када су САД и ЕУ уводили санкције Русији… Постигнут је и договор о интеграцији руских и кинеских стратешких интегративних пројеката, Евроазијске економске уније коју промовише Русија и кинеског ’Новог пута свиле‘. Иако се на Западу спекулисало да би ово могли да буду супарнички пројекти, чињенице и постигнути споразуми говоре сасвим супротно.“
„Постоје три елемента који Кину и Русију дугорочно приближавају“, наводи Зоран Миливојевић. „Прво, једна другој су гарант безбедности и стабилности, па и територијалног опстанка, зато што деле изузетно дугачку границу. Друго, обе су на листи америчких ривала и конкурената које САД већ дуго настоје да дестабилизују. И треће, сарадња Русије и Кине помаже Кини да остане глобална економска сила првог реда, и због енергената и због тога што јој обезбеђује излаз из настојања Вашингтона да њен развој сузбије и ограничи.“
Коментаришући нову америчку (гео)стратегију, познати аналитичар Пепе Ескобар упозорава да ће Вашингтон покушати да завади Русију и Кину, да са једном или са другом направи савез против треће. Да ли би, било Русија било Кина, биле спремне да са Америком направе такву врсту дила? „Не“, уверен је Митић. „Јасно је да су у овом тренутку и Русија и Кина перципиране као противнице САД, и у Пекингу и у Москви свесни су да једино сарадњом могу да се супротставе опасним играма које долазе из Пентагона, односно Вашингтона.“
А својим поступцима, објашњава Зоран Миливојевић, коментаришући америчке провокације у Јужном кинеском мору и на истоку Европе где се гомилају НАТО трупе, „САД заправо доприносе сарадњи Пекинга и Москве“.
Могу ли Сједињене Америчке Државе у овом тренутку да издрже истовремени сукоб са Русијом и са Кином? Или ће вашингтонске елите на крају ипак морати да прихвате нову реалност? Зоран Миливојевић сматра да „економска међузависност Кине и САД смањује простор“ за ескалацију сукоба, те да истовремено „Трампове речи, али и нека од кадровских решења, иду у прилог тези да ће он заиста отворити дијалог с Москвом…“ Додаје: „Два су разлога због којих Трамп мора да испуни своје најаве. Пре свега, САД сад имају два ривала, и више не могу да вуку потезе без последица по сопствену судбину, и друго, Трамп је добио изборе на унутрашњим проблемима с којима су САД суочене, и томе мора да се посвети. Ове две чињенице присиљавају га да се посвети дијалогу, наравно, без одрицања од улоге Америке као глобалног фактора“.
Александар Митић: „Хтеле то или не, вашингтонске елите мораће да прихвате реалност, и пред нама је сад само питање начина трансформације униполарног у мултиполарни свет. Кључно је да дође до праве, суштинске трансформације, да се не дозволи оно што смера Бжежински, већ да и Москва и Пекинг заиста добију оне улоге у глобалној прерасподели моћи које заиста и заслужују“.
Спутњик, 15.01.2017.