Српски народ не сме никоме да оспори борбу за сећање на своја страдања, а најмање то сме да оспори самом себи, изјавио је председник Центра за стратешке алтернативе Александар Митић на конференцији „Геноцид на српским народом у 20. веку“ у Београду.
На конференцији у Медији центру, у организацији Фондације Свети Александар Невски, председник ове фондације Ненад Поповић најавио је да ће Српска народна партија, чији је такође председник, у Народној скупштини Републике Србије покренути званичну иницијативу да се изгради “Меморијални комплекс српских жртава геноцида” који ће у себи садржати научно-истраживачки и образовни институт који ће се бавити истраживањем геноцида, етничких чишћења и масовних злочина над Србима у 20. веку.
На конференцији су говорили и академик Матија Бећковић, те историчари Радован Калабић и Драгомир Анђелковић.
Прочитајте уводно излагање Александра Митића, који је био и модератор скупа:
„Пре 16 година, тачније 31. марта 1999. у јеку НАТО бомбардовања, тада као дописник агенције Франс Прес са Косова, добио сам позив редакције да проверим хитну вест коју је емитовала немачка агенција ДПА о томе да се на фудбалском стадиону у Приштини налази 100,000 Албанаца које су српске снаге ту окупиле с намером да над њима изврше масакр. Вест је деловала сулудо, али сам отишао до стадиона и тамо нисам затекао апсолутно никога. Хитна вест о најављеном геноциду Срба над Албанцима је тако и хитно демантована. Касније се испоставило да је немачки извор био Хашим Тачи, тада лидер терористичке организације ОВК.
Два и по месеца након тога, после потписивања Кумановског споразума у јуну 1999, из зграда око тог истог стадиона, припадници Тачијеве ОВК су протеривали приштинске Србе. Вест о томе није била довољна интересантна на Западу да би била битна или хитна. Пред очима незаинтересованих немачких војника у Метохији и британских војника затворених у своје безбедне транспортере у Приштини, Тачијев ОВК је, показало се неповратно, са Косова и Метохије протерао преко 200,000 Срба. Био је то последњи погром над српским народом у 20. веку.
Шеснаест година касније, исте оне силе које су бомбардовале Србију и организовале сецесију Косова, сада лобирају да Косово на јесен постане чланица УНЕСКО, присвоји српско културно-историјско наслеђе, цркве и манастире, и тиме заокружи протеривање српског народа.
У исто време, Велика Британија, која већ 16 година флагрантно крши резолуцију Савета безбедности УН 1244, тиме што је најпре пасивно посматрала етничко чишћење Срба 1999. а затим била коорганизатор једностране сецеције Косова 2008. године – подноси нацрт резолуције у СБ УН којем се Срби оптужују за геноцид у Сребреници. Опет, са друге стране, Лондон прећутно одобрава најављено крајње морбидно обележавање 20. годишњице протеривања стотина хиљада Срба из Републике Српске Крајине.
Сваки народ има право да се бори да успомена на страдања буде барем поштована, ако већ правда не може да буде задовољена.
Српски народ то не би смео да оспори никоме. Али, нарочито, не сме да то оспорава самом себи.
Морамо да се упитамо колико смо заиста учинили, и колико данас чинимо за сећања на наша страдања.
Сигуран сам да би се постидели када би те напоре упоредили са напорима које улажу Јермени, који ове године обележавају 100 година од геноцида у Отоманском царству 1915. године, током којег је више од милион Јермена настрадало.
Иако их дипломатско супростављање Турској кошта изузетно пуну и политички и безбедносно и економски, Јермени и јерменска дијаспора настављају свој вишедеценијски напор да се уважи геноцид. У многим светским градовима, од Калкуте до Брисела и Њујорка, изграђени су комеморативни споменици. Пре два дана, белгијски парламент је званично признао да је 1915. извршен геноцид над Јерменима, и поред тога је Брисел седиште НАТО а Турска једна од кључних чланица овог савеза.
Пре две недеље, председник немачког Бундестага Норберт Ламберт је постао највиши немачки званичник који је признао да су Немци извршили геноцид над племеном Хереро 1904. године, на територији данашње Намибије. Од 80,000 припадника овог племена, само 15,000 њих је преживело овај, први геноцид у 20. веку. Само захваљујући упорношћу намибијских активиста, Немачка, 110 година касније, почиње да признаје геноцид који је почињен.
Ови примери упорности не би требало само да нас постиде већ и да нас опомену да је тема геноцида и те како актуелна. Требало би и да нас додатно подстакну на борбу за сећање на наше предаке који су страдали почетком и средином 20. века, али и наше породице и пријатеље који су страдали крајем 20. века.“